Bogata tetka iz Nemačke

Kao deca, jedva smo čekali da nam dođe bogata tetka iz Nemačke. Dolazila je na svakih par godina, a još ređe nam je tom prilikom nešto zaista i poklanjala, ali sama ta činjenica da nam dolazi uvek je kod naših roditelja, a preko njih i kod nas dece izazivala velika i ničim opravdana očekivanja, da ćemo i mi dobiti nešto što nikada do tada ni videli nismo. Tim i takvim optimizmom nas bi ispunile priče naših roditelja, koje smo nedeljama pre tetkine posete imali prilike da slušamo u kući. Svake godine bi vest o tome da će bogata tetka iz Nemačke možda doći prostrujala celom rodbinom, a mi deca bismo odmah bili zaraženi tim neumerenim optimizmom starijih, pokazujući ga neprestano, pri pomenu tetke, radošću, skakanjem i vrevom. Utrkivali bismo se i natpričavali u međusobno glasnom iskazivanju svojih želja i očekivanja, koje bismo voleli da nam bogata tetka, makar u snovima, ispuni.

I posle velikih iščekivanja i brda neprospavanih noći, došao bi i taj dan, dan tetkinog dolaska. Mi deca smo znali da je tetka blizu čim bi odrasli počeli da se okupljaju u dvorištu, za starim drvenim stolom, pod velikom trešnjom. Taj dan bismo se igrali uvek jednim okom gledajući niz put, odakle bi tetka trebalo da pristigne. Roditelji su imali silne muke da nas tog dana nateraju da nešto i pojedemo, jer naš stomaci su već bili "prepuni" željenih slatkiša.

I onda, obično predveče, kada bi nekoliko rođaka već bilo veselijo nego što je to normalno (flaše i čaše bi prekrile sto), a pola nas dece već otišlo sa svojim nestrpljivim roditeljima, oni najuporniji (i deca i odrasli) bili bi nagrađeni. Auto bi se parkirao preko puta kuće.

Zastala bi nam knedla u grlu od uzbuđenja, pre nego što bi svi jurnuli kroz kapiju odjednom, gurajući se jedni preko drugih kao što se i jaganjci uvek zaglave na ulazu u tor, kada ih baka ponovo pusti da se vrate svojim ovcama-majkama, ali tek onda kada bi prethodno pomuzla ovca, i ostavila im u vimenima taman onoliko mleka koliko je jagnjićima dovoljno, samo da im zavara glad, pre nego što budu ipak morali da se sami pomuče i nauče, da gledajući od svojih majki, pasu biranu travu, i to samo onu koju su sami našli. 

Napravili bismo krug oko bogate tetke, dižući ruke, i skačući kao jarići, neprestano vičući: daj meni, meni, meniii! No, tetka bi samo jednog ili dvoje od nas pomazila po glavi, a potom pogledala molećivo u pravcu naših roditelja kako bi je spasli iz te za nju neprijatne situacije. Onda bi se odrasli brecnuli na nas i upozorili nas da ne smetamo tetki iz Nemačke, jer je umorna od dalekog puta, i da prestanemo da galamimo i da se odmah sklonimo od nje, a mi bismo se tako pokunjeni i oborenih glava polako udaljavali, sklanjajući se u ćoše dvorišta, odakle smo mogli da gledamo na miru šta se dalje dešava.

A tetka bi sela za sto, i sladila se nekim od mnogobrojnih ponuđenih vrsta slatka, koje su naše majke tako brižljivo sklanjale i čuvale od nas dece! Gledali bismo kako tetka halapljivo guta pune kašičice slatka, kako zahvata i po nekoliko puta (što je nama deci bilo strogo zabranjeno i tumačeno da nije kulturno), gledali smo ponekad i kako joj donose veliku kašiku kako bi se brže najela i zasitila (a što je nama deci takođe bilo najstrože zabranjeno, i za šta su se čak dobijale i batine).

Gledali smo kako tetka sedi u čelu velikog stola, dok se mnogobroja rodbina okupljena oko nje gromoglasno smeje nekim njenim izgovorenim i izmucanim rečenicama, koje su nama zauvek ostajale nepoznate, jer ih od opšte larme nismo mogli ni čuti.

Ubrzo bi se zadimio i roštilj pored stola, a odnekud bi se pojavili i pečeno jagnje i prase. I sve to brdo hrane,bi završilo načičakano na samom kraju stola, pred našom bogatom tetkom, koju bi jedva mogli i videti od toliko pretrpanog stola. Tetka bi i dalje neprestano klimala glavom, sa okamenjenim smeškom na usnama, neprestano žvaćući na neki nama deci krajnje čudan način, ne razdvajajući usne i ne otvarajući usta.  Samo bi povremeno nekome od odraslih klimnula glavom, dajući mu do znanja da ga pažljivo sluša.

