Na dramskoj sceni prvi put postavljene beležnice Antona Čehova

Na dramskoj sceni prvi put su postavljene Beležnice Antona Čehova. Na scensko rešenje radnih beleški pisca odlučio se reditelj eksperimentator Sergej Ženovič i glumci moskovskog Studija pozorišne umetnosti.

Ova godina, koja je protekla u znaku 150-godišnjice od rođenja Antona Čehova, nesumnjivo je bila rekordna po broju premijera prema Čehovu i o Čehovu. Samo u okviru moskovskog Čehovljevog festivala bilo ih je 24! Pri čemu najrazličitijih, ponekad veoma neočekivanih žanrova od modernog baleta i cirkusa do gala-koncerta i bezumne povorke! Činilo bi se, publiku više ništa ne može da začudi. Ali Sergej Ženovač je to učinio.

Žanr predstave on je odredio udva dela merehljundije u pratnji orkestra. Merehljundija je reč koja se sreće u Čehovljevim dramama, označava mirno raspoloženje, setu. U osnovku postavke legle su beležnice Čehova, koje se sastoje od nepovezanih fraza, posmatranja, ironičnih primedbi, načinjenih u različito vreme i u raznom raspoloženju. Pisac ih je koristio zatim kao skup motiva iz kojih mogu izrasti njegova buduća dela, smatra Sergej Ženovač. To je svojevrsna laboratorija pisca i dramaturga.

Poznata je činjenica da je Anton Čehov radio bez koncepta. On zapiše misao, pročita i kod njega se pojavljuje lik pripovetke. On živi sa njima 2-3 dana, govori reditelj. I to jedino posmatranje omogućava nam da shvatimo tok njegovih misli.

Ideja da se postave četiri beležnice Čehova na scenu primamljiva je ali opasna, jer one nisu celovito delo. Ali reditelju majstorski polazi za rukom da zabavna prezimena, likove, ulovljene dijaloge, paradoksalne sitaucije preobrati u vezanu kompoziciju. Vidi se čak izvestan siže - to je svečani ručak. Istina, povod je nejasan: proslavljanje rođendana pretvara se u daću, zatim svadbu. Na pokrivenoj verandi za dugim stolom o ljubavi i smrti, bezbrazluku i drskosti, smislu života i prinosima filozofiraju neutešna udovica, važni jubilar, dekadentna gluimca i vatreni mladić, doktor, neženja, činovnik - svega dvadesetak ljudi. U mnogima se prepoznaju likovi Čehovljevih drama i priča. Po mišljenju pozorišnog kritičara Jelene Djakove, reditelj je napravio sliku neobične lepote od najjednostavnije ruske svakodnevice.

Ono što vidimo na sceni neobično je lepo, pri čemu ta lepota izrasta iz najobičnijih stvari: drveni sto, jabuke, sjaj čaša, čaj, lan, batist i predivna osvetljena mlada lica. Uz to brbljanje uz čaj, uz torokanje, uz to predivno provođenje vremena na jesenjoj verandi svet će se u svakom trenutku srušiti, ali to niko ne primećuje.

Kod Čehova se veselost i ironija na neobičan način spajaju sa melanholijom, mizantropijom (grč. miseo, antophos - mržnja prema ljudima) i bezizlaznošću. I predstava je ispala otšroumna, laka, ali tužna. Posebno se naglo ton menja u finalu. Lije kiša, i veranda sa gostima koji jedu tone na dnu. A na krovu se pojavljuje novi lik. On čita Čehovljevu pripovetku Student. Ova pripovetka je jedinstvena u stvaralačkom nasleđu Čehova po svojoj preosvetljenoj intonaciji, tvrdi pozorišni kritičar Marina Davidova.

Slika sveta u toj priči se na neobičan način podudara sa onim što u umetnosti čini Ženovač. Čehov kaže da su svet i sam ljudski život ispunjeni smislom. Pisac skoro nikada se nije tako deklarativno o tome izjašnjavao (osim u finalnom monologu Sonje u Ujka Vanji, gde junakinja uzvikuje: Videćemo nebo u dijamantima...). Pre je suprotno, on sve vreme u to sumnja. I ova finalna tačka vrlo je logična u sturkturi predstave.

O tome da li je reditelju eksperiment uspeo ili ne, još dugo će sporiti i kritičari i publika. Ali teško da će neko reći da su Beležnice u Studiji pozorišne umetnosti Sergeja Ženovača dosadne: predstava traje više od tri sata i publika je gleda u jednom dahu.