Zašto se u Srbiji emituje antisrbski film čiji su sponzori Hrvatska i NATO?

Posle gotovo dvadeset godina snishodljivosti Beograda prema zapadnom delu međunarodne javnosti, u kojim se Srbija ,,suočavala sa svojom mračnom prošlošću“, odrekla svih oficira, vojnika i političara koje je Haški tribunal tražio, podvrgla sve svoje interese evrointegracijama, posvetila se ,,normalizaciji odnosa“ sa svojim delom teritorije, a svoju kompletnu politiku posvetila ,,očuvanju mira i stabilnosti“, mnogi bi pomislili da smo makar zaslužili to da uloga glavnih negativaca u filmovima i TV programima više ne bude rezervisana za Srbe. Mnogi bi pomislili da je u svetlu brutalnosti koje je nedavno počinila npr. Islamska država imidž ,,zlih Srba“ dosad prevaziđen. I u tome bi, avaj, mnogi pogrešili.

KAD AMERIKANCI SLUŠAJU TOMPSONA

Najnoviji demanti ovih zaključaka dolazi u formi filma franko-nemačke produkcije pod nazivom ,,Renegades”, kome je režiju radio Amerikanac Stiven Kvejl, a scenario Francuz Luk Beson. Stilski i sadržajno potpuno amerikanizovan, ovaj akcioni film predstavlja imaginarnu priču o odredu američkih specijalaca iz čuvenih ,,mornaričkih Foka“ koji traži izgubljeno nacističko blago po ratnoj Bosni ’95. Ipak, osnovna tema potrage za blagom pada u senku upečatljivije sporedne radnje u kojoj je zločinački karakter Srba dominantan.

Jedna od prvih scena filma (spoiler alert) osmišljena je tako da prikaže navodnu nenadmašnost i sofistikovanost američkih specijalaca. Tako dotični odred odlazi na specijalni zadatak kidnapovanja srbskog generala Milića, naravno optuženog za ratne zločine, i to iz njegovog štaba, negde u Sarajevu. Jedan deo odreda je prerušen u novinare koji, pod paravanom izrade intervjua sa generalom, prolaze njegovo kompletno obezbeđenje, dok drugi deo vrši neprimetni (ili kako to Amerikanci vole da kažu ,,steltni“) amfibijski desant sa Miljacke (čija obala u filmu izgleda kao Normandija na Dan D) na kompleks u kojem se nalazi general Milić.

Kako gledalac ne bi imao nikakvih nedoumica oko toga koliko je Milić zao, on ,,novinare“ pozdravlja rečenicom: ,,Možda ću dati da vas sve žive oderu kad se sve ovo završi“. Nakon simultane akcije u kojoj ,,novinari“ oružjem skrivenim u kamerama ubijaju Milićevo obezbeđenje, a desantni tim raznosi pod prostorije kako bi se svi zajedno evakuisali sa onesvešćenim generalom, sledi spektakularna scena bekstva u zaplenjenom jugoslovenskom tenku M-84 kroz srpske linije oko Sarajeva.

Besonovi Srbi su naravno nesposobni da nakon četiri godine rata zaustave jedan jedini tenk i gine ih ko zna koliko u razmeni vatre sa američkim specijalcima. Nakon hiljadite varijacije na temu scene ,,nadređeni američki oficir čita bukvicu nestašnim američkim vojnicima jer su ispali previše mačo“, u ovom slučaju zato što su Milića kidnapovali malo bučnije nego što je trebalo, ceo odred odlazi da se opusti u lokalnoj kafani Korzo u kojoj, zezanja bez, trešti Tompsonova pesma ,,Bojna Čavoglave“! Marinci se smeju i ispijaju pivo, dok se u pozadini razgovetno čuje stih ,,Stići će vas naša ruka i u Srbiji“.

Nakon ovoga, nepotrebno je detaljno opisivati ostatak filma koji obiluje besmislenim akcionim scenama u kojim Srbi, naravno, promašuju svaku metu, američki izviđački helikopter mitraljezima obara srbski MiG-21 koji ga tri puta promašuje raketama vazduh-vazduh, i slično. Uzgred, interesantno je da svi ,,srbski“ vojnici u filmu govore sa jakim hrvatskim akcentom.

