O ovakvima se nekad pevalo u epu. Mundir je mnoge nosio, on je nosio mundir. Da bi lovac, imao bi sokola na ramenu; da beše knez, vodio bi tigra iza sebe. Kao konjanik jahao je ubojito, a pri hodu koračao kao mladi Apolon. Ni sa kim se nije takmičio. Bio je jedan. Znao je da je ova zemlja svakome dobra.
Pamet mu je nadahnjivala srce. Ko je s njime govorio, osetio je da je poštovan. Sa njegovog kirasirskog lica nikad se ne ote ni osmeh, ni podsmeh. Smatrao je ljude kao gospodu i skromno se postavljao kraj njih. Pouzdan kao gorštak, ćutljiv kao mornar, govorio je da kaže istinu. I drugovi verovahu u njegovu reč i prijateljstvo.
Gornje redove je, pošto minu velika vojna, ispisao Radoje Janković, načelnik intendature u Srbskoj vojsci na početku rata, i Jugoslovenskog dobrovoljačkog korpusa u Odesi 1917. Idu na čast i u slavu konjičkom majoru Mihailu Gavroviću, kao zemljačka tužbalica. Oba su odrasli u rodnom Čačku, bejahu vršnjaci (1879) i drugovi iz gimnazije, tri leta stariji od majora Dragutina Gavrilovića koji s njima iđaše u školu.
Ovako u priči, kojom je više kazano no što je napisano, Janković ispraća 26. avgust, poslednji dan u životu Mihaila Gavrovića...
„Pred kraj avgusta 1914. Srbska vojska, pošto razbi Poćoreka na Šapcu i Podrinju, uputi jedan deo trupa da se prebaci u Srem preko Save. U gluhoj noćnoj tišini baciše most naši pontoniri. Novo Selo tajanstveno je jatakovalo pripremama. Uzbuđene trupe ležahu kraj puta, čekajući red za prelaženje. Veliki pitom mesec kolao je nebesima, dok se rasanjena Sava poverljivo omiljala oko pontona, šumoreći u uho tavnim obalama da će ih pohoditi željeni gosti. I još prva zora nije ni protegla svoje jedre, orošene ruke, a preko porobljenih protivničkih baterija uđoše naše radosne trupe u selo Kupinovo.
Zbunjeni protivnik bezuspešno branjaše svoje redove. Naši bataljoni povrveše na skelama i pontonima. Sveta nedelja pozdravi srbsko oružje. Veseli vojnici prskoše po Sremu na sve strane. Konjica pohrli snivanoj Fruškoj gori, Šumadinci okretoše Ogaru, a Dunavci Bečmenu. Karlovčić, Buđanovci i Ašanja oduševljeno sačekaše srpsku braću. I dan-dva po tome pa srbski pukovi nadirahu ka Rumi i Inđiji...
Na tom putu konjica prinese dragocenu žrtvu. Naginjući zemunskoj kosi, sa koje Austrijanci razoravahu srpsku prestonicu, eskadron majora Mihaila Gavrovića zasta kod Surčina. Protivnička pešadija snažno napade sa te strane. Razvi se živa borba koja se pretvori u ljuti okršaj u blizini našeg prelaza preko Save. Srbski se redovi pokolebaše... Junak bez takmaca, jedna od najlepših figura iz ovih ratova, uzviknu svoje prosto, ali neumitno:– Napred!...
I, ubedljivi primer osokoli konjanike. Metalni major dizao se nad svima kao zaštitnik. Bi javljeno da pristižu pojačanja, te vatreni lanac graknu razdragano. Ali, slepo zrno ponese satana rukom. Baš kad eskadron polete napred, klonu Gavrović na prsa vernome podoficiru... Kao kup od tuči sedeo je konju na plećima; kao potomak Strahinjića Bana... I poginu!...
Ko ga je znao, tugovaće; ko ga je ikad video, zažaliće!... Kad mu pripasaše sablju oko mrtva tela, zaplakaše prosti konjanici. Veliki i prsat, izgledao je sada stinut i unio. A nad rupom u grudima ležala je čamotno Karađorđeva zvezda sa mačevima...
Nikada ne čuše da se požali na nevolju. A bede je bilo u kući. Mnogo... Pogibe stariji brat, retki drug i komandant Svetozar. Osta siročad... Tri sestre ne zaplakaše nad braćom kad se pevalo poslednje cjelovanije. Ni verenice nije bilo, premda je devojku cenio kao ukras junaku. To je bila jedna viteška duša. Sad se ugasila. Srce sa Pezova i Zletova iščupaše čelični nokti nadomak Beogradu...
Tužne duše, uskoro po tome, morade srbska vojska napustiti Srem, da pođe u pomoć braći nad Valjevom. Od prelaza, koji je Beču i Pešti naneo veliku brigu, ne osta doli jedna bolna uspomena na prerano prekinuti pohod, i na zaboravljenu humku pored Save.
Mine li kogod kraj obrenovačke crkve, neka prizove spomen na divnog konjanika. To će mu povratiti srce izgubljeno u sremskim ravnima, te će junaku biti lakše počinuti...” Mihailo Gavrović deveto je dete Stevana Gavrovića koji je 1874. izabran za predsednika opštine čačanske, kuća ima je bila u Obilićevoj 6, u središtu kasabe.
Čačanske zbirke – Muzej, Arhiv, Biblioteka – nemaju nijednu fotografiju majorovu. Tražili smo je i od Milana Gavrovića, unuka brata Mihailovog, koji je posle dugogodišnje karijere novinara u „Vjesniku“ i urednika na TV Zagreb ostao da živi u glavnom gradu Hrvatske.
Ni on ne imaše, napominjući u poruci: „Dragi kolega, nakon svih bježanija i selidaba u 20. stoljeću kojemu i ja pripadam (napunio sam 82), nije mi ostalo praktički ništa od familijarnih uspomena“. Nemaju je ni vojni arhivi u Beogradu. Ipak smo je, s mnogo truda, pronašli u Spomenici čačanske Realne gimnazije 1837–1937, štampanoj uoči Drugog svetskog rata, iz pera profesora Dragomira S. Popovića.
Gvozden Otašević,
Politika 
