Zapadna intervencija: Kako su strane trupe pre sto godina „špartale“ Rusijom

U periodu od 1918. do 1922. godine zemlje koje su ranije bile saveznice Rusije poslale su svoje trupe na ruske strateške položaje u pokušaju da zaštite svoje interese (a možda i da utiču na tok Građanskog rata). Pa ipak, Crvena armija je odnela konačnu pobedu, pre svega zahvaljujući tome što strane sile nisu imale doslednu strategiju. Boljševici su uzurpirali vlast u oktobru 1917. godine dok je Rusija ratovala protiv Nemačke. Vladimir Lenjin je obećao da će zaustaviti rat, i jedan od njegovih prvih poteza bilo je potpisivanje Ukaza o miru, u kome je predložen „hitan mir bez aneksija i kompenzacija“.

Ukaz je odjeknuo kao grom. Nemačka je bila prijatno iznenađena, ali su zato bili šokirani saveznici Rusije – Velika Britanija, Francuska, SAD i Japan. Oni su odmah iskoristili haos u „savezničkoj zemlji“ i poslali trupe da okupiraju delove Rusije.

Osam pobedničkih meseci

Što su više boljševici pozivali da se obustavi rat, situacija je postajala sve gora u ruskoj armiji koja je još bila na frontovima. Nemačka je nastavila ofanzivu, a Lav Trocki, Lenjinova desna ruka, nije mogao da postigne dogovor o miru pod povoljnim uslovima. Ovako je on opisivaopregovore u svojim memoarima: „[Nemački] general [Maks] Hofman se umorio od debata i stavio na sto svoju vojničku čizmu. Svi smo dobro znali da je ta čizma bila jedini ozbiljan argument u pregovorima“.

Pregovori o sklapanju Brest-Litovskog mirovnog sporazuma 1918. godine. Nemci su sa desne, a Rusi (boljševici) sa leve strane.

Global Look Press

I zaista, 3. marta 1918. godine Trocki je bio prinuđen da potpiše vrlo nepovoljan Brest-Litovski sporazum prema kome je bivša Ruska imperija zvanično ustupila Ukrajinu, Finsku, Baltičke zemlje i Poljsku, izgubivši 34% svojih stanovnika i 54% industrijskih preduzeća.

Nemačka je odnela pobedu, ali samo do novembra 1918. kada je kapitulirala pred zapadnim silama, okupljenim u Antanti.

Intervencija saveznika

Posle Brest-Litovskog sporazuma političari Antante su bili revoltirani i preuzeli su stvar u svoje ruke. „Lenjin i Trocki su potpisali sramotan mir... čime su oslobodili preko 1.000.000 Nemaca da ovi dođu i napadnu naš narod na zapadu... Saveznici su (u avgustu) 1918. godine odlučili da okupiraju Arhangelsk i Murmansk i da tamo na obalu postave savezničke snage“, pisao je Vinston Čerčil, tadašnji britanski ministar municije.

Engleske trupe se iskrcavaju u Arhangelskoj luci, 1918.

Sputnik

U martu 1918. godine su se britanski, francuski i američki vojnici iskrcali u Arhangelsku, strateškoj luci na Belom moru. U avgustu su okupirali i Murmansk, drugu severnu kapiju Rusije. Antiboljševički „Beli pokret“ je podržavao intervenciju čiji je zvanični cilj bio da Nemci ne preotmu municiju koju je Zapad slao.

Iz Ukrajine u Vladivostok

Zapadne trupe su ušle i u južni deo Rusije – u Kavkaski region, Centralnu Aziju i na Krim. Tamo su francuski pukovi boravili par meseci. Ruski pevač Aleksandar Vertinski je napisao: „Egzotične afričke trupe su se šetale gradskim ulicama. Afrikanci – Marokanci i Alžirci... – nisu znali zašto su tu dovedeni i šta treba da rade“.

Japan je na ruski Daleki istok poslao 70.000 vojnika i preuzeo kontrolu nad Vladivostokom i čitavom Tihookeanskom obalom. Japanci su poslali najviše vojske, dok je Britanija zajedno sa svojim kolonijama poslala 30.000, a SAD 15.000 vojnika. Francuska je usled ratnih gubitaka uspela da pošalje samo nekoliko hiljada vojnika.

Vladivostok, Rusija. Vojnici i marinci iz mnogih zemalja ispred zgrade Savezničkog štaba.

NARA

Istovremeno se u samom srcu Rusije 40.000 čehoslovačkih vojnika kretalo na istok kroz Sibir u pokušaju da pronađe izlaz iz zemlje. To su bili nekadašnji zarobljenici Austrougarske koji su u Rusiji formirali Čehoslovački Legion da bi se borili protiv svojih nekadašnjih gospodara, ali se rat završio, a ruska vlast za koju su ratovali više nije postojala. Čehoslovaci nisu hteli da pomažu boljševicima. Pomagali su „Belom pokretu“ i istovremeno pokušavali da napuste zemlju.

Besposleni vojnici

Uloga Čehoslovaka u borbi protiv „crvenih“ ipak nije bila odlučujuća, kao, uostalom, i uloga cele Antante. Kako je Lenjin konstatovao, „britanska, francuska i japanska armija su tri godine boravile na teritoriji Rusije. Da su one uložile bar mali napor, nema sumnje da bi nas pobedile“.

Admiral Aleksandar Kolčak, lider antiboljševičkog pokreta, (desno, sedi) sa britanskim oficirima na Istočnom frontu. Rusija, 1918.

Getty Images

Lideri „Belog pokreta“, admiral Aleksandar Kolčak i general Anton Denikin, takođe su ocenili da je pomoć Antante bila neznatna. Kolčakov biograf, Vladimir Handorin je pisao: „Pomoć saveznika ’Belom pokretu’ sastojala se u opskrbljivanju njihovih trupa oružjem i uniformom“. I to je važno, ali su se njihovi odredi retko suočavali sa Crvenom armijom na bojnom polju.

Očekivani epilog

Zapad se nerado stavljao na stranu „belih“ jer nije imao istu viziju budućnosti kao oni. Generali Bele armije su bili istinski rodoljubi i borili su se za „jedinstvenu i nedeljivu“ Rusiju, dok su saveznici imali nameru da daju nezavisnost ruskim nacionalnim provincijama.

Istoričar Dmitrij Lehovič je pisao: „Lojd Džordž [premijer Velike Britanije] se kolebao između pružanja pomoći ’Belom pokretu’, planiranja trgovine sa sovjetskom vlašću i pružanja podrške nezavisnosti malih država duž ruske granice“.

Oružje i vojna tehnika stranih trupa koje su zaplenili vojnici Crvene armije 1919.

Sputnik

„Beli“ su na kraju pretrpeli potpuni vojni poraz. Jedne su pobili boljševici (Kolčak), a drugi su morali da emigriraju (Denikin).

Krajem 1919. godine su čehoslovačke, britanske i sve ostale zapadne trupe napustile Rusiju. Japanci su najduže ostali na ruskom Dalekom istoku – sve do 1922, ali ni oni nisu goreli od želje da se bore protiv boljševika i najzad su otišli. Zapad je na kraju shvatio da mora uspostaviti odnose sa novom Sovjetskom Rusijom.

Građanski rat je podelio rusko društvo i bio veoma bolan za Rusiju. 

Oleg Jegorov,
Russia beyond