„Pravno obavezujući sporazum“ – drugo ime za legalizaciju secesije

Piše Danijel Igrec,

Priština, drevni srbski grad, nekadašnja prestonica kralja Milutina, preplavljena je ovih dana američkim i albanskim zastavama. Zastavama okupatora. Kosovski Albanci obeležili su desetu godišnjicu jednostranog proglašenja „nezavisnosti“ Kosova; godišnjicu brutalnog gaženja međunarodnog prava i državnog suvereniteta Srbije.

U trenucima kada bivša vrhuška terorističke OVK rame uz rame sa svojim zapadnim pokroviteljima proslavlja rođenje na zločinima i entičkom čišćenju Srba stvarane „Republike Kosovo“ u domaćoj i međunarodnoj javnosti aktuelizovano je pitanje okončanja briselskog „dijaloga“ između Beograda i Prištine. U tu svrhu Brisel, Berlin i Vašington već mesecima neumorno rade na tome da primoraju Beograd da što pre privede kraju proces „sveobuhvatne normalizacije odnosa“ sa tzv. Kosovom, predviđen pregovaračkim Poglavljem 35 sa EU.

Kraj tog puta prema njihovoj zamisli treba da bude „krunisan“ zaključivanjem „pravno obavezujućeg sporazuma“ Srbije sa svojom južnom pokrajinom. Da je on ključan u procesu evropskih integracija Srbije potvrdio je i nemački šef diplomatije, Zigmar Gabrijel, dok je boravio u poseti Prištini, ističući ga kao „centralni uslov“ za nastavak evropskog puta naše države; i to samo kao uslov za nastavak, a ne prijem, jer do samog prijema, ako ga ikada bude i bilo, predviđeno je da Beograd načini još mnoštvo po srpske državne i nacionalne interese pogubnih ustupaka.

Svrha ovog teksta je da odgovori na dva ključna pitanja. Prvo, kakvu formu i sadržinu bi prema planovima Zapada zapravo trebao da poprimi predstojeći „istorijski sporazum Kosova i Srbije„, kako su ga krstili vodeći evropski mediji? I drugo, kakvu poziciju po pitanju daljih sporazuma sa samoproglašenim vlastima u Prištini treba da zauzme zvanični Beograd?

Na srpsku adresu poslednjih nedelja već su počeli da stižu pojedini signali iz sedišta EU o tome u kakvom obliku bi trebao da se odrazi budući „pravno obavezujući sporazum“ sa Prištinom. Trenutno su u opticaju dva predloga. Prvi, iznet od strane predsednika Evropskog parlamenta Tajanija je da bi on trebao da poprimi formu i sadržinu međunarodnih sporazuma koji postoje između EU i Hongkonga, a drugi je već više puta pominjani model „dve Nemačke“ koji je u mislima najverovatnije imao i nemački šef diplomatije kada je iz kabineta Ramuša Haradinaja pozvao Srbiju da prihvati postojanje „države Kosovo„.

Pogledajmo ukratko šta podrazumevaju ova dva modela?

Prema Osnovnom zakonu (koji je deo ustavnog poretka Narodne Republike Kine) Hongkong uživa visok stepen unutrašnje autonomije i ograničen međunarodno-pravni kapacitet, ali se uprkos tome i dalje tretira kao neotuđivi deo kineske državne teritorije. Kao „specijalni administrativni region“ Kine ova teritorija ima na međunarodnom nivou pravo da samostalno zaključuje međunarodne ugovore sa državama i međunarodnim organizacijama na područjima koja nisu direktno vezana na vršenje državnog suvereniteta (poput ekonomskih, kulturnih, sportskih, naučno-prosvetnih i ekoloških odnosa sa inostranstvom).

Pa čak i za te slučajeve lokalne autonomne vlasti moraju da imaju prethodno odobrenje centralne vlade u Pekingu, dok se u samim sporazumima koje potpisuju pored naziva Hongkong uvek i bez izuzetka u zagradi navodi odrednica „Kina„. Time je Peking obezbedio da se prilikom zaključivanja takvih sporazuma ne dovodi u pitanje teritorijalni integritet Kine i njena vrhovna (suverena) vlast nad područjem Hongkonga.

