Zašto bi Rusija u NATO?

Pitanje nije isprazno. Na jaroslavskom Svetskom političkom forumu „Savremena država: standardi demokratije i kriterijumi efikasnosti“ I.Jurgens, predsednik uprave Instituta za savremeni razvoj (INSOR), profesor Državnog univerziteta – Visoke ekonomske škole, koji je na  ovom skupu bio moderator sekcije „Regionalni sistemi globalne bezbednosti“,podneo je referat pod naslovom „Mi možemo uspostaviti elegantnije odnose sa NATO“ (1).
 

Sama po sebi je ta činjenica začuđujuća, ili je iz reda onih, koje ne čile iz uma. Referent je kako lično, tako i u sastavu Instituta na čijem je čelu, u više navrata argumentovao svoj pogled na integraciju Rusije u Severnoatlantski vojni savez.  Tako je  početkom 2010. godine javnosti ponuđen konceptualni rad „Rusija XXI veka: lik željenog sutra“, u kome kolektiv INSOR podrobno  izlaže niz mogućih scenarija integrisanja sa NATO u kratko-srednje-dugoročnijoj perspektivi.
 

Isto se tako niko neće iznenaditi ni od opsednutosti težnjom postjeljcinske političke vrhuške da se  ukalupi u svemoguće globalne strukture, pa i one vojne. Tu se misli i na učešće (za sada ne naročito značajno, uglavnom pasivno, poput davanja vazdušnog prostora ili iznajmljivanja radarskih stanica) u „mirne“, a u suštini kaznene, operacije Alijanse protiv zemalja i naroda, nepokornih novom (prekookeanskom) svetskom poretku, i na demontažu oružanih snaga  pod vidom reforme, u toku koje je Ruska armija faktički prilagođena strukturi oružanih snaga država – članica NATO i već naoružana otprilike sa 30 procenata natovskim, ili zajedniči sa natovskim oružjem (1).
 

Tako je, kako je govorio rušitelj velike države SSSR, „proces krenuo“. Ostalo je da se reše sitnice: u toku dila vešto istrgovati  od zainteresovanih za  pospešivanje procesa „dostojno mesto pod suncem“ u „novom svetskom poretku“, po mogućnosti  proširiti za njih  nišu koju zauzimaju oni u globalnim vladajućim strukturama – političkoj, vojnoj, finansijskoj. A NATO je jedna od takvih struktura. Kako je  referisao I.Jurgens u  Jaroslavlju, postoje tri preduslova  po kojima se severnoatlantskom „kupcu“ može učiniti povoljnom  ta primamljiva ponuda „ruskog prodavca“.
 

Kao prvo, „logika izgradnje posebnih odnosa između Rusije i NATO  na kraju krajeva se orijentiše na strateško partnerstvo...na savez Rusije i NATO, na integraciju Rusije u obnovljeni NATO, a takođe na članstvo u NATO – u dugoročnoj perspektivi...“ Drugo, Rusija je izjavila da...“teži ka promeni arhitekture evroatlantske bezbednosti“, a na skorašnjem lisabonskom samitu NATO, na kome će se usvajati strateška koncepcija Alijanse“,  rukovodstvo bloka trebalo bi da se „odredi povodom najavljene sopstvene transformacije“. I treće,„Rusija ima posebni status velike države u Evroatlantiku, i zato se možemo priključiti NATO isključivo pod posebnim uslovima“.

Drugim rečima, referat INSOR podseća na moralni kodeks onih devica, koje kažu klijentu: „spremne smo da legnemo, ali najpre da se dogovorimo o ceni“. Zapravo, otuda i proističe odgovor na pitanje „Zašto bi Rusija u NATO?“:  Rusiju mame u Alijansu u interesu staleža koji  pretenduje na očuvanje vlasti i bogatstva u postglobalističkom svetu – svetu osiromašenom  finansijsko – privrednim, organizaciono-političkim i vojno-policijskim  upravljanjem novog hegemona, koji hrli ka svetskoj dominaciji.
 

