SAD možda traže provokaciju da pokrenu rat protiv Irana

Ruski predsednik Dmitrij Medvedev je 22. septembra potpisao dekret, kojim se zabranjuje isporuka raketnog sistema S-300 Iranu. Pozivajući se na „mere za sprovođenje Rezolucije 1929 SB UN, od 9. juna 2010. godine“, dokument zabranjuje bilo kakav tranzit preko Rusije i prenos u Iran svih vrsta borbenih tenkova, oklopnih vozila, artiljerijskih sistema velikog kalibra, ratnih aviona, helikoptera, ratnih brodova, raketa ili raketnih sistema, kao što je definisano u UN-ovom Registru konvencionalnog naoružanja.

Dmitrij Rjurikov, diplomata koji je dugo godina radio u Iranu, Avganistanu i Uzbekistanu  je sa RT  podelio svoje mišljenje na  temu – odabir trenutka za to, moguće posledice i opšta situacija oko Irana.

RT: Medvedev je potpisao dekret, a kao rezultat toga je činjenica da je Rusija počela sprovoditi julske sankcije UN-a. Zašto je baš sada potpisan ovaj dekret?

Dmitrij Rjurikov:  Objava sankcija nije bila neka vest. Odluka je prihvaćena i sav posao koji uključuje isporuku naoružanja je obustavljen ranije.

Ukazao bih na činjenicu da je potpisivanje dekreta tempirano tako da se poklapa sa zasedanjem GS UN-a,  kojoj prisustvuje predsednik Irana Mahmud Ahmadinedžad, koji svojim preteranim pojavljivanjem u javnosti, izaziva negodovanje. I Leri King  ga je zvao u svoju emisiju. Dao je intervju za RT i druge. Da li je to samo srećna slučajnost, ne bih znao. Mediji u SAD su naveli da je gospodin Ahmadinedžad postao heroj dana i da je nadigrao svoje protivnike. Nekoliko puta je naterao predsednika Obamu da  održi javni sastanak sa njim na Generalnoj skupštini, u prisustvu predstavnika drugih zemalja,  da rasprave o svim pitanjima. Ovo, naravno, nije moglo a da ne bude iritantno.  Tada je Rusija objavila svoj dekret, koji, međutim, ne sadrži ništa novo.

RT: Zašto je Rusija potpisala sankcije koje bi mogle ići na štetu vlastitih ekonomskih interesa?

DR: Očigledno, Rusija veruje da pridruživanje sankcijama ide više u njenu korist, nego odnosi sa Iranom u toj oblasti.

RT: Kakvu korist ima Rusija? Za S-300 sisteme bi joj bilo isplaćeno 1 milijarda dolara. Iran je nameravao da ponudi Rusiji proviziju za dodatnih 18 atomskih stanica. Sada će njene rivale zagolicati da preuzmu narudžbe.

DR: Očigledno je, napravljene su kalkulacije i prednosti i nedostataka. Nedostaci su očigledni. Što se tiče prednosti, još uvek nisu izložene u glavnim crtama. Na ovaj ili onaj način, to je posao naših planera inostrane politike. Kasnije će se pokazati da li su bili u pravu ili ne.

RT: Šta je gore izgubiti? Imidž? Novac?

DR: Zavisi od toga sa koje tačke gledišta birate. SAD, nasuprot tome, ovaj korak vide kao koristan za Rusiju. Mogu samo da pozdrave ovakav korak. Reakcija Irana, što je prirodno, je bila dijametralno suprotna.

RT: SAD je pozdravila potez Rusije. Odmah posle toga su mediji izvestili da su se iranske i američke strane sastale u Njujorku.

DR: Želeo bih da verujem da se ovo zaista desilo, i da to nije poslednji sastanak. Ako predsednik Obama nije odgovorio na poziv predsednika Ahmadinedžada da se sastanu u Njujorku, bar su se sastali njihovi savetnici da započnu pregovore. Ipak, tvrdnje vezane za preventivan udar na iranska nuklearna postrojenja su stvarne. I u SAD-u i u Izraelu postoje ljudi koji bi voleli da se to desi. Američki generali u poslednje vreme izveštavaju da su spremni za napad.

Sankcije su odigrale značajnu ulogu u slučaju Iraka i Jugoslavije. One oslabe zemlju protiv koje su nametnute i one su, da citiram kongresmena Rona Pola, prethodnica rata. Stoga, situacija ostaje rizična. Nedavno je državni sekretar Klinton praktično pozvala na promenu režima u Iranu. Tenzije nikad ne opadaju.  

RT: Šta zadržava SAD, uprkos svojoj agresivnoj retorici?

DR: Treba im izgovor. Iranski nuklearni program, bez obzira koliko se mediji, Međunarodna agencija za atomsku energiju i UN stalno vraćaju na to,  ne daje takav izgovor, jer ništa nije dokazano.

Samo da vas podsetim da je, dve sedmice pre poslednjih izbora u Americi 2008. godine, potpredsednik Džo Biden javno rekao da postoji nekoliko scenarija za određenu krizu koja je stvorena, i to je rat. Amerikanci će morati da stegnu svoje kaiševe. Prvo neće razumeti zašto je sve to potrebno. Ali, na kraju će sve odobriti. Među ostalim mestima, Biden je lokalizovao scenario na Srednjem istoku. To je prouzrokovali manji skalndal, koji se ubrzo rasplinuo. Ali se ne sme zaboraviti da scenariji za stvorene krize postoje, kriza može postati stvarnost, i kao što je predviđeno scenarijem, i predsednik Obama će se uhvatiti u koštac s tim, to jeste, pobediće. Postavlja se ovo pitanje: „Zar određeni ljudi u zainteresovanim državama silom ne pozivaju na rešenje?“

RT: Šta je to što predsednika Obamu nervira kod Irana?