Postojeći sporazumi na relaciji Brisel – Hongkong imaju nekoliko karakteristika. Oni su zaključeni između EU kao međunarodne organizacije na jednoj i Hongkonga kao sastavnog dela NR Kine (a ne suverene države!) na drugoj strani. Uprkos tome oni po svojoj formi i sadržini odgovaraju obavezujućim međunarodnim ugovorima. Dalje, ako se zna da se y tim sporazumima Hongkong od strane EU prepoznaje kao posebno i autonomno ekonomsko i carinsko područje u okvirima NR Kine i da oni definišu bilateralna pitanja u domenu trgovinskih, carinskih, kulturnih, sportskih, obrazovnih odnosa i pitanja vizne i imigracione politike postavlja se logično pitanje:

U kom svojstvu bi nastupilo tzv. Kosovo ako bi se u njegovim odnosima sa Srbijom primenio postojeći model sporazuma EU-Hongkong? Mogućnosti su samo dve: ili kao autonomna regija Srbije ili kao samostalna država. Podsetimo da za razliku od kineskog Osnovnog zakona Rezolucija 1244 nigde izričito ne pominje pravo privremenih prištinskih institucija da u ime Kosova potpisuju pravno obavezujuće međunarodne sporazume sa državama ili međunarodnim organizacijama. U odsustvu izričite permisivne klauzule odredbe Rezolucije potrebno je tumačiti „u korist suvereniteta“ što znači da je u našem slučaju država Srbija (odnosno u njeno ime UNMIK za teritoriju KiM) kao nosilac vrhovne vlasti jedina ovlašćena da zaključuje međunarodne sporazume.

Tako dolazimo do jedne paradoksalne situacije da bi u slučaju da tzv. Kosovo u pravno obavezujućem sporazumu nastupi u poziciji autonomne srpske regije Srbija zapravo sama sa sobom potpisala taj sporazum što bi bio potpuni pravni i politički besmisao. Iz toga nije teško zaključiti da je suštinski cilj Brisela da Priština u budućem sporazumu nastupi kao samostalna država, kao entitet odvojen od Srbije. To je jedini način da se postigne krajnja svrha tog sporazuma, a ona se ogleda u pravno obavezujućem uređenju međusobnih odnosa Beograda i Prištine, za početak na poljima međusobne ekonomske (trgovina, carine)i kulturne saradnje kao i u domenu pitanja migracione politike (uslovi ulaska i izlaska sa teritorije „države Kosovo„). Ono čemu teži ovakav scenario je potpuna transformacija postojeće administrativne linije u međunarodno priznatu granicu između dve države i preti da bude tumačen na štetu Srbije kao dokaz da je Beograd priznao legalnost i validnost pasoša koje izdaju samoproglašene institucije u Prištini.

Takav sporazum dao bi mogućnost Prištini da u sred Beograda otvara svoja posebna predstavništva koja bi promovisala trgovinske, privredne, turističke i kulturne potencijale „Republike Kosovo„, dok bi njihovi službenici uživali diplomatske imunitete i privilegije. Takav sporazum načinio bi od KiM poseban, od Srbije nezavisan i odvojen privredni i carinski prostor, na kojem bi se primenjivali isključivo kosovski „državni“ propisi. Ovo bi podrazumevalo i potpunu (privrednu i političku) integraciju severa KiM u administrativno-institucionalni okvir samoproglašene „države Kosovo„, koja bi stekla potpunu autonomiju u pogledu održavanja ekonomskih odnosa sa inostranstvom. Na delu bi bio proces daljeg razvlašćivanja Srbije na KiM i fragmentacije njenog suvereniteta, jer bi deo po deo njenih ingerencija kao suverene države prelazio u ruke Prištine. Glavna zamka ovakvih rešenja je da bi njima Beograd zaobilaznim putem pristao na reviziju Rezolucije 1244; dozvolio da tzv. Kosovo na sve više polja deluje samostalno, naročito u međunarodnom okviru što bi doprinelo njegovoj ubrzanoj konsolidaciji kao potpuno nezavisne države.

Drugi predlog, model „dve Nemačke“ (poznatiji i kao Išingerova formula) zasniva se na ideji da Srbija i tzv. Kosovo svoje uzajamne odnose urede na način sličan onom na koji su to učinile 3apadna i Istočna nemačka država 1972. godine. One su se tada obavezale da razvijaju dobrosusedske odnose i da se uzdržavaju od primene sile, te da poštuju istorijsku realnost (nastalu posle Drugog svetskog rata), a kao ključni segment sporazuma uspostavljena je obaveza obeju strana da neće ometati jedna drugu u članstvu u međunarodnim organizacijama (mogućnost ulaska u UN).