Na kraju filma, ,,Foke“ uspevaju da nađu nacističko blago vredno preko 300 miliona dolara i, odlukom nadređenog oficira, isto najvećim delom doniraju konobarici iz ,,Korza“ koja ima svoju NVO za obnovu i razvoj BiH. Svaki od specijalaca dobija po tri-četiri hiljade dolara kompenzacije za trud oko blaga, ali su oni svi srećni jer znaju da su učinili nešto dobro, humano i američki nesebično, rizikujući svoje živote za prosperitet Bosne i Hercegovine.

ZAŠTO BAŠ SADA?

Uostalom, kad je, negde na sredini filma, dotična konobarica ispričala jednom od marinaca kako su sva sela u njenom kraju zbrisana, on je krajnje empatično odgovorio: ,,Gospođice, zato je NATO ovde“. Suptilna promocija NATO-a i Hrvatske koja se provlači kroz ceo film nije slučajna – specijalni partneri filma su NATO odsek za odnose s javnošću i Filmski podsticajni program Republike Hrvatske, što se može videti i u odjavnoj špici, doduše napisano veoma sitnim slovima.

Sve navedene gluposti koje krase radnju filma naravno ne bi bile vredne pisanja teksta, da nije jedne poražavajuće činjenice. Ovaj NATO/hrvatski propagandni film, koji promoviše ubijanje srbskih vojnika, Srbe predstavlja kao zločince i reklamira ustaške pesme, trenutno se daje u bioskopima po našoj zemlji. To, makar za sada, nije zasmetalo Ministarstvu kulture, ni srbskoj javnosti koja je, valjda, prezauzeta urnišućom kritikom ,,Nemanjića“, dok se po Beogradu puštaju filmovi u kojim se slavi NATO koji je isti taj Beograd bombardovao pre nekoliko godina.

Bes koji ovo izaziva može se meriti jedino sa užasom realnosti odsustva kulturne higijene, pa i osnovnog samopoštovanja u Srbiji. Oni optimističniji bi pomislili da se radi o pukom nemaru srpske filijale austrijskog ,,Sinepleksa“ koja prosto kopira bioskopske repertoare iz inostranstva po komercijalnoj formuli ,,puštamo u Srbiji ono što je popularno u svetu“. Međutim, premijera filma ,,Renegades”, u Srbiji nazvanog ,,Jezero tajni“, u Evropi je održana još početkom septembra prošle godine, pa je takav zaključak očigledno pogrešan. Naprotiv, neko je morao da pogleda ovaj film još tada i odluči da ga emituje u Srbiji tek kada ga vidi ostatak sveta.

Neko će reći da pridajem nepotreban značaj smeću koje je s pravom ocenjeno nulom na Rotten Tomatoes. Možda je to tačno, ali moralo bi da nas zabrine to što se iz nekog čudnog razloga tema ,,Srba zločinaca“ povampirila u filmskim krugovima sa Zapada. Prisetimo se početka februara i skandaloznog ,,dokumentaraca“ Morgana Frimena za Nacionalnu geografiju u kojem gledaocima servira objašnjenje rata u BiH kao genocidnoj invaziji Srbije na Bosnu, potpuno zanemarujući viševekovno prisustvo Srba u ovoj zemlji.

Imajući u vidu da se u svetu filma, posebno na nivou na kojem su Frimen i Beson, umetnost često prepliće sa politikom i nimalo umetničkim interesima zakulisnih lobi grupa i institucija (primera radi, američka vojska i bezbednosne agencije su uticale na scenarije, režiju i produkciju najmanje 1.800 filmova i TV serija u SAD, uključujući čak i zabavna ostvarenja Marvela), postavlja se neprijatno pitanje – zašto je nekome potrebno da baš sada, ovakvim filmovima, podseti svetsku javnost da su Srbi negativci?

Da li je neki novi „Ruder & Finn“ dobio zadatak da, buđenjem starih stereotipa, pripremi psihološki teren za neku novu rundu balkanskog nasilja, koju nam ove godine predviđa i američki Savet za spoljne odnose?

Vojislav Gavrilović,
Standard