Prvi komandant srpske rečne flotile i srpske mornarice II

“Kada su naši mornari”, piše Ž.J. Kezić, “položili zakletvu na vernost Kralju i Otadžbini, osećali su se sasvim drugi vojnici, lađa ‘Srbija’ im je bila i izgledala lepša i milija, nego do toga časa, jer oni su sada zakleti vojnici. Čuvali su svoj brod kao malo vode na dlanu, a odakle su svi išli svaki je po nešto nosio za nju. Neki konopac. Neki četku, neki sargiju, da se opere, neki kutiju farbe, da je zafarba, na mestu gde se farba oljušti, tako da nikada njihova lađa ‘na moru’ ne sme izostati iza lađa drugih velikih država. Zastava njihova morala je uvek biti čista i ispeglana pa makar kakva kiša i oluja vladala na moru. Jednom rečju čuvali su svoj brod kao majka svoje dete, a kada putuju za Mikru ili obratno za ‘Bejaz kulu’ uvek su svi na palubi, te ih uvek saveznički mornari gledali kako teraju svoj brod smelo i kuražno iako je star, preko najvećih bura i nepogoda, pa i čist kao zlato, pod zastavom njihove buduće države, koja će takođe imati svoje more i svoje brodove, kao i ostali sretni narodi”.

“Srbija” je imala posadu od 12 ljudi. Pored već pomenutog Milana Petrovića, koji je zvanično bio komandant broda, na brodu je bio kasnije Andro Benić iz Dubrovnika, te ložač Špiro Jokić, a mornar Luka Starčević. Ova dva poslednja bili su iz Krtola. Zvali su ih Egipćani, jer su na Krf došli iz Egipta gde su radili na iskopavanja Sueckog kanala. Njihov dolazak je uzvišen čin jer u Egiptu nije bilo borbi i tamo su bili bezbedni. Ovi Bokelji su došli da pomognu svojoj braći i priključe se srbskoj vojsci kao dobrovoljci.

Srbski vojnici, posebno mornari s broda “Srbija”, živeli su svoj život i na kopnu, veselili se po kafanama i činili ono što čine i ostali mornari u lukama. Grad i njegova luka su živeli svoj život. Mnogo je zgoda iz tog vremena. Jedna od njih objavljena je u knjizi “Veliki dani Srbije 1914 - 1918”.

“Uveče, oko sedam časova, sedeli smo u bašti kafane ‘Beograd’ baš pored same morske obale, večerali i pili u veselju. Bašta puna sveta, a svirala je i neka ciganska kapela. U blizini našega stola neko grčko društvo s lepom, mlečnom i kao upisanom Grkinjom. Grkinja je, sedeći pozadi našeg stola, pravila pokretima i pogledom nemirnih očiju, neku igru umetničkog koketiranja. Sve što je bilo u njenoj blizini, uzdisalo je i čeznulo za njom. Samo oni što su sedeli pored nje, izgledali su kao da sede pored neke babe, u hladnoj sobi, a ne pored ženskog stvora tako mladog i lepog, pored koga sve raste i sve buja. Velike crne oči bile su u skladu sa živim crtama njenog lica, i urođenom gracijom pogledala je diskretno na naš sto. Lice je često dodirivala prstima njenih oblih ruku.

Muzika je po našoj želji svirala i pevala ‘Da su meni oči tvoje’. Ta pesma se često ponavljala i za svako ponavljanje muzičari su dobijali po nekoliko stotina drahmi.

‘Ako me ova Grkinja još jednom strasno pogleda, ja ću sve što je na stolu pobacati u more!’. Ona, posle toga pogleda dugo i duboko mene i ja sve flaše bacih u more”.

Kelneri su doneli nove čaše, dobili bakšiš, a Cigani još jače zasviraše pesmu “Da su meni oči tvoje”, uz novi bakšiš. Na nov “izazov” Grkinje, Đera baca čitav sto u more, kelneri donose novi sto, Cigani pojačavaju muziku, čitava bašta posmatra “rusvaj”. U zanosu on sada izjavljuje da će skočiti u more, ako ga Grkinja još jednom pogleda.

“Grkinja poče da uzdiše gledajući i izvinjavajući... Ja ustadoh sa stolice i skočih u more. Pre nego što sam skočio, video sam u blizini jedan čamac sa ribarom. Računao sam da ću doplivati do njega. Ali ribar poče namerno da vesla i beži od mene”.