Transparentni ciljevi  predlagane mésallianceizmeđu Rusije i NATO čak ni u najmanjoj meri  ne odgovaraju interesima ruske državnosti, ruskog naroda, pa i uopšte stanovništva naše «nesrazmerno velike i bogate“,  po mišljenju „civilizovanog sveta“, „teritorije“. Autori referata INSOR sve to iz  razumljivih razloga prećutkuju, stavljajući akcenat isključivo na organizacionu stranu pitanja i svesno ignorišući njegovu suštinu. A suština je više nego  zanimljiva.
 

Od početka ljudske istorije vojni savezi  nisu se sklapali  zarad prijateljstva.  Najčešće u njihovoj osnovi leže podudarnost interesa i suprostavljanje zajedničkom neprijatelju. Drugi tip takvih alijansi je satelitski: vazal je u obavezi da sa oružjem u rukama nastupi na strani suverena, a ovaj će ih sa svoje strane,  zaštititi. I treći, najređi vid savezničkih sporazuma jeste političko manevrisanje:  slabijem je potrebno da dobije na vremenu da bi se izjednačio sa snažnijim. U koji bi od ovih tipova moglo biti  uvršteno uključivanje Rusije u NATO, koje propagira Jurgens i njegovi istomišljenici?
 

Poslednji tip se iz razmatranja može isključiti smesta, jer on pretpostavlja postojanje kod „saveznika“ ako ne jednakih, a onda  uporedivih vojnih potencijala.  Za četvrt veka „reformatori“ u Rusiji uspeli su da učine, reklo bi se, nemoguće – toliko su razorili ostale im u nasleđe od SSSR velikodržavnu nauku i proizvodnju, da su  izgubili sposobnost da proizvode skoro bilo koje sopstveno naoružanje za potrebe odbrane države. A nekada strašna armija  za neprijatelje Otadžbine, demoralizovana i razoružana od strane „vojnih reformatora“, pretvorila se u celini u nešto malo borbeno sposobno i ako je za nekog i strašna, onda su to patuljasti susedi poput Gruzije i Estonije.
 

Istina, ostala je izvesna količina trošnih, nedemontiranih raketa strateške namene, koje omogućavaju da se u slučaju potrebe  dubokomisleno  kaže kako eto i „mi imamo nuklearnu batinu“ i „kako ćemo  rakete preusmeriti“... Međutim, sa udaljavanjem od XX veka čak ako se i poprave termini kao što su „nepromišljenost Rusa“, i da je „let njihovih raketa nepredvidiv“, taj argument je sve bledunjaviji iz razloga opremanja oružanih snaga potencijalnih protivnika najnovijim visokotehnološkim tipovima naoružanja.
 

Ne pije vodu ni predlog o tome, da je u osnovi „željenog“ za Rusiju saveza sa NATO  namera „druženja protiv zajedničkog neprijatelja“.  Taj isti Jurgens, nabrajajući sfere buduće savezničke saradnje, naziva u svojstvu takvih „učeše u zajedničkim mirovnim operacijama“ (uključujući Avganistan, Kirgiziju itd.), „učešće u kolektivnim vojnim operacijama  u cilju reagovanja  na realne (tojest, za sada hipotetičke) opasnosti“, „zajedničko krizno reagovanje“, „suprostavljanje piratstvu i narkoopasnosti“. Poteško je  priznati  nabrojeno „ozbiljnim neprijateljima“, koje opravdava uključivanje u Alijansu. A sve ostalo, što je uključio šef INSOR u red potencijalnih  pravaca za partnerstvo, i uopšte u udruživanje protiv neprijatelja , sa tim nema blage veze, već ima čisto tehnički karakter  kao: „saradnja po vojnoj liniji“,  prekid manevara „neprijateljskog“ po duhu karaktera“, „integracija sistema PVO, PRO, razmena podataka o lansiranju raketa i raketnih nosača“, „vojnotehnička saradnja“ (1).
 

