Pukovnik Orović: Za 78 dana agresije NATO nam je uništio jedan tenk

Pukovnik Borivoje Orović, načelnik štaba legendarne 37. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije, odlikovane Ordenom Narodnog heroja za doprinos odbrani zemlje od NATO agresije u intervjuu za Russia Beyond otkriva kako se njegova jedinica na Kosovu i Metohiji suprostavljala NATO avijaciji i albanskim pobunjenicima, da li su bili spremni za kopnenu agresiju NATO-a, kako je vojska pomagala lokalnom albanskom stanovništvu i kako su se u njegovoj jedinici borili ruski dobrovoljci.

Jedno od glavnih žarišta albanske pobune na KiM bio je rejon Drenice. Upravo u tu oblast komanda Treće armije Vojske Jugoslavije 1999. godine uputila je iz Raške 37. brigadu Vojske Jugoslavije, pod komandom tada potpukovnika Ljubiše Dikovića, sadašnjeg načelnika generalštaba Vojske Srbije. Za doprinos u odbrani zemlje tokom NATO agresije, ova jednica odlikovana Ordenom Narodnog heroja. Njen načelnik štaba, pukovnik Borivoje Orović podelio je sa nama svoja ratna sećanja i emocije koje nosi iz tih teških vremena.

Kako ste primili vest da je počela NATO agresija?

Borivoje Orović: Tog 24. marta, na moj 39. rođendan, nalazio sam se u Raški na dužnosti načelnika štaba, ujedno i zamenika komandanta 37. motorizovane brigade. U vojničkom smislu mi smo NATO agresiju dočekali potpuno spremni. Raseljena su iz kasarne i skladišta municija, minsko-eksplozivna sredstva, goriva i sva druga oprema na mobilizacijska zborišta i u skloništa. U jedinicu je bio pozvan deo rezervnih starešina i sve kritične specijalnosti vojnih obveznika. Što se racionalnog i emotivnog dela tiče, jednostavno smo čekali da počne ono što je bilo neizbežno - konačna i nametnuta bitka za Kosovo i Metohiju.

U zamračenoj kancelariji komandanta jedinice u kasarni „Ibarski rudari“, zajedno sa komandnim kadrom jedinice, poslušao sam obraćanje saveznog premijera Momira Bulatovića da se nalazimo u stanju neposredne ratne opasnosti. Tada nam je postalo jasno da agresija može početi svakog trenutka.

Nakon izvršene mobilizacije i sprovedenih priprema, jedinicu smo, tokom dve noći, 30. marta i 1. aprila, iz Raške u dve kolone, jednu dolinom Ibra, a drugu preko Novog Pazara i Ribarića, prebacili u rejon Drenice. Ovu opsežnu operaciju, koja je podrazumevala prebacivanje oko 6000 vojnika, te više stotina borbenih i neborbenih vozila, artiljerijskih oruđa, inženjerijskih mašina i druge tehnike, neposredno sam osmislio i sproveo, jer se komandant brigade, tada potpukovnik, Ljubiša Diković sa nekoliko stotina vojnika, već nalazio u zoni našeg budućeg angažovanja.

Načelnik generalštaba Vojske Srbije, general Ljubiša Diković - na proslavi dana 37. motorizovane brigade

Ministarstvo odbrane Srbije

Uništili su nam samo jedan tenk

Tokom 78 dana intezivnih NATO dejstava sa kakvim gubicima se suočila 37. motorizovana brigada?

B.O.: Naša brigada, sa svim ojačanjima koja su nam bila stavljena na raspolaganje, imala je ukupno 60 poginulih i 184 ranjena vojnika, podoficira i oficira. Svaka ljudska žrtva je veliki i nenadoknadiv gubitak. Međutim, statistički i vojnički gledano, oni nisu bili veliki, i iznosili su oko 1.5%. Što se tiče gubitaka u tehnici, uništen nam je jedan tenk T-55, dva protivavionska topa i nekoliko motornih vozila. Ovi gubici u tehnici su zanemarljivi.

Da biste shvatili ceo kontekst, naša jedinica se suočavala sa trostrukom opasnošću po ljudstvo i materijalna sredstva. Pored NATO avijacije koja je imala apsolutnu prevlast u vazduhu, bili smo izloženi dejstvima šiptarskih terorističkih snaga. Naša zona odgovornosti je bila površine 340 km2 i pokrivala rejon Drenice. Nama je bilo suprostavljeno između 2500 i 3000 dobro opremljenih šiptarskih terorista, podeljenih u tri redovne i jednu specijalnu brigadu - tzv. OVK, operativne zone „Drenica“. Bili su veoma dobro organizovani, naoružani i imali jedinstvenu komandu. Treća opasnost dolazila je od protivtenkovskih i protivpešadijskih mina. Više hiljada mina kineske proizvodnje uneto je na našu teritoriju nakon masovne provale vojnih skladišta u Albaniji, u proleće 1997. godine. 

