Gej parada: uvod u vanredno stanje?

Na sastanku izvorno posvećenom bezbednosnim pitanjima i predstojećim pregovorima sa „vladom“ Kosova, srpskim ppredstavnicima predočeno je i da je „parada ponosa“ pogodna prilika da se obračunaju sa pripadnicima patriotskih organizacija, i da tako „stvore preduslove za nesmetano odvijanje procesa modernizacije Srbije“.

Prepreku potpunoj „evropeizaciji“ Srbije po vašingtonskom receptu predstavlja protivljenje delova srpskog društva, a pogotovo organizovanih grupa koje nisu u stanju da „preovladaju nacionalističku idejnu matricu“. „Bez strukturalnih društvenih reformi, čiji bi vrh bilo puno uključivanje u evroatlantsku zajednicu naroda, nemoguće je parcijalno pristupanje Srbije istoj, u vidu evropskih integracija“. Dometi svih dosadašnjih ekonomskih, vojnih i socijalnih reformi ostali bi ograničeni, ako vlada Srbije ne nađe način i sredstva da srpsko društvo oslobodi sputavajućeg nacionalističkog bremena. Održavanje „parade ponosa“ je „dokaz u prilog usvajanja demokratskih vrednosti“, ali nije dovoljno da bi se raskrčila magistrala kojom bi Srbija nesmetano krenula ka evroatlantskim integracijama.

Uslov za njih je isporučivanje Mladića i Hadžića, ali i uspostavljanje dobrosusedskih odnosa sa Kosovom, i prevazilaženje barijera koje ometaju dinamizaciju procesa pridruživanja Srbije NATO (koji treba da postane garant da će Srbija ostati na „ispravnom“ putu). Od predsednika Tadića, kao najodgovornijeg za evropsku budućnost Srbije, „očekuje se da hitno preduzme adekvatne mere kako bi ona, u interesu svog naroda ali i regionalne stabilnosti, nesmetano ispunila neophodne političke kvalifikacije za to da procesi evroatlantskih integracija budu otkočeni.“

Mogućnost za tako nešto pruža održavanje „parade ponosa“. Protesno okupljanje građana koji se njoj protive moglo bi da bude iskorišćeno za, u prvoj fazi, obračun sa njima i organizacijama koje bi se neposredno suprotstavile „gej-paradi“. Time bi građanima bila demonstrirana odlučnost i čvrstina vlasti da istraje sa kretanjem po evroatlantskoj trasi. Kako su strane diplomate na spomenutom sastanku istakle, labilno srpsko društvo bi tako, beskompromisnom demonstracijom sile, bilo gurnuto napred. „Izvesna doza straha, većinu građana bi podstaklo da slede vlast i prihvate evroatlantsku orijentaciju“.

Tu se ne iscrpljuju koristi od „parade ponosa“. Ona je zgodan povod za uvođenje nekog vida vanrednog stanja. Pošto bi provokatori izazvali sukobe, a policijske snage posle toga nemilosrdno reagovale, trebalo bi iskoristiti priliku za obračun sa patriotskim organizacijama, medijima i intelektualcima. Sukobi isprovocirani organizovanjem „gej-parade“ ili i direktno prouzrokovani delovanjem provokatora mogu odlično da se iskoriste za sužavanje političkih sloboda, nametanje restriktivnog zakonodavstva i jačanja medijske kontrole, što bi sve zajedno Srbiju uvelo u nezvanično vanrednog stanja. Postoji varijanta prema kojoj bi bilo uvedeno klasično vanredno stanje. Odgovornost za sukobe bi, tokom vešte medijske akcije, mogla da bude projektovana na čitav spektar nacionalnih organizacija, uključujući i one vrlo odmerene koje ne izlaze iz teorijskih domena delovanja.

Tako bi, bez direktnog udara na suverenistički opredeljene partije, i njihovo delovanje bilo ograničeno, dok bi aktivan deo srpskog nevladinog sektora represivnim merama bio onemogućen u daljem delovanju. Tako bi dodatno bio pojačan autoritet vlasti u očima građanstva i eliminisana njegova spremnost da se opire onome što je Beograd dužan da ostvari radi evrotlantskih integracija. Ukratko, u predvečerje drugog poluvremena velike svetske krize, bila slomljena poslednja žarišta otpora na putu Srbije u „evroatlantski raj“.