Našeg ljubavnika spasili su francuski mornari koji su na poziv srbskih oficira dojurili motornim čamcem. Kad su saznali da je Srbin skočio u more zbog lepih očiju, pokupili su čitavo Đerino društvo na svoj torpiljar i nastavili veselje uz francuska vina. A lepa Grkinja, kad je videla posledice svog koketiranja, vrisnula je i pala u nesvest, dok je njeno društvo mirno posmatralo ovu morsku “Paradu”.

“Kad je svanulo, ljudi su došli sebi. Komanda u Solunu već je obaveštena, uzela me je na saslušanje. Pala je kazna i odmah na front”.

FORMIRA SE I RATNA MORNARICA

Od svog formiranja, Brodarska komanda se nalazila u sastavu Odseka vojnodrumskog saobraćaja Vrhovne komande. Kada je u Inžinjerijsko - tehničkom odeljenju Vojnog ministarstva održana konferencija, kojoj je prisustvovao i Milan J. Radojević, on je stalno isticao da je neophodno da se rad Brodarske komande unapredi i da se radi na stvaranju plovnog parka “radi efikasnije borbe protiv neprijatelja i oslobađanja domovine”. Na konferenciji je postignuta saglasnost da se Komanda izdvoji iz Odeljenja vojnodrumskog saobraćaja i potčini Saobraćajnom odeljenju Vrhovne komande. Pismena odluka o tome nije nikada doneta, a zahtevu se suprostavio i šef vojnodrumskog saobraćaja Vrhovne komande potpukovnik Dušan Radosavljević, koji nije ni prisustvovao konferenciji.

Komandant Brodarske komande bio je uporan u obrazlaganju potrebe za izdvajanjem iz institucije koja nije imala nikakve veze sa zadacima Komande, pa je na njegov zahtev, šef Saobraćajnog odelenja Vrhovne komande srpske vojske 10. avgusta 1918. godine podneo predlog načelniku Štaba Vrhovne komande vojvodi Mišiću:

“Razmatrajući predlog Brodarske komande, pov. broj 559, od 9.avgusta t.g., nalazim da bi Brodarska komanda trebala da bude pod neposrednu upravu Saobraćajnog odeljenja iz sledećih razloga:

Iako Uredba o službi u pozadini vojske u čl. 18. predviđa da u nadležnosti šefa Odseka za obične puteve spadaju prenosi i na rekama, ipak nalazim da Brodarska komanda kao nova ustanova u našoj vojsci, koja nosi karakter osnove za našu buduću marinu, nema u svome pravcu razvijanja nikakve veze sa Drumskim odsekom”.

Načenik Štaba Vrhovne komande vojvoda Mišić prihvatio je ovo obrazloženje i istog dana doneo rešenje, kojim je Brodarska komanda izdvojena iz sastava Vojnodrumskog odseka i 10. avgusta 1918. godine postala ustanova u sastavu Saobraćajnog odeljenja Vrhovne komande.

Brodarska komanda je angažovana u mnogorbojnim zadacima u pripremi za proboj Solunskog fronta. U njenom sastavu je bio i naš prvi ratni brod “Srbija”.

Interesantno je zabeležiti da su na brodu u maju 1918. godine boravili članovi jugoslovenskog odbora - Trumbić, Trinaestić i Vasiljević.

Brod je nekoliko puta plovio do Pireja, a i prevozio naše delegacije do Svete Gore. Kada je plovio morem gde se mogao sresti sa švapskim sumarenima, svoje mitraljeze je posada uvijala u crnu ćebad kako bi neprijatelj mislio da su topovi.

Prema platnom spisku posade ratnog broda posada je imala 10 -12 članova, dotle je Brodarska komanda u svom sastavu imala 160 ljudi, i to: dva aktivna i šest rezervnih oficira, 17 činovnika, 25 podoficira, 98 redova(od kojih 25 dobrovoljaca) i ostalo povremeno prekomandovano osoblje. Na platnom spisku nalaze se: Andro Benić, rezervni potporučnik; Lazar Maksimović, brodarski; Ljubomir Jovanović, mašinista; Vučić Glišić, krmar; Zrdravko Milovanović, redar; Dušan Stojanović, ložač; Špiro Jakić, ložač; Đuro Starčević, mornar; Anton Letić, mornar; Luka Starčević, mornar; Josip Budunić, mornar; Petar Ristić, mornar (platni spasak 20.avgusta 1919. godine).

SA BRODA “SRBIJA” U ROĐENU SRBIJU

Kao što se mitski Odisej, nakon “lutanja” i iskušenja, vratio na svoju Itaku i svojoj Penelopi, tako su se i srbski brodarci, nakon tri godine i puta preko tri mora, vratili na svoje reke - Savu i Dunav.