Prema tome, jedini osnov za učešće Rusije u sastavu vojnog bloka NATO ostaje ulazak u isti u svojstvu kolonijalnog, ili polukolonijalnog satelita. Ako gledamo sa strane NATO, onda ni u kakvoj drugoj ulozi Ruska Federacija i ne može biti  uključena u transatlantski savez,  jer  su u ovom trenutku jedino ona i Kina za Alijansu pravi  potencijalni protivnici na putu ka osvajanju svetske dominacije (2). I prelazak jedne od te dve države na suprotnu stranu moguć je jedino pod uslovom  da prizna svoju potpunu i bezuslovnu podčinjenost.
 

Zapravo, gore rečeno je iskazano i u referatu I.Jurgensa – kako u opisu spremnosti za potpuno rasplinjavanje u spoljnoj vojnoj strukturi (vidi navedene gore „sfere saradnje“), tako i u servilnim noticama  kamčenja od budućeg suverena „posebnih velikodržavnih uslova pridruživanja“. I odmah postaje jasno šta je upravo predmet trgovine ičime je u stvarnosti određeni deo vladajućih krugova spreman da  plati rast svog „globalnog rejtinga“  prilikom integrisanja Ruske Federacije u NATO.
 

Kao prvo, prelazeći pod zastavu Severnoatlantske alijanse, Rusija se dobrovoljno oprašta od statusa samostalne geopolitičke sile. Samim tim ona ne samo da  narušava postojeću u svetu stratešku ravnotežu, nego dobija i „zajedničkog protivnika“, koji za NATO, nakon što mu se priključi Rusija“, ostaje jedino Kina.   Pri tom  na ruskoj strani istovremeno nastaje obaveza  da kao novi saveznik iskaže svoju lojalnost, učestvujući u njihovim operacijama uspostavljanja „novog poretka“ i osvajanja strateških mostobrana oko NR Kine. Prirodno da će ova poslednja, kao i druge žrtve globalne nezajažljivosti, to uzeti  u obzir.
 

Drugo, Rusija će se, slično ostalim satelitima Alijanse, naći pred činjenicom „prijateljske okupacije“ sa  njene strane – pojavljivanje  na ruskoj teritoriji natovskih vojnih baza,  razmeštanje i dozvoljavanje slobodnog transporta natovske tehnike i naoružanja na ruskoj zemlji. Gospodin Jurgens je o tome govorio praktično otvoreno (1).
 

Treće,  u slučaju  da dođe do direktnog oružanog konflikta NATO sa Kinom, teritorija Rusije, koja geografski predstvlja tampon zonu između atlantskog Zapada i kineske supersile, automatski će se  pretvoriti u pozornicu ratnih dejstava sa svim posledicama koje iz toga proizlaze.  I četvrto,  najmanja od tih posledica će biti  gubljenje makar prividne samostalnosti Ruske Federacije, njeno raščlanjavanje i podela među glavnim učesnicima konfrontacije.
 

Ulazak Rusije u NATO ne samo da ne može  značiti bilo šta korisno našoj zemlji, nego  i predstavlja  - po razornosti posledica koje će potom nastati – uvertiru u njeno samouništenje.  I ako se neko uskoro u zemlji i lati posla da lobira i priprema  takav događaj, on to očigledno čini ne iz nepoznavanja značaja svog delovanja, već iz čiste koristi i ravnodušnosti prema sudbini Otadžbine i sunarodnika.

_________________________________________

(1) I.Jurgens. MI  možemo uspostaviti elegantnije odnose sa NATO.  Izlaganje na sekciji „Regionalni sistemi globalne bezbednosti“ Svetskog političkog foruma 2010 „Savremena država: standardi  demokratije i kriterijumi efiaksnosti“, Jaroslavlj, 09.09.2010. godine https://www.gpf-yaroslavl.ru/viewpoint/Igor-YUrgens-My-mozhem-naladit-bolee-elegantnye-otnosheniya-s-NATO
 

(2). M. Chossudovsky Preparing for World War III, Targeting Iran. Part I: Global Warfare, https://www.globalresearch.ca/PrintArticle.php?articleId=20403
 

M. Chossudovsky. Towards a World War III Scenario? The Role of Israel in Triggering an Attack on Iran. Part II The Military Road Map, www.globalresearch.ca/PrintArticle.php?articleId=20584


Članak je napisan specijalno za Fond strateške kulture