Predstavnicima predsedničkog tima predočen je precizno razrađen paket mera za hirurško eliminisanje antievropskih i antiatlantskih struktura unutar srpskog društva, čija realizacija bi počela sa stimulisanjem sukoba i snažnom policijskom intervencijom 10. oktobra. Srpska strana je pokazala nehomogenost u vezi sa predočenim mogućnostima. Predstavnici DS su pokazali izvesne rezerve, uzimajući u obzir projektovane gubitke među učesnicima „parade ponosa“, građanima koji im se opiru i pripadnicima snaga reda. Sve to bi se, po njihovom mišljenju, odrazilo na rejting vladajućeg bloka. Iskazala je i zabrinutost zbog mogućnosti da se represivno-propagandni proces ne odvija kao što je planirano, pa da „krvava parada“ dovede do političkog aktiviranja srpske javnosti i opozicionih snaga, a ne do njihovog umrtvljavanja.

Međutim, glavni otpor je došao od strane predstavnika ministarstva unutrašnjih poslova koji su bili sklono da se stvar odvija u duhu reda i zakona. Pored toga, kako naši izvori smatraju, prepoznali su i rizik da ako stvari ne budu išle projektovanim tokom, politička žrtva bude ministar Dačić, kao najodgovorniji za bezbednost „gej-parade“.

Ipak izgleda da su preovladavali stavovi zapadnih mentora srpskog režima, koji su tvrdili da je cela operacija tako zamišljena da je nju lako izvesti, te da su rizici po vlast prihvatljivo niski. Do sada su dobijene dodatne potvrde, iz bočnih izvora, da je u skladu sa načelnim dogovorom sada u toku razrada akcionog plana, kako za obračun sa nezadovoljnim građanima 10. oktobra, tako i nepoželjnim patriotskim organizacijama i medijma u danima koji bi usledili posle uličnih sukoba. Razmatra se i pogodan način za što veći pritisak, ali bez zabrane, na DSS i SRS.

Na predsedniku Tadiću, koji će u krajnjoj instanci snositi najveći deo odgovornosti za potencijalne žrtve i moguću radikalizaciju stanja, ostaje da kaže zadnju reč. Sve ukazuje da će posle kapitulacije sa rezolucijom neće imati više smelosti da se suprotstavi zapadnim zahtevima, te da će odobriti akciju. Ipak, za sada još iskazuje skepsu i pokušava da nađe mogućnost kako bi njegova krivica bila umanjena. Razmatra se opcija organizovanja njegove posete jednoj susednoj zemlji na dan kada je zakazana „parada ponosa“.

U svemu postoji i utešna činjenica. U rukovodstvu državnih institucija zaduženih za realizaciju operacije, kao i u vodećim strukturama DS i SPS, izgleda ima ljudi koji su svesni do čega zemlja može da bude dovedena ako se postupi onako kako britanski i američki eksperti za socijalnu kontrolu predlažu. Postoji nada da će, pre nego što bude kasno, uspeti da privedu državni vrh razumu. Iz njihovi redova potiču proverene i informacije o onome što se sprema 10. oktobra. Pogotovo je važna pozicija ministra Dačića, koji se protivi realizaciji krvavog plana. U njegovom okruženju postoji mišljenje da je sve u vezi parade zapravo nameštaljka za njega, jer ako bi bilo dosta nasilja na ulicama, on bi bio pod pritiskom opozicije i javnosti da podnese ostavku.

Naime realna je pretpostavka da bi neke službe bezbednosti u regionu ubacivanjem svojih provokatora mogli izazvati viši nivo nasilja od onog koji je prihvatljiv za vlast, i da bi se na taj način čitava situacija otela kontroli. Šta god da se desi, onima koji kroje našu sudbinu, najmanje su biti pripadnici gej populacije ili pak većinska Srbija, koja se protivi skaradnim paradama ma koje vrste. Ako beogradske ulice zapljusne nasilje, u pitanju će ponovo biti posledice velikih političkih kombinacija, a ne zalaganja za bilo čija prava.