Primetna je emocija kada govorite o stradanju vaših vojnika. Koji su vam gubici najteže pali?

B.O.: Svaki gubitak je poseban na svoj način, naročito oni kada su stradali sinovi jedinci. Međutim, u sećanje mi se posebno urezao 8. april 1999. godine. U akciji naše izviđačke čete ojačane sa 6 tenkova T-55 protiv terorista OVK u selu Obrinje, američki avion A-10 promašio je tenk i pogodio vozilo „pinzgauer“ u kome se nalazilo 8 vojnika, podoficira i oficira, na čelu sa komandirom čete, kapetanom Stanković Ivicom. Svi su na licu mjesta stradali.

Drugi slučaj koji bih izdvojio dogodio se krajem istog meseca, kada je prilikom povratka u rejon razmeštaja, komandant 1. motorizovanog bataljona, kapetan Mitrović Dragan, zajedno sa još jednim rezervnim oficirom i tri vojnika upao u zasedu terorista. Vozač njihovog vozila je stradao prvi i posle neravnopravne borbe, svi su pobijeni. Krvolocima iz OVK-a to kao da nije bilo dovoljno, pa su tela stradalih polili benzinom i zapalili. Prizor koji smo zatekli bio je strašan.

Pokojni Dragan Mitrović bio je iz jednog sela u okolini Užica i posthumno je odlikovan i unapređen u čin pešadijskog majora. Njegov sin želeo je da pođe očevim stopama, pa je upisao vojnu akademiju i sa uspehom je završio pre nekoliko godina. Mitrovići su tako dobili još jednog oficira u porodici, a pokojni Dragan svog naslednika u teškoj oficirskoj profesiji.

Da li je vaša brigada bila spremna za NATO kopnenu agresiju?

B.O.: Apsolutno. Do kraja aprila očistili smo zonu od šiptarskih terorističkih snaga i njihovu aktivnost sveli na nekoliko manjih grupa, koje smo potpuno kontrolisali. Nakon toga zauzeli smo položaje za odbranu i spremno čekali NATO trupe.

Tenk T-55

Ministarstvo odbrane Srbije

U javnosti se moglo čuti da je naša vojska uspela da obmane i NATO pakt u pogledu efikasnosti dejstva njihove avijacije. Da li se i vaša jednica služila takvim metodama?

B.O.: Svakako. Maskiranje i obmanjivanje su bili sastavni deo svakodnevnih dejstava. Na primer, jedini tenk koji nam je posredno uništila avijacija NATO, povremeno smo „oživljavali“ paleći vatru na mestu gde se nalazio motor i tako kod njih stvarali „sliku“ da tenk i motor rade, pa su ga „uništili“ najmanje još 10 puta. Naveo bih i primer važnog mosta u našoj zoni odgovornosti između Glogovca i Komorana. Iz Vojno-tehničkog instituta dostavljeni su nam tzv. pasivni protivradarski reflektori, mali uređaji oblika tetraedra, koji, kada se po odgovarajućim uputstvima postave u paru, šalju radarski odraz avijaciji da je to ustvari most. Naši inženjeri su preporučili da na nekoliko stotina metara nizvodno postavimo po dva para ovih uređaja i oni su NATO avijaciji davali lažnu sliku da se most nalazi na drugom mestu. Mislim da su most „srušili“ takođe najmanje desetak puta, ispaljujući više desetina projektila i bombi u najlon koji je povezivao protivradarske reflektore. Podrazumeva se da smo od priručnog materijala izrađivali makete tenkova, artiljerijskih oruđa, vozila i drugih sredstava.

Zbrinjavali smo i pomagali Albance

Kakav je bio odnos Vojske Jugoslavije prema lokalnom albanskom stanovništvu u zoni izvođenja borbenih dejstava?

B.O.: Ponašali smo se odgovorno i u skladu sa pravilima međunarodnog ratnog prava. Svako postupanje protivno tim pravilima, kojih je bilo, procesuirano je u skladu sa zakonom. Što se naše jedinice tiče, više puta smo im ukazivali zdravstvenu zaštitu i pomagali u snabdevanju osnovnim životnim namirnicama. Izdvojio bih 2 slučaja. Prvi je zbrinjavanje ranjenih meštana kada je NATO avijacija početkom aprila bombardovala fabriku municije u Srbici. Neke bombe nisu pogodile cilj, pa je više stanovnika bilo povređeno. Mi smo tada organizovali prevoz i zbrinjavanje ranjenih do naše sanitetske čete. Formirali smo improvizovanu bolnicu u kojoj su bili zbrinuti i lečeni. Za to vreme, naši lekari porodili su nekoliko trudnica.