Posledica tog sporazuma bila je da su obe tadašnje nemačke države dobile stolicu u Ujedinjenim nacijama, da su „potvrdile nepovredivost međusobnih granica“ i obavezale se na „neograničeno poštovanje svojih teritorijalnih integriteta„. Ako bi se taj model primenio na odnose Beograda i Prištine on bi nesumnjivo otvorio vrata ulasku tzv. Kosova u UN, jer bi podrazumevao saglasnost Srbije da će poštovati „teritorijalni integritet Republike Kosovo“ i da neće blokirati njen pristup (univerzalnim) međunarodnim organizacijama.

Dogovor „dve Nemačke“ bio je zapravo model proistekao iz potreba Zapadne i Istočne Nemačke i svojstven tadašnjoj specifičnoj političkoj situaciji na terenu. Njime su zapravo obe strane dobile konkretnu prednost (ulazak u UN), a njegova rešenja trasirala su put budućem ujedinjenju nemačkog naroda. U slučaju sličnog sporazuma između Beograda i Prištine Srbija njime zapravo ništa ne bi dobila niti je namera Zapada da se stvore preduslovi za ujedinjenje Kosova i Srbije već da se kroz prihvatanje spolja i uz pomoć NATO bombi nametnute „realnosti“ i ulazak Prištine u UN zaokruži proces izgradnje  albanske kvazidržavnosti na KiM.

Ako sada sumiramo dosadašnje zaključke videćemo da oba pomenuta predloga Beogradu donose nove obaveze u vidu daljih ustupaka samoproglašenim vlastima dok se zauzvrat one ne obavezuju ni na šta. Tako u najavljenom sporazumu verovatno neće biti ni reči o famoznoj Zajednici srbskih opština na kojoj je aktuelna vlast gradila svoje „briselske pobede“ i demonstrirala uspešnost „briselskog dijaloga„. Oba predloga u sebi sadrže zamku „tihog priznanja“ tzv. Kosova od strane Srbije. Pristanak Srbije da se njeni budući odnosi sa južnom pokrajinom regulišu prema gornjim modelima značio bi da Beograd tzv. Kosovu priznaje punu međunarodnu ugovornu sposobnost (ius contrahendi).

Cilj briselskih zvaničnika je da nateraju našu državu da Prištini prizna status suverene države. Oni žele da čitav spektar bilateralnih pitanja između Srbije i njene južne pokrajine (od ekonomskih, monetarnih, carinskih, saobraćajnih i kulturnih pa sve do diplomatskih  odnosa i pitanja državne imovine i vojske tzv. Kosova) ubuduće bude obuhvaćen i regulisan jednim sporazumom koji će imati pravno obavezujući efekat i koji će se tretirati kao međudržavni ugovor. Time bi Beograd prihvatio kao pravno relevantne Ustav i zakone „Kosova“ i pristao na konačno i neopozivo priznanje separatističke tvorevine. To da se ono najverovatnije ne bi izrazilo u formi izričitog priznanja je zapravo bespredmetno i irelevantno jer će se sama saglasnost Srbije na ulazak tzv. Kosova u UN smatrati implicitnim oblikom formalnog priznanja tzv. Kosova kao države sa punim međunarodnopravnim subjektivitetom.

Svoju završnicu otimanja KiM naši zapadni „prijatelji i partneri“ nazvali su „zaključivanje pravno obavezujućeg sporazuma između Beograda i Prištine„. Scenario je već napisan, uloge u njemu su već podeljene, samo se čeka da on bude i zvanično dostavljen Srbiji na potpisivanje i to u maniru „uzmi ili ostavi„.

U međuvremenu u Srbiji se polako privodi kraju „unutrašnji dijalog“ o KiM i državni vrh se sprema da izađe u javnost sa predlogom rešenja za južnu pokrajinu. Tim povodom često čujemo kako nam državni zvaničnici poručuju da je došlo vreme da donesemo „istorijske i sudbonosne odluke„. Slažem se, i jeste došlo vreme za istorijske odluke. Ali istorijske u pogledu prekida sa politikom posustajanja pod pritiscima i politikom podilaženja zahtevima Brisela i Vašingtona. Vreme je za istorijske odluke koje će nas posle godina lutanja i zabluda vratiti na put obnove državnosti i samostalnosti Srbije. A tog puta nema bez politike očuvanja Kosova i Metohije.

Državno rukovodstvo mora da bude svesno svih klopki u koje može upasti Srbija ukoliko prihvati pravno obavezujuće sporazume diktirane od strane najvećih saveznika Prištine. Njima u interesu nije iznalaženje kompromisnog i obostrano prihvatljivog dogovora već jednostrano nametanje „rešenja„; rešenja koje je u tome da Srbija prizna „nezavisno Kosovo“ kao konačnu i svršenu stvar. Jednom kad se to desi naša država više neće moći da polaže legitimno pravo na taj deo svoje teritorije, a time iz ruku Rusije, Kine, Indije, Španije i mnogih drugih zemalja izbija argumente sa kojima one danas dosledno brane srpsky državnu celovitost na KiM.

