Poljska i Kavkaz – najteži pravci širenja Ruske imperije

Rusija je vekovima širila svoju teritoriju i postala najveća zemlja na planeti. Ponekad se širila mirnim putem, a ponekad i primenom vojne sile. U dva navrata je osvajanje novih teritorija bilo posebno teško.

Konflikt sa Poljskom

Poljske trupe su početkom 17. veka zauzele Kremlj, a poljski kralj je pretendovao i na ruski presto. Međutim, već u narednom stoleću situacija se preokrenula. Poljsko-litvanska državna zajednica je bila znatno oslabljena stalnom unutrašnjom političkom nestabilnošću, tako da su strane sile, uključujući i Rusiju, lako njome manipulisale.

Imperatorka Katarina je angažovala svog najboljeg vojskovođu Aleksandra Suvorova da uguši Košćuškov ustanak.

Joseph Kreutzinger/Public Domain

Ruski carevi su uglavnom bili zadovoljni takvim stanjem jer je u redovima poljskog plemstva proruska struja bila veoma jaka. Pruska i Austrija su insistirale na podeli Poljske, i Katarina Velika je 1772. godine prihvatila njihove planove.

Podela, međutim, nije bila trajno rešenje. Ona je izazvala nestabilnost koja je zatim dovela do velikog Poljskog ustanka 1794. godine na čelu sa Tadeušom Košćuškom, čuvenim generalom koji se zajedno sa Džordžem Vašingtonom borio u ratu za nezavisnost Amerike. Istoričar Andrej Burovski ističe da je u poređenju sa velikim evropskim silama Poljska izgledala kao dete koje se bori protiv odraslih ljudi.

Košćuškov ustanak je razgnevio Ruse kada su Poljaci uništili ruski garnizon u Varšavi. U četvrtak uoči Vaskrsa, u aprilu 1794. godine poljski revolucionari su se brutalno obračunali sa Rusima.

„Poljaci su upadali svuda gde su pretpostavljali da mogu biti Rusi, i sve su ih pobili. Nisu ubijali samo Ruse. Dovoljno je bilo uperiti prst u nekoga iz gomile i reći da je naklonjen Rusima, pa da i njega ubiju“, pisao je istoričar 19. veka Nikolaj Kostomarov.

U hramovima je pobijeno mnogo nenaoružanih ljudi. Sve u svemu, poginulo je oko 2.200 vojnika i oficira. Na Vaskrs je sličan masakr organizovan u Viljnu (danas Vilnjus u Litvaniji).

Suvorov zauzim na Juriš Pragu, predgrađe Varšave, 4. novembar 1794.

Aleksandar Orlovski

Imperatorka Katarina je angažovala svog najboljeg voskovođu Aleksandra Suvorova da uguši ustanak. Iako su njegove trupe bile u manjini, ustanici su poraženi. Suvorov nije napao celu Varšavu, nego samo jedan rejon, ali tu je bilo mnogo žrtava, tako da su se Rusi osvetili za aprilske događaje.

Kad je ugušen ustanak došlo je do treće i poslednje podele Poljske, posle čega ona preko 100 godina nije postojala kao država. Pa ipak, u narednom stoleću je bilo mnogo poljskih ustanaka čiji je cilj bio preporod zemlje, što je neprekidno stvaralo glavobolje ruskim vlastima.

Kavkaski rat

Kavkaski rat je trajao skoro pola stoleća, od 1817. do 1864. Tri ruska imperatora su pokušavala da odnesu konačnu pobedu u neprekidnim borbama.

Kavkaski rat je trajao skoro pola stoleća.

Aleksandar Kozlov

Rusija je odlučila da se posveti Kavkaskom regionu početkom 18. veka kada su gruzijski knezovi zamolili Peterburg da ih zaštiti od Osmanlijskog carstva i Irana. U toku te intervencije Rusija je uspostavila kontrolu i nad teritorijom današnjeg Azerbejdžana. Da bi ruske trupe stigle do gruzijske i azerbejdžanske zemlje bili su im potrebni bezbedni putevi kroz oblasti u kojima su živeli drugi kavkaski narodi.

Po rečima abhaskog istoričara Georgija Ančabadzea, „geopolitički kontekst je bio jedini faktor koji je podstakao Rusiju da krene u Kavkaski region, a zatim i na jug prema toplom moru“. On ukazuje na važnost činjenice da su se za kontrolu nad ovim regionom borile Rusija, Iran i Turska.

Zašto je rat toliko dugo trajao? Nije bilo nijednog konflikta sa narodima Kavkaza, ali se zato mnogo ratovalo protiv raznih manjih grupacija. Pored toga, trajanje Kavkaskog rata se objašnjava kulturom planinskih naroda. Istoričar Jakov Gordin kaže da je rat potrajao zbog ukorenjenog običaja kavkaskih naroda da vrše naoružane pljačkaške upade i da od toga žive. To je bio običaj od kog dugo nisu mogli da se odviknu.

Rusija je vršila stalni pritisak na narode Kavkaza kako bi izvojevala konačnu pobedu.

Franz Roubaud/Public Domain

Iznenadni napadi na ruske doseljenike i trgovce bili su osnovni izvor prihoda lokalnih plemena na području gde su prirodni resursi oskudni, a zemlja nije pogodna za zemljoradnju. Istoričar Andrej Burovski dodaje da su ti napadi vremenom postali deo lokalne svakodnevice.

Imam Šamilj je bio najpoznatiji vođa kavkaskih plemena. Pod njegovim verskim i političkim vođstvom Čečeni i Dagestanci su od sredine 1830-ih do kraja 1850-ih pružali žestok otpor ruskim trupama.

Da bi izvojevala pobedu Rusija je vršila stalni vojni i ekonomski pritisak na lokalno stanovništvo. U ovom dugotrajnom ratu je bilo na stotine žrtava sa obe strane.

Aleksej Timofejčev,
Russia beyond