Zašto je Rusija tri puta propustila priliku da zauzme Konstantinopolj?

Rusija je mnogo puta pokušavala da zauzme staru prestonicu Vizantije, a u nekoliko navrata je čak zaista bila na pragu ostvarenja tog sna. Međutim, svaki put je odustala.

Ruski vladari su vekovima sanjali o tome da uspostave kontrolu nad moreuzima drevnog Konstantinopolja. Prestonica Vizantijske imperije, današnji Istambul, spajala je Evropu i Aziju. Taj grad je bio ključ za dominaciju na Bliskom istoku i najkraći put iz Evrope u Indiju.

Katarina II je toliko bila obuzeta Konstantinopoljem da je čak svome unuku dala ime Konstantin (tako se zvao prvi i poslednji imperator Vizantije). Njemu je želela da preda vlast u obnovljenoj imperiji. „Šta će se dogoditi sa nama i našim pravilima ako jedna žena bude vladala parčetom sveta od Sibira do Egipta? Spasavaj se ko može“, pisao je 1770. godine italijanski filozof Alesandro Veri.

Ti mnogobrojni pokušaji nisu bili podstaknuti samo strateškim razlozima. U Rusiji se ovaj grad zvao i Carigrad. Smatralo se da je on centar pravoslavlja (u njemu se nalazi Crkva Svete Sofije – jedna od najvećih pravoslavnih svetinja koju su Turci pretvorili u džamiju), a ratovi su tretirani kao misionarski pohod za oslobođenje slovenskog sveta od muslimanskog jarma.

Pa ipak, Rusiji nijednom nije pošlo za rukom da pripoji Konstantinopolj, iako su dva puta u istoriji Rusi to mogli da učine gotovo bez ikakvih prepreka.

Dovoljna je i bescarinska zona

Prema ruskim hronikama prvi je uspešno došao do Konstantinopolja knez Oleg, prozvani Mudri. Bilo je to 907. godine. Nadimak je dobio zbog svoje promućurnosti. Oleg je bio dobar vojskovođa. On je svojim pohodima postavio temelje staroruske države i njenih granica.

Hronike pišu da je on do Carigrada stigao sa pešadijom i flotom od 2.000 brodova (istoričari smatraju da ih je bilo znatno manje). Grci su zatvorili grad tako da su se krvave bitke vodile u njegovoj okolini. „I mnogo Grka beše pobijeno u okolini grada, i mnoge kuće behu srušene i crkve popaljene. A one što zarobiše – jedne posekoše, druge mučahu do smrti, neke usmrtiše strelama i kopljima, a neke baciše u more... i mnogo drugog zla Rusi učiniše Grcima kao što obično čine neprijatelji“, navodi se u letopisu.

Međutim, kada je zauzeo Konstantinopolj, Oleg je došao do zaključka da je mir po uslovima koji odgovaraju Rusiji povoljniji od ekspanzije. Zbog toga je, kako glasi legenda, prikucao svoj štit za gradsku kapiju i sklopio sa Konstatinopoljem povoljan trgovački sporazum, a uz njega dobio i veliki otkup. Od tada su Rusi po pola godine mogli besplatno živeti u predgrađu Konstantinopolja. Stekli su pravo da trguju bez carine, a takođe i pravo na besplatne namirnice i popravku brodova na račun Vizantije.

Skuplja dara nego mera

Katarina II je planove vezane za vaspostavljanje drevne Grčke monarhije nazvala „Grčki projekat“. Taj projekat nije podrazumevao neposrednu rusku ekspanziju, nego stvaranje nove države sa antičnim nazivom Dakija i širenje, ruskog uticaja. Program je obuhvatao proterivanje Turaka iz Evrope, oslobađanje svih hrišćana na Balkanu od muslimanskog jarma i, razume se, zauzimanje Konstantinopolja. Međutim, „Grčki projekat“ nije zaživeo jer imperatorka nije našla dovoljno podrške u Evropi, a interesovanje za Konstantinopolj je splasnulo kada je počeo novi rusko-turski rat (i kada je Krim pripojen Rusiji 1783. godine).

Ostvarenju Katarininog sna najviše se približio njen treći unuk, imperator Nikolaj I. Ruska armija je 1829. godine ušla u Adrijanopolj (danas je to grad Jedrene), 240 km od Istambula. Vojska je mogla to rastojanje preći za dva dana i velika je verovatnoća da bi grad pao, jer je turska armija u tom trenutku bila iscrpljena. Umesto toga, Nikolaj I je postigao dogovor sa turskim sultanom Mahmudom II. Uz uvišene reči prijateljstva (koje su zaboravljene samo 12 godina kasnije) Turska je zatvorila moreuze za druge zemlje.

Istini za volju, velikodušni gest Rusije imao je drugu vrlo važnu pozadinu. Nije bilo teško zauzeti Konstantinopolj, ali nije bilo ni dovoljno sredstava za izdržavanje novih teritorija. Pored toga, ne bi bilo pametno ostaviti pobedničku armiju da živi sirotinjski u zauzetom gradu, jer je mogao izbiti bunt. Povrh svega, zauzimanje Konstantinopolja bi prekrojilo celu Jugoistočnu Evropu i izazvalo svetski rat, jer se Engleska i Francuska se ne bi pomirile sa tim. Mnogo je lakše bilo uopšte ne pretendovati na grad, i jednostavno zatvoriti to pitanje povoljnim mirovnim sporazumom.

Kasnije su Nikolaju I mnogi zamerali što je propustio priliku da zauzme Konstantinopolj, a on je odgovarao da mu je drago što je njegov profil jedina sličnost sa Katarinom II. Caru Nikolaju I se nisu dopadali metodi koje je u svojoj vladavini koristila njegova baba. Štaviše, slična situacija se ponovila 1878. godine, za vreme sledećeg ruskog imperatora Aleksandra II. Opet je turska armija bila razbijena, i otvoren je put za Konstantinopolj. I opet je ruski car izabrao mir pod povoljnim uslovima ne želeći da izazove svetski rat.

U zimu 1877. godine, u toku Rusko-turskog rata 1877-1878. godine, ruska armija na čelu sa generalom Gurkom prešla je preko Balkana, što je zaprepastilo Turke. Oni su se ozbiljno uplašili za sudbinu Konstantinopolja i zato su na području Adrijanopolja koncentrisali armiju od 120.000 vojnika sa ciljem da bar pokušaju da zadrže Ruse. Tvrđava se, međutim, predala bez borbe. Rusi su krenuli dalje i zaustavili se blizu Konstantinopolja. Imali su mogućnost da bez naročitog napora zauzmu grad i rejon Dardaneli. Ali pošto je takav korak mogao prouzrokovati prekid odnosa sa Austrijom koju je podstrekivala Engleska, i u budućnosti otežati pregovore sa Turskom, ruski car Aleksandar II se najpre kolebao, a zatim potpuno odustao od te ideje. Rusiji i nije bio potreban sam grad. Njoj je bilo potrebno da ima nekoliko baza na Bosforu i Dardanelima kako bi mogla kontrolisati moreuze.

Jekaterina Sinlješčikova,
Russia beyond