Samo 22 zemlje u svetu nisu iskusile britansku agresiju ili kolonizaciju

U  „Imperiji u kojoj Sunce nikada ne zalazi“, počinjeni su brojni zločini koji spadaju među najgore u istoriji. Ovo se odnosi i na period kada je Perfidni Albion oslabio, posle Prvog i posebno posle Drugog svetskog rata. 

Oružanih agresija, vojnih napada, osvetničkih ekspedicija, etničkih čišćenja, silovanja, pljački Britanske vojske ima toliko da je to skoro nemoguće pobrojati. I to onih za koje se zna da su ih činili u toku svoje  viševekovne okupacije (kolonizacije) drugih zemalja. A zna se da ima mnogo zlodela koja su uspeli da sakriju i tragove unište.

Slavko Živanov, novinar i politički analitičar ističe:

„Kad se pogleda i analizira ova frapantna lista zločina britanske političke, vojne i aristrokratske vrhuške u proteklih nekoliko vekova mora se konstatovati da se mnogo tih zločina protiv čovečnosti, genocida, etničkih čišćenja i uopšte ratnih zločina i masakra dogodilo nakon Drugog svetskog rata, i to od strane države koja je kao velika sila diktirala uslove pod kojim se sudilo nacistima i fašistima u Nirnbergu. To daje još jednu oporu nijansu slikama tog užasa. Čak ni nekoliko decenija nakon Drugog svetskog rata Britance nije obavezivalo ni pravno ni moralno da ne nastave svoj zločinački put. Činili su, možda gore, ali sigurno iste zločine kao i nacistička Nemačka kojoj je ta licemerna Engleska sudila i glumila nad njom moralnu gromadu.“

Masakri Aboridžina uslov prosperiteta Engleza

Zamislite poremećenu i agresivnu psihu vlastodržaca zemlje koja je u svojoj istoriji izvršila invaziju na oko 90 odsto zemalja sveta?!? Od 200 zemalja u svetu, samo 22 nikada nisu iskusile britansku agresiju, zaključak je studije koju su izradili sami Britanci.

Osvajači sveta koji su širili smrt gde su god stigli, donosili bolesti, ubijali, pljačkali i odnosili bogatstva i kulturna blaga, tačnije sve što su mogli, činili su to i u Australiji.

Umesto da donesu prosperitet zemljama i narodima među koje su stigli - „kulturni“ Britanci su razarali ta društva i uništavali ljudima živote, imovinu, navike, tradiciju, veru i donosili glad. Vršili su genocide!

Tokom tri kolonizacije Australije (prva kolonizacija kontinenta je počela 1778. godine) Britanci su počinili veliki genocid, ubilisu između 90 i 95 odsto Aboridžina.

Autothonog stanovništa Aboridžina bilo je oko jedan milion. (Oni su inače jedan od najstarijih svetskih naroda.) U mnogim delovima Australije, Aboridžini su potpuno iskorenjeni, ubijani ili nasilno iseljeni.

Britanci su doneli Aboridžinima bolesti i alkohol, počinili ubistva, oduzimali nasilno decu od aboridžinskih majki i sprovodili brutalnu diskriminaciju.

Između tridesetih i sedamdesetih godina 20. veka, desetine hiljada dece oduzeto je od aboridžinskih roditelja i smešteno u crkve na prevaspitavanje u projektu poznatom kao „Ukradena generacija“. Od 1910. godine, 100.000 aboridžinske dece odvojeno je od roditelja i predato novim porodicama-belcima.

Ova nehumana, tačnije svirepa praksa se sprovodila čak do 1960, a bila je ozakonjena na federalnom i saveznom nivou.

Zakon je tvrdio kako su Aboridžini osuđeni na propast! Rasizam je bio raširen svuda zbog boje kože. Pripadnici Perfidnog Albiona smatrali su domoroce za nižu rasu koju treba satrati sa lica zemlje. I to su brutalno činili.

Svirepe zloupotrebe dece



Bivši premijer Gordon Braun objavio je 2010. godine „zvanično izvinjenje vlade Britanije desetinama hiljada britanske dece koja su brodovima prebačena u Australiju i druge zemlje Komonvelta između dvadesetih i šezdesetih godina prošlog veka“. (1)

Siniša Ljepojević, publicista iz Londona, navodi da se prema javnim podacima (Bi-Bi-SI) Braun izvinio zbog toga „što je britanska vlada tokom 20. veka iselila iz Britanije preko 130.000 dece i naselila ih mahom u Australiju, Kanadu, ali i u Južnu Afriku, Rodeziju (današnji Zimbabve) i na Novi Zeland“.