Desilo se to nakon što je srbska vojska oslobodila Beograd 1. novembra 1918. godine. Dok su pešadinci, artiljerci i konjanici na brodu “Srbija” savlađivali buru i oluju na moru, mornari i brodarci su zauzvrat jurišali na bugarske, austrijske i nemačke rovove. Pred njihovim naletom neprijatelj je panično bežao. Vrhovna komanda je 6. novembra naredila komandantu Srpske brodarske komande da se sa ljudstvom odmah prebaci iz Soluna, preko Skoplja za Beograd. Potpukovnik Milan Radojević je sa grupom brodaraca (105 ljudi, naoružanih sa 80 karabina i dva mitarljeza) na Dunav stigao preko Bugarske, dobivši naređenje od Vrhovne komande da se odmah prebaci iz Soluna u Beograd. Trebalo je da se taj put odvija preko Skoplja, ali je komandant savezničkih snaga u Solunu, general Franš d’Epere, naredio se putuje preko Bugarske. Putovali su vozom iz Soluna (7. novembra) do Kumanova, a odatle kamionima preko Krive Palanke za Đuševo, Aleksandrovo i Vidin, gde su stigli 15. novembra.

O svom putu Milan J. Radojević će kasnije napisati članak “Srbska brodarska komanda kroz Bugarsku 1918”, koji je objavljen u “Ratničkom glasniku” za 1937, sveska 2 i 3.

U pristaništu nije bilo broda da se odmah prebace u Srbiju. Radojević je tražio pomoć od francsukog komandanta. Posle niza pokušaja da spreče da srbski brodari pre stignu u Srbiju od Francuza, brodarci su popravivši jednu vedetu, njih 21, krenuli vedetom u 10 časova 20. novembra. Stigli su do ušća Suvodolske reke, gde se vedeta nasukala, a odatle pešice do Brze Palanke. Vedeta je u međuvremenu odsukana i uplovila je u Brzu Palanku vijući srpsku zastavu. Iz Brze Palanke je otplovila za Kladovo. Drugi deo brodaraca je išao pešice i kamionima, Radojević se vratio brodom “Apatin”(bivši srbski “Beograd”) po ostale brodarce u Vidin. Nakon još jednog putešestvija doplovili su u Beograd 29. novembra. Brodarska komanda je u Solunu bila potčinjena Saobraćajnom odeljenju srpske Vrhovne komande, a po dolasku u Beograd Brodarska komanda je stavljena pod komadnu Inžinjerijskog odeljenja srspke Vrhovne komande.

DONELI ZLATNU SLOBODU

Grci su imali svog Odiseja i svog Homera da opeva njegovo putovanje od rođene Itake, kroz sva iskušenja, i ponovni povratak na rodnu zemlju. Grci imaju svog Homera, ali ga imaju i Srbi, ali više Homera. To su narodni guslari, a jedan od njih je i Petar Perunović Perun, koji manirom narodnog pevača kroz usta Moravke devojke i svetog ratnika iskazuje srpsku odiseju od Srbije, preko tri mora, ponovo u Srbiju. Nije uzalud čekala srbska Penelopa da se vrate momci koji će isprositi nju i njene drugarice što tri godine čekaju kraj Morave da se vrate njihovi Odiseji i ne pitajući da li su ih u zemlji Grčkoj zavele čarobnice sa tri mora, znajući da ih je najveći broj uzela smrt. Zatresao se Balkan, razvili su se gordi barjaci, riknuo je srbski top kada je krenula srbska vojska sa Solunskog fronta, a oni koji su tvrdili da su se podavili u “moru dubokom” nisu se od straha zaustavili do Sofije, Budima i Beča.

Opet se zaorila pesma pored Sitnice, Morave, Timoka, Kolubare, Drine, Save, Dunava i svih rečica i potoka uz koje je zaigralo srbsko kolo. Život je krenuo ponovo, Moravke devojke su se udale za svoje Odiseje i rađale nove junake koji će se odazvati na poziv za odbranu Otadžbine kada to bude trebalo, a Srbinu je suđeno da ratuje, iako mu ništa nema draže od mira i slobode. Zbog tog mira i slobode Srbin i ratuje.

Oslobodioce su dočekale devojke sa cvećem i peškirima, a u Svilajncu, u srcu Resave, grupa devojaka je francuskom generalu predala zastavu koju su tajno vezle, po cenu svog života, za vreme bugarske okupacije. Bile su to Jelena, Danica, Vida, Ljubica, Milica... Bila je to veličanstvena zastava sa srebrnim resama na kojoj su, u umecima, naslikane savezničke zastave, a pri njenom dnu ćirilskim slovima je pisalo: ”Oslobodiocima Srbije 1918. Devojke Resave”.

