Rusi u Boki Kotorskoj: Hrabri admiral Senjavin

Piše Boško ANTIĆ, kontra-admiral u penziji

Proteklo je više od 200 godina od vremena kada je prvi i poslednji put ruska flota uplovila u Boku Kotorsku. Bokelji i Crnogorci su oduševljeno dočekali Ruse, a admiral Seljavin je postao pravi junak borbi za Boku - odbio je čak i naredbu cara Aleksandra da se iz nje povuče nakon mira sa Austrijom.

Promenjena situacija u Jadranskom moru krajem 17. veka dovela je do pada Mletačke Republike, Francuzi su zauzeli i Trst, a potom su ga vratili ugovorom Austriji. U to vreme u Boki Kotorskoj došlo je do unutrašnjih nesporazuma i nesuglasica. Kada se saznalo za propast Mletačke Republike sastali su se predstavnci bokeljskih opština i doneli odluku da se odupru Francuzima. Došlo je do podele u Boki: pravoslavna većina je bila za to da u Boki Kotorskoj bude crnogorska vlast, deo katolika je očekivao dolazak Austrijanaca, najmalobrojnija grupa je bila za Francuze.

Okupacija Krfa i Jonskih ostrva od Francuza uznemirila je stanovništvo Boke, pa su Bokelji postali jedinstveni da ih samo austrijska okupacija može spasiti od Francuza. Zbog toga je u Boku uplovila austrijska flotila i usidrila se ispred Herceg Novog. Flotila je stigla 24. avgusta 1797. godine u Kotor, a tri dana kasnije i u Budvu.

Sukob Francuza i Austrijanaca sprečen je mirom u Kampoformiju, prema kome je Austriji dodeljena Boka Kotorska. Međutim, do mira nije došlo zbog francuskih gusara, a priključili su im se i severnoafrički gusari, koji su potpuno ugrozili saobraćaj Boke, pa su Bokelji tražili od Austrijanaca da štite njihove brodove.

Austrija je odmah shvatila značaj pomorstva i nastojala je da dobro organizuje ovu privrednu granu. Poseban značaj pridaje se Trstu. Međutim, iz ličnih interesa Austrija štiti i bokeljske brodove i za njih uspeva da izvojuje sultanove fermane koji ih štite od turskih gusara. Bokeljsko pomorstvo je napredovalo. Plovi se vodama Bliskog istoka i do severa Evrope. U toku 1805. godine bilo je 396 brodova duge i 290 brodova obalne plovidbe. Međutim, i pored toga bokeljski pomorci nisu bili zadovoljni, jer pod Austrijom nisu imali nikakvu autonomiju. Zbog toga je bilo niz pobuna, posebno u Grblju.

U to vreme Jonska ostrva, koja su pripala Francuskoj, zauzela je ruska flota pod komandom admirala Ušakova. U dogovoru sa Turskom, Jonska ostrva je ruski car proglasio Republikom sedam ostrva. Na ovim ostrvima stalno su se nalazili ruski brodovi, a oni su sa bokeljskim pomorcima bili u prijateljskim odnosima.

RUSI UPLOVLJAVAJU U SREDOZEMNO MORE

Posle zauzimanja Malte od strane Francuza, vitezovi malteškog reda obratili su se za pomoć ruskom caru Pavlu Prvom, koji je to iskoristio i, nakon dogovora sa Turskom, ruska eskadra pod komandom viceadmirala Ušakova 25. avgusta 1798. godine otplovila je iz Sevastopolja u Carigrad. Tu su formirane rusko-turske snage kojima je komandovao viceademiral Ušakov.

ADMIRAL UŠAKOV

Udružena eskadra od 10 linijskih brodova, 12 fregata i šest brikova krenula je 20. septembra 1798. godine prema Egejskom moru. Već krajem septembra zazueto je ostrvo Čerigoja zatim je blokiran Krf. Opšti napad na ostrvo počeo je 18. februara 1799. godine. Sledećeg dana Francuzi su kapitulirali. Posle toga je uspostavljena Republika Sedam Ostrva, a ruska eskadra je na sebe preuzela zadatak čuvanja te državice.

Ušakov je 14. marta uputio u Crnu Goru oficira sa porukom vladici Petru Prvom Petroviću s ciljem prikupljanja podataka o mogućnosti prodora ruske vojske ka Trstu i Zadru. Ušakov je preneo ruskom caru da ,,su crnogorski vladika i čitav crnogorski narod odani ruskom caru“.