Ljepojević ističe:„Britanska vlada je tada uzimala decu (bez roditelja) iz sirotišta, ili ih je oduzimala od siromašnih roditelja. Decu su uglavnom lagali da su im roditelji umrli. Vlada  ih je prepuštala neivesnoj sudbini, slala u daleke zemlje i mnogi propatili od pedofila, teškog fizičkog rada i svakojakih maltretiranja. Britanija je jedina zemlja na svetu koja u poslednjih pet vekova ima istoriju slanja sopstvene dece u druge zemlje. Sve je počelo još 1618. godine kada su prva siromašna deca poslata u Virdžiniju u Ameriku“.

Možemo da konstatujemo: ovakvi vrlo nečovečni postupci državne britanske vrhuške i drastično kršenje dečijih i ljudskih prava se ničim ne mogu opravdati. U pitanju je svirepa zloupotreba dece.

Australija je jedno duže vreme služila Britaniji i kao zemlja za progon britanskih kažnjenika i kriminalaca. A prva flota doplovila je 1788. sa 290 mornara i policajaca, 770 robijaša, među kojima i 197 žena. Od tada, za narednih 80 godina u Australijuju je iz celog Britanskog carstva dopremljeno oko 170.000 zatvorenika, kriminalaca, razbojnika, koji su počinili najgora krivična dela. Dovođene su i mentalno poremećene ličnosti, ubice...

Transport robijaša u Australiju ukinut je tek 1840. (2)

Propast Aboridžina i u Tasmaniji

Dolaskom engleskih kolonizatora, nad Aboridžinima ostrva Tasmanije (starosedeocima) takođe je počinjen genocid.

U razdoblju od samo 30 godina, od 1803. do 1833., broj Tasmanskih Aboridžina je sa 5.000 stigao do 300 preživelih. Umirali su uglavnom zbog bolesti, ubijanja od strane britanskih doseljenika i vojnika. Od 300 preživelih, 250 je umrlo u idućih 14 godina u lošim životnim uslovima. A 1847. godine bilo ih je 47 preživelih, 1859. živo je bilo svega 12. Poslednji preživeli je umro 1876.Većina aboridžinskog kulturnog nasleđa je uništena ili pokradena. Sav ovaj genocid je smatran uslovom prosperiteta Engleza. Niko nikada nije odgovorao za ove monstruozne zločine.

I u Avganistanu britanski Crveni mundiri činili su ratne zločine i masakre, pljačkali i palili sela i ubijali civile u perodu od 1830. pa skoro ceo naredni vek do 1920. Za to vreme vodili su čak tri rata sa Avganistancima i trpeli su prvi put značajne, čak i ponižavajuće poraze od sjajnih avganistanskih gerilskih ratnika.Gajenje opijuma bila je i u Avganistanu britanska opsesija i biznis. Ratom umorni Britanci su se odrekli kontrole nad Avganistanom i potpisali mir 1920. godine što je bio kuriozitet za osorne, bahate i brutalne britanske Crvene mundire.

Ratni zločini, silovanja i trovanja bojnim otrovima u Iraku



Irak je država u kojoj su svoju oružanu agresiju Britanci sprovodili više puta. I svaki put su činili nove i nove ratne zločine, ubijanja, silovanja, mučenja, čak i trovanja neprijatelja bojnim otrovima.

Prema  zvaničnim državnim ruskim dokumentima (koji se pozivaju na britanske  izvore) Marija Zaharova, portparol Ministarstva spoljnih poslova Rusije, ističe: „Prema otkrivenim dokumentima Nacionalne arhive V. Britanije, engleske vlasti su aktivno pribegavale korišćenju hemijskog oružja sa ciljem da se uguši ustanak Arapa u Mesopotamiji (današnja teritorija Iraka) u proleće 1920. godine”. (3)

I posle najnovije agresije na Irak 2003. britanski vojnici mogli bi da budu optuženi za ratne zločine zbog ubistava, silovanja i mučenja koja su počinili tokom rata u Iraku. Istražitelji tvrde da su „prebukirani slučajevima i da postoji dovoljno dokaza za sud“.

Istražitelji grupe IHAT (Iraq Historic Allegations Team) zadužene za istrage o tim optužbama, koju je formiralo Ministarstvo odbrane, objavili su da je moguće da će britanski vojnici, koji su služili u Iraku, biti procesuirani za različita krivična dela, uključujući i ubistva.