Guslar Petar Perunović Perun je jedan od najistaknutijih guslara, koji je u Srbiju došao 1900. godine i učestvovao u svim velikim događajima. Borio se u balkanskim ratovima, u crnogorskoj vojsci, a zatim od 1914. godine sa Srbima, s kojima je prešao Albaniju. Ranjen je na Gučevu, a jednom prilikom mu je granata odnela glavu gusala. Svojim guslama je nastupao na Sorboni, u Americi je njima pozivao dobrovoljce u srpsku vojsku. Očevici su zabeležili da je pri povlačenju kroz Albaniju umeo da zastane i guslama ohrabri posustale.

Naši brodarci su poput mitskih Argonauta prešli tri mora i mnogo reka, ali nisu išli po zlatno runo, već po snagu i preporod da bi doneli zlatnu slobodu svojoj iznurenoj Otadžbini i svom narodu, ali sloboda nema cene i na tom putu mnogi su ostali - Slava im!

Preživeli će dugo posle pevati omiljenu horsku pesmu sa Krfa i Soluna: “Oj, Srbijo, mila mati, uvek ću te tako zvati...”.

ODBIO DA MU KOMANDUJU ONI KOJI SU RUŠILI BEOGRAD

Brodarci su ponovo prionuli na formiranje svoje Rečne ratne flotile. U Beograd je ponovo stigao engleski admiral Trubridž, koji je u sastavu Komande Istočne vojske organizovao Komandu Dunavske flotile.

Posle zaključenja primirja sa Centralnim silama 1918. godine, a shodno uslovima kapitulacije austrougarske vojske, admiral Trubridž je poslao u Budimpeštu svog pomoćnika engleskog kapetana bojnog broda Hagarda, sa jednim odelenjem brodaraca iz Brodarske komande Srbije i nekoliko engleskih mornara da preuzmu plovne jedinice austrougarske Dunavske flotile.

U Beograd je 24. decembra 1918. godine remorkerima dotegljeno pet monitora i dva patrolna čamca.

Pošto je krajem decembra 1918. godine izgledalo da bi zbog zategnute situacije u Mađarskoj moglo doći do savezničke intervencije, admiral Trubridž je odlučio da se organizuje Rečna flotila i, po potrebi, upotrebi.

Za posade monitora i patrolnih čamaca su, u početku, određeni brodarci Brodarske komande Srbije. Pošto to nije bilo dovoljno, odlučeno je da se uzmu oficiri i mornari ratne mornarice s mora. Stoga je Odelenje mornarice pri Narodnom veću u Zagrebu uputilo u Beograd poručnika bojnog broda Božidara Mažuranića sa grupom od 200 mornara, koji su se ukrcali na brodove 1. januara 1919. godine.

Brodovi - četiri monitora i dva patrolna čamca - predana su srbskoj Brodarskoj komandi 31. decembra 1918. godine, a ukrcavanje jugoslovenskih posada izvršeno je 1. januara 1919. godine. Za komandanta flotile postavljen je poručnik bojnog broda Božidar Mažuranić. Trubridž je izdao naredbu po kojoj se celokupno ljudstvo na ratnim brodovima “ima povinovati srbskim zakonima i vojnim propisima”. U disciplinskom pogledu pod komandantom srpske Brodarske komande bilo je i sve ljudstvo koje se nalazilo u Beogradskom pristaništu i zimovniku, a za veće krivice na ratnim brodovima bio je nadležan komanadnt srpske Brodarske komande.

Očito je da srbska Vrhovna komanda nije posvetila posebnu pažnju pripremama za preuzimanje austrougarske flotile, verovatno iz razloga što nije očekivan tako brz krah asustrougarske vojske na tlu Srbije.

Nakom dolaska Brodarske komande pomoćnik načelnika Vrhovne komande naredio je njenom komandantu da u saradnji sa delegatom iz Zagreba izradi projekat za organizaciju plovidbe na rekama. Tada je naređeno da se na poslovima plovidbe zaposli izvestan broj pripadnika bivše austrougarske mornarice. Tako je i stigao u Beograd odred od 10 oficira i 20 podoficira i mornara. Tako je admiral Trubridž imao na raspolaganju ljudstvo Brodarske komande. Za prve privremene posade monitora određeno je 60 podoficira i mornara iz sastava Brodarske komande, ali bez oficira. Dolaskom iz Zagreba poručnika bojnog broda Božidara Mažuranića sitiacija se počela menjati i ljudstvo iz Zagreba se nametnulo Trubridžu i ukrcalo se na monitore, a Mažuranić je iz Zagreba pozvao drugu grupu, pa su ubrzo posade monitora bile sastavljene od oficira, podoficira i mornara iz sastava Povereništva za mornaricu iz Zagreba, dok je od Brodarske komande osatalo samo 14 lica.