DR: Barak Obama bi više voleo da preduzme neke konstruktivne korake da pronađe rešenje. Alo, pored njega postoje neki ljudi koji bi voleli da regiju Irak-Avganistan-Iran načine homogenom u političkom i ekonomskom smislu. Pored toga, to je strateški važna regija, nešto što objašnjava stalna pitanja koja se nameću Iranu preko Međunarodne agencije za atomsku energiju. Samo da naglasim da su ovakve vrste frikcija između Međunarodne agencije za atomsku energiju i bilo koje suverene države nedopustive. Da Međunarodna agencija za atomsku energiju to želi, sve njihove žalbe  bi se lako mogle prebaciti na proceduralni nivo.

Ja ne mogu da sudim o tome da li je scenario možda uključio stvar kao što je „false-flag attack“ (napadi koji bi trebali biti pripisani geopolitičkoj ili domaćoj opoziciji,  op.a.), ili, jednostavno govoreći, provokaciju.

Ovih dana će istaknuti američki novinar Bob Vudvord, autor bestselera „Svi predsednikovi ljudi“ , objaviti svoju novu knjigu razgovora sa predsednikom Obamom i izneti  relevantne materijale.  Prema novinskim izveštajima, dajući intervju Vudvordu u julu ove godine, Obama je rekao da su SAD mogle izdržati napad 11/9 i izaći jače. Određeni posmatrači SAD-a se boje da ova procena može biti signal spremnosti za novi napad ovakve vrste, koji bi se suočio sa jakim odbijanjem, koje bi bilo usmereno prema nekim teroristima sa jasno definisanom „iranskom adresom“. Ja ne želim da kažem da bi se neka administracija uključila u ovakve poslove. Ali, postoje ljudi bez nekog zvaničnog statusa, koji možda žele da pomognu administraciji da dobije „casus belli“ . Oni, za tu svrhu, nude savet na papiru.

RT: Izgleda da je sam Iran meta kopnenih i vazdušnih terorističkih napada. Kako se sada može pretvoriti u neprijatelja?

DR: “False-flag attacks”, kao metoda za otpočinjanje rata je tempirana i ponovo korištena u 20. veku.

RT: Kada je predsednik Ahmadinedžad držao govor u UN-u, simultano prevođenje je bilo iznenada prekinuto. On je dao primedbu na to, ali nije bilo nikakve reakcije. Je li to uobičajena situacija u UN-u?

DR: Ovakve stvari se, u principu, ne bi trebale dešavati. To je, ipak, još jedan pokazatelj da se na UN, kao i na bilo koju drugu međunarodnu organizaciju, može uticati. Isto se odnosi i na selektivnost žalbi Međunarodne agencije za atomsku energiju. Njihove strukture nisu potpuno nezavisne i suverene. Jasne tehničke greške ovakve priprode se ne mogu objasniti kao slučajnost.

RT: Postoje razne vrste procena od strane eksperata vezano za vojnu moć Irana, koje se kreću od veoma niskih do krajnje laskavih. Koji je razlog tome?

DR: Navodni neprijatelj Irana je preterano vojno jak. Naoružanje Irana, sa njihove tačke gledišta, može izgledati dovljno jako da se odbrane od napada. Ali, stvar je u tome da, naoružanje koje poseduju oni koji bi želeli da se suprodstave Iranu je bilo testirano, dok je Iran ređe testirao svoje naoružanje. Ali, to govoreći, trebali bismo imati na umu da, nivo naoružanja nije jedini odlučujući faktor. Dosta je pogledati na Avganistan, iranskog suseda. Ne može se porediti potencijal američkih trupa sa potencijalom  grupa koje im se suprotstavljaju u Avganistanu. Pa ipak, te grupe neprestano Amerikancima stvaraju veoma obizbljne probleme.

RT: Ako se obelodani najgori scenario i Iran bude napadnut, da li će se stvari odvijati na isti način kao u Iraku i Avganistanu?

DR: Mislim da će se, u tom slučaju, stvari drugačije odvijati. Trebali bismo imati na umu da će, u tom slučaju, sva postrojenja nacije koja napada biti legitimna meta Irana. Po meni, to je teret o kome je Ahmadinedžad govorio, da se rat ne ograničava na jednu zemlju ili regiju. Tako da je teško predvideti kakav će to rat biti. Visoko rangirani američki general je bio u pravu kada je rekao da je lako pritisnuti dugme, ali veliko je pitanje šta će usledeti. Vojni konflikt sa državom, koja poseduje relativno dobro naoružanje, populaciju od preko 70 miliona stanovnika, i obučenu vojsku, će biti težak i dugotrajan. Niko ne može predvideti kakve će imati posledice.  


Dmitrij Rjurikov

- član, Savet za inostranu i odbrambenu politiku (od svog osnivanja 1992. godine do danas)

- vodeći naučni saradnik, Centar za evroatlantske studije, Institut za tematske međunarodne probleme, Diplomatska akademija, Ministarstvo inostranih poslova Ruske Federacije

- član osoblja, ambasade SSSR-a u Iranu i Avganistanu (1970-1980)

- vanredni ambasador i opunomoćeni ambasador Rusije; službovao u Uzbekistanu (1999-2003) i Danskoj (2003-2007) s ambasadorskim činom;

- pomoćni  predsednika Jeljcina za ruske inostrane poslove (1991 – 1997)