Pošto se esakdra admirala Ušakova povukla sa Krfa 1803. godine, na Krfu su bile posadne snage Rusa i tek je ruski car Aleksandar Prvi naredio 5. jula 1805. godine da iz Baltičkog mora krene u Sredozemno more esakdra pod komandnom viceadmirala Dmitrija Nikolajeviča Senjavina. Na Krfu esakdri su se priključili brodovi komodora Grejga i Sorokina, tako da je u sastavu bilo: devet linijskih brodova, četiri fregate, pet korveta, sedam brikova, četiri brigantina, jedna škuna, jedan slup, dva transportna broda za prevoz jedinica kopnene vojske, jedan bolnički brod i 12 topovnjača - ukupno 7.908 članova posade i 1.154 topa.

Viceadmiral Dmitrij Nikolajevič Senjavin rođen je u Rusiji 1763. godine u plemićkoj porodici; 1780. godine završio je kurs nauka u pomorskoj vojnoj akademiji i proizveden u čin poručnika fregate. Senjavin je bio 1788. godine ađutant Bokelja, admirala Marka Vojnovića. Pod njegovom komandom učestvovao je u pomorskoj bici protiv turske flote kod ostrva Fidonisi. Već 1788. godine kao kapetan fregate, Senjavin se odlikovao smelim krstarenjem duž obala Anadolije u Crnom moru, gde je zarobio sa malim snagama veliki broj turskih brodova.

Za te podvige Senjavin je odlikovan krstom Svetog Đorđa četvrtog stepena, ordenom koji se u Rusiji davao isključivo za hrabrost. Za vreme njegovog službovanja pod komandom znamenitog admirala Ušakova, koji je bio strah i trepet za Turke, on je od svoga komandanta učio kako se pobeđuje učestvujući 1789-1791. godine u pomorskim bitkama kod rta Kaliakrija i drugim. Učestvovao je 1799. godine u zauzimanju ostrva Krfa itd.

U toku ovih događaja, u Boki je došlo do ozbiljnih previranja. Nekada pod zaštitom Mletačke Rebulike, Boka nije rado prihvatala Francuze. Da bi se oduprli francuskom napadu, Bokelji su se morali osloniti na pomoć spolja, a to je mogla učiniti samo susedna Crna Gora. Bokelji su uputili svoje izaslanike vladiki Petru Prvom Petroviću Njegošu, koji im je bio verski starešina. Vladika im je preporučio da se pripreme na otpor. I vladika je očekivao da će Crna Gora biti ugrožena ako Francuzi okupiraju Boku. Jedina sila koja im je mogla pomoći bila je Rusija.

Kada je austrijski okružni kapetan za Boku saopštio da će sve gradove i utvrđenja predati Francuzima, Bokelji su odmah uputili delegaciju u Crnu Goru, pa je vladika sazvao skupštinu, koja je donela odluka da se brani Boka od Francuza, a pre toga protera austrijska vojska.

Pošto je pretila opasnost od francuske flote, Senjavin je uočio važnost Boke Kotorske, koja je pružala njegovoj eskadri dobre uslove baziranja, a bila je i odlična polazna osnova za operacije u Jadranskom moru.

Bokelji su svu nadu polagali u Ruse na ostrvu Krfu, zato je dolazak admirala Senjavina i njegove eskadre na ovo ostrvo ohrabrio Bokelje i Crnogorce. Oni su se odlučili da proteraju austrijske trupe iz tvrđava u Boki Kotorskoj i da zamole admirala Senjavina da im bude zaštitnik. On je prihvatio ovu ponudu, zbog simpatija prema Slovenima, ali i zbog interesa Rusije, jer se iz Boke čuvao i Krf. Zbog toga je uputio u Boku Kotorsku 9. februara 1806. godine kapetana bojnog broda Belia s jednim bojnim brodom, dve fregate i dve škune, kao pomoć u slučaju ustanka.

PETAR PRVI PETROVIĆ NJEGOŠ

Posle definitivne odluke Crnogoraca 16. februara 1806. godine da pomognu Bokeljima, u Boki je buknuo ustanak pod komadnom grofova Save Ivelića i Đorđa Vojinovića. Crnogorci su im pritekli u pomoć i opseli tvrđave u Boki, pod komandom crnogorskog vladara mitropolita Petra Prvog Petrovića Njegoša. Opsedenuti na suvu u sa mora blokirani ruskim brodovima, Austrijanci su 21. februara kapitulirali i predali tvrđave. Narod je pozdravljao Ruse, a Petar Prvi se obraćao narodu rečima: ,,Vaša želja se ispunila, junaci Sloveni. Vi vidite u našoj sredini odavno očekivanu braću vašu po rodu, veri, hrabrosti i slavi. Svemoćni vladar Rusije prima nas u broj svoje dece. Neka je blagoslovena promisao Gospoda,,.