Monitori su dati Srbskoj Vladi. Oni su rezultat pobede naše vojske. Oni su se borili protivu srpske vojske. Oni su ubijali nezaštićene žene i decu naših boraca, koji su svoju krv lili na drugom kraju naše domovine za slobodu svoju. Monitorske posluge u našoj Krajini vršili su pljačke i nasilja u ulozi grubog pobedioca, iako su govorili lepim srbskim jezikom. S toga bi bilo nemoralno i nepravedno da tim monitorima komanduju isti oficiri i da na istim topovima budu isti ljudi koji do pre pola godine nisu imali ni truni jugoslovenskog osećanja. Ko nam garantuje da će se duh posisan majčinim mlekom i negovan za polovinu i više ljudskog veka moći izmeniti. Imao sam prilike da čitam korespodenciju monitorske posluge sa patrolnog broda «c» iz 1915. godine, pa sam ubeđen da formacijski sastav flotile treba da bude onakav kakav se predlaže. Ne bi trebalo da na tim monitorima budu isti ljudi ili njudi koji su iz iste sredine ponikli, istim se načinom vaspitali i ista osećanja imali. Kako smo pak proklamovali ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca, onda bi bilo pravično i logično da se i celokupna monitorska posluga kombinuje za sve tri narodnosti prema broju populacije srazmerno, a zadržavajući, koja je i zadobila te monitire svojim borbam i požrtvovanjem. bar za prvo vreme dok se ne izglade teške uspomene na rad monitora kod Beograda za vreme godišnjeg napada na Beograd, komandu u rukama srpske vojske.

Iz referata komandanta Brodarske komande 

načelniku Inžinjerskog odeljenja Vrhovne komande

Ovo je dovelo do situacije da je Brodarska komanda praktično isključena iz rada na organizaciji Rečne flotile, kao i svih poslova iz područja plovidbe. Admiral Trubridž, kao komandant Dunavske plovidbe, rešavao je sve prema svom nahođenju. Sigurno je da je to dovelo do zategnutih odnosa između admirala Trubridža i Brodarske komande. Posebno se komandant Brodarske komande nije slagao da bivši austrougarski oficiri zauzmu komandne položaje na monitorima. Sve je to uslovilo dugotrajnu prepisku između Brodarske komande i Komande Dunavske plovidbe. Zbog toga je u Vrhovnoj komandi, pod uticajem kadrova iz Zagreba, sazrevalo mišljenje da Brodarsku kamandu treba rasformirati. Rešenjem Vrhovne komande od 7. decembra 1918. godine Brodarska komanda je izašla iz sastava Saobraćajnog odelenja, a ušla u sastav Inžinjerijskog odelenja Vrhovne komande.

Posle Prvog svetskog rata, prema zvaničnim podacima, u aktivnu službu, u Vojsku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, pored 3.500 oficira srpske vojske, primljeno je 2.500 bivših austrougarskih oficira. Tako su prvi poraz doživeli srbski vojnici jer su došli pod komandu dojučerašnjih poraženih neprijatelja. Ustrougarski vojnici su ulaskom u vojsku Srba, Hrvata i Slovenaca u početku imali veće mogućnosti za napredovanjem, jer su im priznati činovi iz habzburških jedinica i akademija. Srbski oficiri koji su izneli teret rata postali su preko noći podređeni oficirima iz poražene vojske. Vlasti Kraljevine Srba, Hrvata o Slovenaca priznale su činove austrougarskim oficirima dovodeći u ponižavajući položaj stotine srbskih oficira koji su revoltirani napuštali vojsku zemlje koju su stvorili. Tu sudbinu doživeo je i potpukovnik Milan J. Radojević.

Komandant Brodarske komande je predlagao da Brodarska komanda preuzme celokupnu organizaciju brodarstva i Rečne flotile. Zatim da komandanti monitora budu oficiri – artiljerci kopnene vojske, a pomorski oficiri da vrše dužnost navigatora, s tim da komanda Rečne flotile bude u rukama srbskih oficira.

Tokom marta meseca došlo je do smene komandanta Brodarske komande. Na mesto pešadijskog potpukovnika Milana Radojevića došao je inžinjerijski potpukovnik Toma Nikolić. Radojević je upućen u Zagreb na službu u Odeljenju za mornaricu.


Bačina, rodno selo zaboravljenog heroja


Tako je završio još jedan junak naših ratova.

Boško Antić, kontraadmiral u penziji