Drugi slučaj koji bih izdvojio je iz Glogovca, tokom meseca maja. Uvidevši da ne postoji snabdevanje lokalnog stanovništva osnovnim životnim namirnicama i da deo stanovništva bukvalno gladuje, doneli smo odluku, uz odobrenje pretpostavljene komande, i podelili lokalnom stanovništvu osnovne prehrambene namirnice - brašno, šećer, so, ulje, pirinač, testenine i konzerve.

Kako ste primili informaciju o povlačenju vojske sa Kosova i Metohije?

B.O.: Kada nam je naređeno da planiramo pripremu jedinice za marš i pokret, radi povlačenja sa Kosova i Metohije, osećao sam razočarenje, tugu, nemoć, bes... Vojska je u momentu političke odluke da napustimo Kosovo i Metohiju bila potpuno spremna za odlučne bitke. Sve što se dogodilo do tada posmatrali smo kao „zagrevanje“ za odsudne borbe. To naređenje, koje se moralo izvršiti, predstavljalo je za mene lično najveći poraz. Više puta sam ponovio da Vojska Jugoslavije nije poražena i što se nas tiče, mi bismo i danas bili na Kosovu i Metohiji i tamo garantovali puni suverenitet države Srbije.

 

Kako je vaša porodica podnijela NATO agresiju i vaše angažovanje u ratu?

B.O.: Teško. Kao i porodice svih drugih koji su bili tamo. Podeliću sa vama jedan detalj. U maju sam dobio pismo od supruge Ljiljane, koja se u to vreme sa decom nalazila u Raški. Pisala je da su dobro, da je deca slušaju, da mnogo vremena provode u skloništu. U pismu se nalazio i „dodatak“, omot čokolade „Najlepše želje“ na kome me ćerka Jelena obaveštava da će maturirati sa odličnim uspehom i dobiti Vukovu diplomu i prenosi poruku sina, šestogodišnjeg Bojana: „Tata, čuvaj se i vrati nam se. I brani našu otadžbinu“. I sada osećam „kost u grlu“ kada se svega toga setim. 

Ruski dobrovoljci su bili sjajni vojnici

Da li ste dolazili u dodir sa ruskim dobrovoljcima?

B.O.: Za vreme našeg angažovanja na prostoru Kosova i Metohije, u našoj jedinici je bilo, ako me sećanje dobro služi, 5 ruskih dobrovoljaca, od kojih su trojica bili u izviđačkoj četi, a dvojica u jedinici PVO. To su bili dobri, disciplinovani i hrabri vojnici sa prethodnim ratnim iskustvima. Sećam se vojnika-izviđača Olega. On je prednjačio u vojničkim vrlinama. Od njih petorice, nažalost, jedan je stradao - nestao.

Smatrate li da je Rusija trebala konkretnije pomoći Jugoslaviji 1999. godine?

B.O.: Verujem da je tadašnja, „slaba“ Rusija Borisa Jeljcina učinila koliko je mogla. Da je trebala više - jeste.

Pišete poeziju i u njoj se delimično pominje i Rusija. Šta za vas Rusija predstavlja? 

B.O.: Rusija je tokom istorije bila bastion slovenstva i zaštitnik malih pravoslavnih naroda i država. Da nije bilo Rusije i njene materijalne i druge podrške, ne bi bilo ni savremene crnogorske države. Dobri odnosi Rusije sa Srbijom i Crnom Gorom nakon Prvog svetskog rata su se izmenili kada je stvorena Jugoslavija, čiji pojedini konstituenti nisu bili blagonakloni prema slovenstvu. Rusija danas predstavlja jedinu branu opštem bezumlju novog svetskog poretka. Zahvaljujući pozitivnoj ulozi Rusije i predsjednika Vladimira Putina, svet danas izgleda mnogo drugačije nego što je izgledao prije više od dve decenije, kada je NATO bombardovao i disciplinovao „neposlušne“ zemlje. Njihova žrtva bili smo nažalost i mi. Siguran sam da bi i događaji iz 90-ih, čiji sam akter neposredno bio, imali drugačiji rasplet da je Rusija bila snažna kao danas.     

Imam veoma pozitivan stav prema Rusiji, toj velikoj zemlji, domovini nekoliko stotina naroda, njenoj kulturi i državnosti. Mogu da kažem da sam otvoreni rusofil.

Pukovnik u penziji Borivoje Orović živi u Podgorici. Piše pesme i aforizme, član je Udruženja književnika Crne Gore i Književne zajednice Jugoslavije.

Igor Damjanović,
Russia beyond