ADMIRAL SENJAVIN STIŽE U BOKU

Dolazak admirala Senjavina u Boku 13. februara, na bojnom brodu ,,Selefajil“, izazvao je neobičnu radost i ushićenje Bokelja. Pucalo se iz pušaka, plovili su čamcima duž obale i pratili admirala Senjavina sa svojom svitom; trgovački brodovi su ga pozdravljali salvama iz topova. Crnogorci su se spuštali sa svojih brda da ga vide i da mu izraze poštovanje i ljubav. On je oslobodio sve Bokelje od dažbina, ustanovio odbranu plovnih puteva od Trsta do Carigrada, što je obnovilo prekinutu pomorsku trgovinu. Bokelji su mu stavili na raspolaganje svoju vojsku i svoje brodove, pa je naoružano oko 30 malih brodova, pomoću kojih je organizovana blokada dalmatinske obale.

Dvadeset devetog marta ruski brodovi su napustili Boku i uputili se ka Koloćepskom i Mljetskom kanalu prema Korčuli, čija je tvrđava zauzeta desantom nakon što su brodskom artiljerijom ućutkani tvrđavski topovi. Dalja vojna akcija je obustavljena, pošto su Senjavinu kasno stigle careve naredbe iz Rusije.

U maju Senjavin se uputio ka Dubrovniku, gde se dogovorio sa Dubrovčanima o pomoći u slučaju francuskog napada na Republiku, ali Dubrovčani nisu ispunili obećanje i, posle izdaje, Francuzi su zaposeli Dubrovnik, pa je ovaj grad postao baza francuske vojske za napade na Boku.

Dobivši odobrenje iz Moskve za dalje akcije, Senjavin je pojačao vojsku mitroplita Petra Prvog sa Rusima i zajedničke snage Rusa, Bokelja i Crnogoraca su krenule na Dubrovnik. Prvi sudar slovenske vojske sa Francuzima dogodio se 22. maja kod Cavtata. Neprijatelj je razbijen. Cavtat su Francuzi napustili 24. juna i 3. jula se mitropolit Petar sa svojim i ruskim trupama približio Dubrovniku. Ukupne snage su se sastojale od 1.200 Rusa i 3.500 Bokelja i Crnogoraca. Glavna bitka otpočela je 5. jula. Sa mora je dejstvovala ruska flota. Slovenska vojska je opsela Dubrovnik posle žestoke bitke, ali je stigla carska naredba da se Francuzima povrati sve što im je oduzeto, pa čak i Boka. Senjavin nije hteo odmah da izvrši ovu naredbu.

Vojska je napustila opsadu Dubrovnika, posle bitke 25. jula ukrcavši se na brodove u Gruškoj luci. Kad je Senjavin stigao u Boku, zatekao je stanovništvo u očaju, koje je saznalo o naredbi cara Aleksandra Prvog. Mnoge su se porodice iselile iz Boke na Krf.

HRABRI ADMIRAL NIJE NAPUSTIO BOKELJE

Savremenik tih događaja je pisao: ,,Lična sigurnost admirala Senjavina i komplikovana međunarodna situacija zahtevali su od admirala Senjavina da odmah ispuni careve naredbe; s druge strane - očajanje, odlučnost i propast celog stanovništva Boke, odanog Rusiji kao i njegova ljubav prema otadžbini, nagnali su ga, da se ne žuri sa izvođenjem carevih naredbi i da čeka odgovor na svoj novi izveštaj koji je poslat caru“.

Senjavin je ostao s Bokeljima. Njegov postupak predstavljao je vrhunac vrline, ali je on svoju samostalnu akciju skupo platio.

Ruska vojska je ostala u Boki, a Dubrovnik je i dalje bio blokiran ruskim brodovima. Francuzi su izvestili admirala Senjavina o zaključenju mira sa Rusima, zbog čega je Rusija morala da prekine ratne operacije, napusti Korčulu, ali je Senjavin odbio da preda Boku Francuzima. Dvadesetog avgusta stigla je i careva naredba da Senjavin povrati ranije zauzete teritorije, jer mir nije ratifikovan. Tako su na zadovoljstvo Bokelja počele ponovo ratne operacije. Francuzi su proterani sa granica Boke. Naterali su ih odredi neregularne vojske pod komandom grofa Vojinovića i crnogorskih komandanata Vuka i Đura. Ruski brodovi su uništili na rtu Oštro francusku bateriju. Teške borbe s jačim neprijateljem trajale su sve do septembra. Francuzi su i pored početnih uspeha trpeli velike gubitke. Svojim bezobzirnim postupcima pred Herceg Novim izazvali su gnev Bokelja i Crnogoraca,

