Hitler kaput, živeo Staljin: Kako su nemački naučnici učestvovali u pravljenju sovjetske atomske bombe

 
Posle poraza nacističke Nemačke SAD i SSSR su učinili sve da se dokopaju njenih vodećih naučnika i iskoriste ih u pravljenju nuklearnog oružja. I jednima i drugima je to pošlo za rukom. Tako je Nemačka i nehotice pružila doprinos sovjetskoj verziji projekta „Menhetn“.

Sovjetski vojnici su se verovatno našli u velikom čudu kada su 1945. godine stigli do kuće barona Manfreda fon Ardena blizu Berlina. Kako je opisao jedan očevidac „ta kuća je bila nešto između vile i zamka, a na njoj je stajala tablica sa rečima na ruskom jeziku ’Dobro požalovatь!’ (’Dobro došli!’)“. „Arden je dobro shvatio odakle sada vetar duva“, šalili su se oficiri.

Baron Manfred fon Arden

Global Look Press

Manfred fon Arden je naučnik koji je napravio prvi pojačavač snage u širokom opsegu frekvencija i dao doprinos stvaranju stabilnog radio-sistema i Hitlerovoj Nemačkoj, a radio je i na nacističkim nuklearnim projektima. Kada je shvatio da se nalazi u sovjetskoj zoni okupacije znao je da sada mora raditi za Moskvu. Isto je važilo i za mnoge druge njegove kolege.

Mozak kao trofej

U proleće 1945. godine postalo je jasno da se Drugi svetski rat bliži kraju. I Zapad i SSSR su se već pripremali za predstojeći Hladni rat. I jedni i drugi su planirali da naprave novo, neverovatno oružje. Obe strane su u razvoju svojih novih tehnologija htele da iskoriste naučnike iz nacističke Nemačke.

Amerika je primorala na saradnju Vernera fon Brauna i Vernera Hajzenberga, dvojicu ključnih naučnika u nemačkom nuklearnom projektu. Moskva je takođe „stekla“ nekoliko eminentnih stručnjaka. Kako je naglasio novinar Vladimir Gubarev, autor knjige o Sovjetskom nuklearnom programu, „ne treba potcenjivati doprinos Nemačke razvoju sovjetske nuklearne industrije. Taj doprinos je bio prilično veliki“.

Baron i komunisti 

Baron Manfred fon Arden

Getty Images

Jedan od tih nemačkih naučnika bio je i Manfred fon Arden. Njegova biografija je zaista neobična. Rođen je u plemićkoj porodici, ali je kao dečak napustio školu, a kasnije postao izuzetno uspešan pronalazač – zaštitio je ukupno 600 patenata, među njima i prvi skenirajući elektronski mikroskop visoke rezolucije. Radio za najpre za Adolfa Hitlera, zatim za Josifa Staljin i na kraju za Eriha Honekera.

Lavrentij Berija, Staljinov saradnik zadužen za Sovjetski nuklearni program, pozvao je Ardena kada su Sovjeti stigli u Berlin i izneo mu ponudu koju ovaj nije mogao da odbije – da „batali“ elektroniku i uključi se u rad na sovjetskoj atomskoj bombi.

Iz Berlina u Suhumi

Arden je zamolio za dozvolu da se posveti razvoju procesa separacije izotopa u cilju dobijanja nuklearne eksplozivne supstance poput urana 235. Berija mu je to odobrio. Kasnije je nemački naučnik svoju ulogu u Sovjetskom nuklearnom programu ovako okarakterisao: „To je najvažnije delo na koje me je uputila sudbina u posleratnim događajima“.

Arden je pre toga već radio na uranu. Kako piše Vadim Gorelik u članku napisanom za Neue Zeiten, „tokom Drugog svetskog rata zatvorenici su Ardenu napravili ciklotron i centrifugu za uran. Cilj je bio da se napravi materijal za firerovu atomsku bombu. Međutim, Nemačka je izgubila rat posle čega je Ardenova laboratorija evakuisana u Suhumi (danas u Abhaziji) gde je Arden radio na razbijanju jezgra izotopa i rukovodio ekipom od 100 ljudi.

Prvo testiranje sovjetske atomske bombe.

U tom poslu je Arden postigao uspeh, tako da je 1947. godine dobio Staljinovu nagradu, pa opet 1953. godine Staljinovu nagradu prvog ranga, da bi se 1955. vratio u Istočnu Nemačku gde je živeo još 42 godine baveći se važnim istraživanjima u oblasti fizike i medicine.

Heroj socijalističkog rada

Arden nije bio jedini poznati nemački naučnik koji je „pozvan“ da radi na Sovjetskom nuklearnom programu. Pored njega su na ovom programu radili fizičar Gustav Herc, dobitnik Nobelove nagrade, fizičar i hemičar Maks Volmer, koji je kasnije postavljen na čelo Akademije nauka Istočne Nemačke, Maks Štenbek, pionir u razvoju superkritičnih centrifuga, i mnogi drugi (oko 300 naučnika).

Nikolaus Ril (Nikolaй Vasilevič Rilь)

Vikipedija

Među njima je možda najzanimljiviju sudbinu imao Nikolaus Ril, fizičar koji je rođen u carskom Peterburgu 1901, da bi se tokom 1920-ih preselio u Nemačku, a dvadeset godina kasnije ponovo vratio u SSSR. Sovjetske kolege su ga zvale „Nikolaj Vasiljevič“ zbog njegovih ruskih korena.

Vladimir Gubarev piše: „Rila su posle rata pratile i američka i sovjetska obaveštajna služba... Mi smo imali više sreće, tako da je on radio za SSSR“. U fabrici „Эlektrostalь“ (Moskovska oblast) Ril je zajedno sa drugim naučnicima uspeo da dobije metal uranijum koji je neophodan za izradu atomske bombe. Zbog toga je dobio titulu „Heroja socijalističkog truda“. Bio je to jedini Nemac koji se udostojio tako velikog sovjetskog priznanja.

„Nikolaj Ril je voleo da nosi svoju medalju u svako doba dana“, piše Gubarev. „Sav dobijeni novac dao je nemačkim ratnim zarobljenicima koji su radili u fabrici ’Эlektrostalь’. Oni su to pamtili celog života i pisali u tome u svojim memoarima nakon nekoliko decenija“.

Sovjetski Savez je 1949. godine napravio sopstvenu atomsku bombu. Po završenom poslu većina nemačkih naučnika se tokom 1950-ih preselila u Istočnu Nemačku. Neki od njih, poput Rila, uspeli su čak da se prebace u Zapadnu Nemačku i tako stave tačku na socijalističko „poglavlje“ svog života.

Oleg Jegorov,
Russia beyond