Ljubavna pesma ‘’ Amira ‘’ književnika Ljutomira Rundića iz Loznice dobila i svoj epilog (Video)

AMIRA

Njene su se kose rasipale u mojim očima,
dok smo verovali da naša ljubav može sve...
U Mostaru, osamdeset i neke!

Detinjasto se mazila, ljubila me strasno,
i strahovala:  
- Joj, ako me majka vidi!
Pa opet iznova, svijala se oko mene,
ko, ne daj Bože, zmija oko plena,
i pitala me...
Svašta me pitala...
Ko sam, odakle sam, šta ću s njom..?
Volim li je, ko mi dade „tako“ ime:
- Čuj Ljutomir, tobe jarabi!
O`kle ti to ime - čudila se!?
Vjeruješ li u Alaha, u Boga? Ideš li u crkvu?
Ma, ubiće me babo ako čuje!
Zamisli, u Vlaha se zaljubila, jadna mi majka!
Pitala je...Ponekad i zanovetala...
A volela me, kao i ja nju, a možda..?
Ni dan danas ne znam koje koga više!
A što se ljubila!
O, Bože!
Ta moja Amira!

Krio sam je od neba, od sunca,
sklanjao od bure i mostarske kiše...
Čuvao od zlih pogleda i onih tobože drugih.
A sva nas je raja znala!
- Čuj Begova praunuka s nekim Srbijancem,
pa još vojakom - ževkali su za nama!

- Ne ide to. Veliki je to devar, na moju dušu!
Ljubav je slijepa ali su gori ljudi
obnevidjeli od vjere i predrasuda-
gunđao bi njen rođak Kemo, dok nas je krio!

Plašio sam se!
Nisam joj rekao, a hteo sam joj reći:
- Amira, nema nama mira!

A sve je u meni gorelo od ljubavi i straha!
I voleli smo se, krišom svake noći, i svakog dana...
I sad ne znam kako bismo se voleli da nismo krišom?

Imala je tek dvadeset, ja koju više,
i dala mi je sve što se za ljubav
i sme i nesme...

Na Buni, dok se zaklinjala da će mi roditi sina,
i da će se zvati Miro, govorila je:
- Ljutiću moj, to je ime za sve tri vjere!
A znaš li bolan, da je moj dedo pripovjedo,
da smo mi od nekakvog Miroslava postali?

A što se ljubila...
O, majko moja...
Čini mi se najlepše od svih!

Volela je Peru Zubca!

Tepao sam joj: - Svetlana!
- Eh, kamo puste sreće da sam - rekla bi!
Tešio je da će sve biti uredu:
- Ne plaši se, srno moja, niko mi te neće ukrasti!
A plašio sam se za oboje!

Stavila bi obraz na moj dlan, puštala suzu da kane...
I molila me...
Molila me, da je vodim u Srbiju, da će sve ostaviti,
i brata i sestru, i baba i majku...
Da hoće sa mnom bilo gde i zauvek...

Kazivao sam joj stihove:
- Amira, daj mi malo mira, kud me pijanog nađe,
noćas kad mi ciganin svira, vodiš me u slatke krađe!
Ona se smejala i opet me ljubila...
Sa svojih dvadeset...
Ta moja Amira!

Brali smo tek zarudele trešnje,
u vrtu pored Radobolje,
ko zna čijem, a činio se vrtom dobre nade!
- Joj, bolan, zar te nije stra` gore na nebu?
A kako avion ne pa`ne, šta ga gore drži?
Hajde, obećaj mi da ćeš se čuvati za mene!

Grlio sam je, onako krhku, drhtala bi...
Gurala ruke  u moje džepove, i pevušila:
- Sve je moje tvoje kad se usne spoje..!

I opet bismo se ljubili,
nežno i strasno, i lepše od ikoga, i ikad...
Jer, niko se nije voleo,
te osamdeset i neke,
u Mostaru...
Kao moja Amira i ja!

Ljutomir Rundić

Kako je preneo zvornički ASInfo:

"Epilog ove ljubavne poeme: Amira živi u Norveškoj, udata je, ima sina Miralema* i nikada se posle 1991. nije vratila u Mostar. Nema kontakt sa autorom pesme ali je pesmu dobila od rođaka Keme i plakala je danima.

Ljutomir Rundić, rođen 1959. na Sokolcu, do 92.živeo u Mostaru, pilot, pesnik, glumac amater, osnivač i predsednik Kluba pisaca „Vukovo pero“ iz Loznice."

https://asinfo.info/amira-ljutomir-rundic

Pripremila; Slavica Jovanović