ADMIRAL SENJAVIN

U vreme kada su se Crnogorci borili protiv Napoleona u Boki i oko Dubrovnika, dok je uveliko trajao Prvi srbski ustanak, posle plana mitrpolita Srefana Stratimirovića o ostvarenju jedne šire zajednice na Balkanu, vladika Petar Prvi Petrović je sačinio projekat o stvaranju jedinstvene države na prostoru Crne Gore, Boke, Hercegovine i Dalmacije. Po tom planu, ta država bi se zvala ,,Sloveno-srbsko carstvo“, kojim bi upravljao namesnik, po nacionalnosti Rus, a njegov pomoćnik bi bio crnogorski mitropolit koji bi dobio zvanje ruskog knjaza, dok bi tituli sveruskog imperatora trebalo dodati naziv ,,slavenosrbskog cara“. Prestonica nove države bi bio Dubrovnik, a u državi bi postojale tri mitropolije: u Zadru, Trebinju u Kotoru. Iako je ovaj plan bio nerealan, ruska vlada ga je primila k znanju, jer su takvi projekti pripremili otpor Napoleonovoj Francuskoj i stvarali uslove za rušenje Otomanske imperije.

Senjavin je ponovo zauzeo Korčulu i uništio francusku bateriju na Braču. Potom je sa svojom eskadrom stigao u Boku, pa na Krf. Tim su se završila dejstva admirala Senjavina.

S obzirom da Senjavin nije izvršio carske naredbe iz Petrograda, on se izložio carskoj nemilosti i pored svih vojničkih vrlina i junaštva on je izgubio čin i 13 godina je gladovao, sve do smrti cara Aleksanadra Prvog. Tek kada je na presto stupio Nikolaj Prvi Senjavinu je vraćen čin i postavljen je za komandanta Baltičke flote, uz nadoknadu štete.

Senjavin je umro 1831. godine, a imperator Nikolaj Prvi lično je komandovao posmrtnom paradom i ispratio admirala do njegovog groba.

Međutim, pored podrške, Crna Gora, a s njom i Boka i Primorje, i njen vladika Petar Cetinjski imala je problema pored Turske, Austrije i Mletačke Republike i sa Rusijom nakon ubitstva cara Pavla Prvog. Njegov naslednik Aleksandar zanemario je Crnu Goru. U Crnu Goru su stizale optužbe na račun Vladike optužujući ga da se ne drži vere, da je založio neka crkvena dobra kod trgovaca u Boki. On je to zaista i učinio, ali da bi spasio svoj narod od gladi. Optuživali su ga da retko odlazi i crkvu, da su mu manastiri opusteli...

Rusima, odnosno njihovom caru, odgovorili su sami Crnogorci braneći svog Vladiku. Odbili su da u Boki prime carske izaslanike koji su imali nameru da Vladiku ukrcaju u lađu i prebace u Rusiju, pa u Sibir. Odgovorili su: ,,Naš arhijerej nije zaslužio da bi u njegovoj kući i sopstvenoj nezavisnosti mogao iko s njim tako tiranski postupati, jer dok smo mi živi nikakva ljudska sila nije u stanju njemu sličnu nepriliku učiniti. Sveti oci optužuju našega vladiku zbog lenosti i misle da on ima onu veličinu kao oni u Rusiji koji se vozaju na pozlaćenim kočijama i imaju vremena da se u svetom služenju upražnjavaju. Toga nema kod nas: Naš vladika obilazi svoju pastvu jašući po besputnim krajevima i s krvavim znojem“. Posle toga došlo je do boljih odnosa između Rusa i Crnogoraca.

SADEJSTVO RUSKIH I BOKELJSKIH POMORACA

U prvoj polovini 1806. godine ruski brodovi su izvršili niz akcija - kod Kornata, Koločepa, Korčule, Zatona... O napadu gusarskih brodova i njihovom broju nema tačnih podataka, ali oni su desjtvovali 1806. i 1807. godine po čitavom Jadranu. Gusarska aktivnost uz istočnu obalu bila je izraženija, jer su Francuzi izbegavali plovidbu otvorenim morem i uz italijansku nerazuđenu obalu. Prema francuskim izvorima, do kraja 1807. godine bilo je 66 gusarskih napada. Po tim podacima zaplenjeno je 63 broda, od njih je 41 odvučen u nepoznatio mesto, šest je spaljeno, 12 otkupljeno, dva prodata, jedan oštećen, dva su opljačkana, a za dva nema podataka.

ADMIRAL SENJAVIN NA POŠTANSKOJ MARKI

Gusari u ruskoj službi bili su pretežno iz Boke Kotorske, mađu njima su poznata mnoga imena - Cičević Ilija iz Kotora, Crnogorčević Ilija iz Boke, Gerona iz Boke, Ilić Ilija iz Dobrote, Jerić iz Boke, Lipovac Špiro iz Boke, Miličević iz Boke... Iz podataka koji stoje na raspolaganju vidi se da su, osim jednog, svi iz Boke. I francuski generalni konzul u Trstu u svom dokumentu navodi gusare koji su dejstvovali u Tršćanskom zalivu, pored imena navodi im i veroispovest i među njima ima i katolika i veći deo grčke veroispovesti, kako on naziva pravoslavce.