Mark Vorvik, šef IHAT-a, grupe formirane 2010. godine, rekao je listu „Indipendent“ da su „prebukirani slučajevima“. Iako je do sada istraženo na stotine navoda i optužbi, ovo je prvi put da postoji dovoljno dokaza za uspešno procesuiranje.Postoje veoma ozbiljne optužbe, uključujući ubistva i postoji dovoljno dokaza za procesuiranje i izricanje presude. Reč je o 1.500 žrtava“.(4)

Etničko čišćenje naroda Ilois na atolu Dijego Garsija



U knjizi “Web of Deceid“, (London 2003.) autor Mark Kurtis ukazuje  na etnička čišćenja posebno na ostrvima Čagos u Indijskom okeanu sa kojih je od 1968. do 1973. godine nasilno iseljeno oko 1.500 domorodaca.( Dijego Garsija je atol koji se nalazi u srcu Indijskog okeana, udaljen 1.600 kilometara od najjužnije tačke indijskog poluostrva).

Nasilna deportacija dovela je do iseljenja starosedelaca Ilios da bi se ta britanska teritorija ustupila Americi gde su SAD napravile ogromnu vojnu bazu, a i najveći vojni aerodrom na ostrvu Diego Garsia. (Sa tog aerodroma vršena su bombardovanja u agresiji na Irak i Avganistan.)

Sud u Londonu je 2000. doneo odluku da se Iliosi  vrate na svoja ognjišta, izuzev na ostrvo Diego Garsia, ali do danas im to nije dozvoljeno.

Od njihove nasilne deportacije, stanovništvo Ilios-Čagosijansi, kao i današnja njihova deca, bore se za svoja prava i povratak na ostrva. (Oko stotinu Čagosijansa je 2006. godine pod pratnjom vojnika američke vojske, posetilo Dijego Garsiju na nedelju dana, kako bi obišli grobove svojih rođaka i članova porodica i posetili rodna mesta).

Borba za povratak Iliosa na ostrva traju decenijama. Vrhovni sud Britanije presuđuje 2000. godine da domorodačko stanovništvo (oko 4.500 ljudi) ima pravo da se vrati na atol i daje im  britanska državljanstva. Međutim, 2004. godine vlada Velike Britanije odlučuje da ne poštuje odluku Vrhovnog suda, i zabranjuje stanovništvu povratak na ostrvo.

Zemlja koja kao Britanija, u ovom slučaju ne poštuje s jedne strane nikakve međunarodne norme, zakone, ni odluke suda, a s druge, prava građana, njihova ljudska prava (krši ih) zaslužuje osudu međunarodne zajednice. Britanci sprovode u 21 veku brutalno etničko čišćenje. Prema stanovništvu Ilios ponašaju se kao prema bićima nižeg reda.



Ostaje pitanje: šta britanska vrhuška očekuje i čemu se nada? Čeka li zaborav ili oprost ovakvih zlodela od ostalih zemalja u svetu, ili se nadmeno smeje,kao i koji vek ranije, i izruguje svim pravilima, zakonima, i međunarodnim normama?

Neohodno je formirati Međunarodni sud da sudi britanskoj diktatorskoj vrhuški za ovakva zlodela.

Ko Britanskoj oligarhiji na vlasti, koja očigledno vlada nedemokratskim sredstvima i sprovodi diktaturu daje za pravo da čini, i posle Ninberga, nove zločine protiv čovečnosti, ratne zločine, etnička čišćenja i kršenja svih ljudskih prava? I da naglasimo: nismo pobrojali sva krupna zlodela Albiona, ima ih mnogo!

Njihova više nego agresivna i zločinačka istorija okupacija drugih zemalja i pljačke nacionalnih i umetničkih blaga koje su izvršili ne može im dati za pravo da se ovako ponašaju.

Treba li zaboraviti ogromne pljačke u Egiptu, Kini, Indiji, Africi,Južnoj i Severnoj Americi, Grčkoj, do novih u Iraku, Libiji, Siriji... odakle su ukrali neka od najvrednijih umetničkih dela sveta.

I poslednje: u čemu to danas Britanija može biti uzor drugim zemljama, sem u ubistvima i pljačkama? U kojim delatnostima oni mogu biti primer drugima? Po svim pokazateljima, ni u jednoj!

Paraziti koji su sisali krv ljudi po celom svetu guše se u sopstvenim nedelima. Optužuju bez argumenata druge i stvaraju nove konflikte nadajući se novim pljačkama, otimanju tuđeg od čega su naučili da žive. Treba im poručiti da ih na tom planu ne čekaju dobra vremena.

Da je malo više pravde, Britaniji bi trebalo uvesti stogodišnje sankcije za sve štete i zlodela koja su uradili narodima sveta, za sva kršenja glavnih rezolucija UN, dekaracija, povelja, ustava... i za nepoštovanje najvažnijeg, a to je ljudski život!

Britaniju bi, na osnovu svega izloženog, trebalo zvati kolevkom genocida, a ne demokratije.

Jovo Vukelić, Fakti