Zbog svega toga, nama deci se činilo da naši roditelji više vole tetku od nas, njihove sopstvene dece. Skrajnuti u uglu dvorišta, sklonjeni  uz samu vrzinu, nekima od nas bi pošle i suze zbog te tako velike i očigledne nepravde. Ali, ni to nije ono najgore što nam se pri svakom tetkinom dolasku dešavalo. Najgore za nas je tek sledilo, i to u onom trenutku kada bi se neko od odraslih setio da pozove nekog od nas dece da priđemo stolu i da odrecitujemo ili otpevamo neku pesmicu našoj bogatoj tetki iz Nemačke!

Nikada nam nije bilo jasno zašto to moramo da radimo, kada smo znali da je naša tetka toliko dugo u Nemačkoj, i da ne zna ni jedne jedine reči srpskog jezika! Najviše nas je ponižavala činjenica da mi deca sada još moramo i zabavljati tetku, koja prema nama nije pokazivala nikakvu naklonost i interesovanje! U tim trenucima, dok je neko od nas prozvan da zabavlja tetku sporo vukao nogu za nogom, odlazeći prema stolu, mi ostali smo se tresli od treme i straha, kao da naš drug mora ide pred samu babarogu! Isprekidano dišući,  jedva smo čekali da se ta neprijatna tišina, u kojoj je naš "stradalnik" morao da odrecituje neku obično baš najdužu i najtežu pesmicu, konačno završi aplauzom, koji bi obično otpočela baš naša tetka, ne štedeći svoje dlanove!

Tako je jako pljeskala i vikala:  "Brafo", "Brafo" da bismo mi deca stavili dlanove na tur, i svi bi zažmurili,  jer nam se pričinjavalo kao da nas ti njeni snažni dlanovi udaraju po našim golim guzicama! Ubrzo bi i naši roditelji snažno zapljeskali sa našom tetkom, a naš stradalnik bi se vratio pokunjen među nas, obično sa obrazima mokrim od suza, koje su same tekle od buke i straha, izazvanog lažnim ovacijama! Plašeći se da će još neko od nas biti prozvan da zabavlja bogatu tetku, svi bismo obično brzo otrčali iza šupe, i tu proveli ostatak večeri, čekajući momenat kada će tetka otići konačno, a naše majke se setiti svoje dece i pozvati nas da posedamo za sto i večeramo! 

U međuvremenu, dok smo mi deca, u skoro potpunoj tišini, sedeli na panjevima i iščekivali poziv naših majki da sednemo za sto i večeramo  uvek bi preko niskih natrulih taraba provirio nama deci mio lik naše "slatke bake", kako su je sva deca u ulici zvala. Ona je bila rastom vrlo mala, reklo bi se malo viša od nas dece, a živela je potpuno sama, u kućici, u malenom, uvek procvetalom i cvećem zaraslom dvorištu.

Ona bi nas skoro svaki dan iznenadila, sa nama dobro poznatim, šarenim metalnim tanjirićem, natrpanim do vrha raznim slatkišima, pitama, kolačima ili voćem. Taj tanjirić bi tiho spustila na vrh nekog od drvenih stubova koji su držali tarabe, i kada bi se već udaljavala i nestajala u cveću svog dvorišta, samo tiho pozvala i rekla: "Deco, odmorite se malo", i pokazala prstom na njen slatki dar! 

Tako bi se obično i sada, naša "slatka baka", kao neka naša dobra sirota vila, pojavila naoružana svojim osmehom, noseći u smežuranim rukama, naš dobro poznati tanjirić, ovaj put nas pozivajući da ga lično preuzmemo. Mi bismo prišli ogradi, stali u red, i uzeli po svoj komadić slatkiša. Nikada nismo saznali kako je naša "slatka baka", uvek bez greške, ostavljala onoliko slatkiša koliko nas je i bilo u tom trenutku. Uvek je imalo za sve nas.

Kada smo odrasli, saznali smo da naša "slatka baka", nije oduvek bila sama, i da je imala sina i ćerku, koji su odavno otišli za Nemačku, gde su zauvek ostali da žive sa svojim porodicama, a kod svoje ostarale majke su dolazili retko, i to obično kasno uveče, ostajali bi samo dan-dva,  i opet se vraćali nazad, polazeći obično rano izjutra. Zato ih mi deca nikada nismo ni videli ni upoznali.

A naša sirota "slatka baka" iz komšiluka, od srca nam je davala ono što je nama deci samo i trebalo, iskrenu i potpunu ljubav, uz malo pažnje, natrpane na šarenom metalnom tanjiriću.

Bogata tetka iz Nemačka niti je bila iskrena, niti nas je volela, niti nam je poklanjala pažnju. Ona je samo bila bogata, i to je uvek impresioniralo naše nezrele i naivne roditelje. Nas decu, nije mogla toliko dugo da vara. Posle nekoliko njenih dolazaka, mi je nismo čekali, i nismo na nju ni obraćali pažnju.