Ruski car „sa gvozdenom maskom“: Zašto je Ivan VI proveo ceo život u tamnici?

Ivan VI je bio najmlađi imperator u istoriji carske Rusije. Većinu svog života proveo je zatočen u tamnici. Čak ni čuvari nisu znali ko je on i kako se zove.

Životna priča Ivana VI je tragična kao život junaka Aleksandra Dime (oca) u delu „Čovek sa gvozdenom maskom“, s tom razlikom što ovaj dečak nije nikada nosio masku, nego je bio žrtva intriga na ruskom dvoru. On je gotovo ceo svoj život proveo u tamnici.

Naša priča počinje u noći 25. novembra 1741. godine u Zimskom dvorcu u Sankt Peterburgu. Vladavina najmlađeg ruskog imperatora Ivana VI trajala je samo godinu dana i naglo je prekinuta kada je Jelizaveta, ćerka Petra I, ušla u spavaću sobu Ivanovih roditelja zajedno sa vojnicima iz carske garde.

Portret Jelizavete Petrovne (1709-1762), ćerke Petra I. Aleksandar Roslin, 18. vek, Ermitaž, Sankt Peterburg

Getty Images

„Vreme je za ustajanje sestro!“, viknula je Jelizaveta Ivanovoj majci, koja je bila carski regent, a za to vreme su telohranitelji lojalni Petrovoj ćerki poslati da uhapse Ivanovog oca Antona Urliha, kao i samog Ivana.

Jelizaveta je zabranila telohraniteljima da plaše malog imperatora i zato su oni pored kolevke čekali ceo sat da se dečak probudi. Dete je zaplakalo kada je otvorilo oči i ugledalo vojnike.

Imperator Ivan VI Antonovič sa majkom Anom Leopoldovnom.

Global Look Press

„Mališa, ti nisi ništa kriv!“, rekla je Jelizaveta kada su joj doveli Ivana. Vojnici nisu bili toliko pažljivi prema njegovoj četvoromesečnoj sestri Jekaterini. Tako su je snažno bacili na pod da je devojčica ogluvela.

Jelizaveta je napustila Zimski dvorac držeći dečaka u krilu, ali nije znala šta da radi sa njim jer je to dete bilo jedini zakoniti naslednik ruskog prestola.

Hapšenje Ivana VI (slika iz 1850-ih).

Legion Media

Epoha dvorskih prevrata

U Rusiji se 18. vek tretira kao „epoha dvorskih prevrata“. I sam Petar Veliki je došao na vlast krajem 17. veka posle čitave serije brutalnih prevrata. On i njegov polubrat Ivan V su delili presto do Ivanove smrti 1696. godine.

Stariji Petrov sin Aleksej bio je nesposoban da vlada, i zato je Petar promenio pravila nasleđivanja prestola, tj. doneo je odluku da svaki monarh može sam po svojoj volji odrediti svoga naslednika.

Prva velika kriza je izbila 1730. godine kada je imperator Petar II (unuk Petra Velikog) umro ne odredivši naslednika. Posle žestoke konfrontacije moćna partija na čelu sa knezom Dmitrijem Golicinom je odlučila da kruna treba da pripadne potomcima Ivana V, brata Petra I. To je značilo da bi sledeća imperatorka bila Ana, ćerka Ivana V. Stoga je Petrova ćerka Jelizaveta udaljena sa dvora. Ana je postala imperatorka 1730. godine i odmah se pozabavila pitanjem naslednika.

Dete na carskom prestolu 

Portret imperatorke Ane Ivanovne, Lui Karavak.

Tretjakovska galerija

Ana je mrzela svu rodbinu Petra I, smatrajući da je on nepravedno oteo vlast njenom ocu. Ona je 1730. godine imala 37 godina, i po svemu sudeći je bila nerotkinja. zato je odlučila da pripremi naslednika „uz pomoć“ svoje rođake Ane Leopoldovne, koju je 1739. godine udala za hercoga Antona Urliha od Braunšvajga. Tako je 1740. rođen Ivan VI, mesec i po dana pre Anine smrti. Dečak je pokazan dvoru i javnosti kako bi se pokazalo da naslednik postoji. Mladi Mihail Lomonosov mu je čak napisao odu. Međutim, pošto je dete bilo suviše malo i nije moglo da vlada, otac i majka su proglašeni za regente.

Portret hercoga Antona Urliha od Braunšvajga (1714-1774).