Upravo primoravanjem Srbije da se kroz pravno obavezujući sporazum zauvek odrekne svojih državnih i istorijskih temelja Zapad pokušava da zaobiđe i neutrališe otpor onih zemalja koje ne žele da priznaju tzv. Kosovo kao nezavisnu državu. Svesne velikih geopolitičkih promena u svetu koje ne idu naruku njihovim interesima ključne zapadne sile žure kako bi što pre dovršile posao oko KiM. Sa obzirom na rapidan upad njihove globalne moći EU i NATO pakt nemaju ni vremena ni resursa za ubeđivanje preostalih 88 članica UN da priznaju Prištinu pa traže najzgodniju prečicu do tog cilja; a ta prečica je upravo pritisak na Srbiju da sama pogazi svoj teritorijalni integritet i digne ruke od Kosmeta. Zapad dobro zna da ni Rusi, ni Kinezi, ni Španci neće i ne mogu biti veći Srbi od Srba; ako se Beograd odrekne svog suvereniteta zašto bi ga Moskva, Peking i Madrid i dalje branili?

Vlast mora da bude svesna da ovo nije trenutak da kao država srljamo u nekakve „trajne istorijske kompromise“ sa Albancima jer bi oni sada značili naš konačan poraz. Nama trenutna geopolitička situacija u svetu odgovara jer možemo da odugovlačimo sa pregovorima sve dok se ne stvore (još) povoljniji geopolitički uslovi u kojima ćemo moći da nametnemo rešenja u našem državnom i nacionalnom interesu, rešenja koja će voditi u dekonstrukciju kosovske „državnosti„.

Da je ona moguća govore mnogi primeri. Činjenica je da tzv. Kosovo ni punih deset godina nakon protivpravne secesije nije uspelo da izgradi unutrašnje „državne“ strukture niti je svoju „državnost“ uspelo da učvrsti na međunarodnom nivou. Ova „najmlađa evropska država“ suočava se sa jednom od najviših stopa nezaposlenosti u svetu (čak 42%), natalitet Albanaca ubrzano pada, a tome doprinose i masovne migracije mlađeg stanovništva u zemlje Zapadne Evrope.

„Nezavisno Kosovo“ je politički projekat koji nesumnjivo propada. To pokazuju Rusija i Kina redovnim i principijelnim zastupanjem srbskih interesa pred SB UN. To su pokazali Surinam, Uganda, Sao Tome i Principe, Oman, Nigerija, Gvineja Bisao kada su povukli svoje odluke o priznanju Prištine. To su pokazale i sve one države koje i dan danas ne priznaju „nezavisno“ Kosovo. To je pokazao i Egipat kada je najavio preispitivanje svoje prethodne odluke o priznanju. To je nagovestio i Štrahe koji je u sred Beograda poručio da je „Kosovo deo Srbije„, a „Srbija deo rešenja kosovskog pitanja„. To potvrđuju danas i prijatelji srbskog naroda u Češkoj gde se u centru Praga održavaju masovne demonstracije protiv nezavisnog Kosova i pokreće peticija da i ova evropska zemlja povuče priznanje Prištine. To je pokazao i Burundi koji je baš na dan proslave kosovske paradržavnosti povukao svoju odluku o priznanju Prištine.

Toga su svesni i sami Šiptari. Neki među njima, razočarani neefikasnošću „samostalnog Kosova“ danas u Prištini čak pale zastave „svoje države„. Vreme je da toga u potpunosti postanemo svesni i mi. Svesni da njihova stagnacija otvara vrata povratku naše države na KiM.

Apelujem na državni vrh da se ne upušta u nove nepromišljene odluke po pitanju KiM i da odbije svaki predloženi sporazum od strane EU koji u svojoj suštini podrazumeva formalno odricanje od suvereniteta i legalizaciju lažne kosovske države. Sada je vreme za strateško i državotvorno delovanje, za proaktivnu spoljnu politiku sa kojom ćemo sačuvati Rezoluciju 1244, ojačati postojeća prijateljstva i steći nova međunarodna savezništva. To će stvoriti uslove da već u narednih 10, 20 ili 30 godina buduće generacije Srba ispune zavetne reči svojih predaka i svojim potomcima ostave Gazimestan na kojem će se vijoriti zastava slobode. Srbska zastava.

Danijel Igrec,