Getty Images

Roditelji su hteli da poštede dete dvorskih ceremonija, ali to nije bilo lako. Na primer, francuski poslanik Šetardi je zahtevao je da Ivan VI bude prisutan na tronu dok Francuz čita zvanično pismo svoga kralja. Dete je zaista stavljeno na tron gde se veselo igralo i čavrljalo za vreme carske ceremonije.

Ivan VI Antonovič.

Legion Media

U takvim okolnostima su Nemci postepeno preuzeli vlast u Rusiji jer su Anton i Ana Leopoldovna bili suviše neiskusni za upravljanje tako ogromnom zemljom. Prava vlast je bila u rukama grofa Ostermana. To međutim nije dugo trajalo. Posle prevrata 1741. godine vlast je ponovo prešla u ruke carske porodice Petra I.

Niko nije smeo da izgovori njegovo ime

Jelizaveta je u početku htela da počne svoju vladavinu dobrim postupkom, tj. da jednostavno protera porodicu Braunšvajg u Evropu. Dvorani su joj, međutim, objasnili da zakoniti naslednik može postati oružje u tuđim rukama i prouzrokovati novi prevrat. Zbog toga je odlučeno da se bivši regenti i dete zadrže u Rusiji, i da budu u kućnom pritvoru u selu Holmogori, blizu Arhangelska, tj. daleko na severu.

Bilo je zabranjeno čak i pominjanje Ivanovog imena. Uništene su sve knjige i metalni novac sa Ivanovim likom, pa čak i kopije Lomonosovljeve ode. Posedovanje takvih predmeta 1745. godine je već bilo tretirano kao zločin protiv države. Čak i u zvaničnim procedurama za dokumente koji se tiču Ivana korišćen je naziv „dokumenti pod određenim nazivom“.

U selu Holmogori su i roditelji i dete držani izolovani u kući, a Ivan je držan zasebno pod istim krovom, mada ostali nisu za to znali. Ana Leopoldovna je umrla 1746. godine. Sahranjena je sa počastima u Peterburgu kao član imperatorske porodice.

„Izvesni zatvorenik” 

Šliselburška tvrđava.

Solundir

Zatim je 1756. godine Ivan premešten u strogi zatvor u Šliselburšku tvrđavu gde se o njemu govorilo kao o „izvesnom zatvoreniku“, a čuvarima je bilo zabranjeno da razgovaraju sa njim.

Oni su imali zadatak da odmah ubiju dečaka ukoliko pokuša da pobegne, ili samo zatraži da ga neko oslobodi. Naloženo im je da to učine čak i u slučaju da sama carica izda naredbu o oslobođenju. U suštini, Ivan je sve vreme živeo kao osuđenik na smrt.

Kasnije su čuvari saopštili da je zatočenik stalno bio uznemiren, žalio se da je neko bacio čini na njega i skakao iz sna čim bi nešto šušnulo.

Siroti naslednik ruskog prestola je maštao o odlasku u manastir. Očigledno je da su čuvari ipak razgovarali sa zatočenikom, jer im je bilo žao što ceo svoj život provodi u tamnici. I zaista, 16. godišnjem dečaku je bila potrebna pomoć u svakom pogledu. Imao je i psihičkih problema.

Duševne patnje 

Imperatorka Katarina II, Aleksej Petrovič Antropov, ulje na platnu, 1766.

Getty Images

Katarina Velika je 1762. godine posetila Ivana u zatvoru i videla da je on u nekom smislu postao duševni bolesnik, ali mu nije olakšala život, jer je on imao više prava na carski presto nego ona, a samim tim je predstavljao opasnost.

Ova tužna životna priča se iznenada završila 1764. godine kada je potporučnik Vasilij Mirovič učinio očajnički pokušaj da oslobodi Ivana. Zatočenik je, u skladu sa naredbom, odmah ubijen, a zatim je sahranjen negde u Šliselburgu. 2010. godine se proširila vest da je u selu Holmogori pronađeno Ivanovo telo, ali je tu tvrdnju odlučno demantovao Institut za arheologiju Ruske akademije nauka.

Postoji pretpostavka da je možda Katarina sama isprovocirala Miroviča da oslobodi dečaka kako bi nesrećni naslednik bio likvidiran, ali ona se ne može ni dokazati ni opovrgnuti.

Georgij Manajev,
Russia beyond