Konačni balkanski trijumf Severnoatlantskog pakta?
Dragomir Anđelković, Fond strateške kulture
Srbija je kapitulirala po pitanju odbrane Kosova i Metohije, iako oficijelni Beograd i dalje ponavlja da nije pristao da prizna nezavisnost Kosova. Od njega to niko nije ni tražio. Za Vašington i Brisel bitno je da Srbija odustane od negiranja faktičke nezavisnosti svoje secesionističke pokrajine, i da ne otežava njen ekonomski i međunarodni položaj. Režim Borisa Tadića složio se da u buduće postupa u skladu sa voljom zapada. No, ni to nije najgora stvar koja je zadesila Srbiju. Jer, ona aktom kapitulacije nije izgubila ništa od onoga što je kontrolisala. Samo je drastično umanjila šansu da Beograd jednog dana, na osnovu svog legitimnog i legalnog prava na Kosovo i Metohiju, kada oslabi vojno-politika moć i jedinstvo zapada, povrati ono što mu je NATO 1999. godine oteo. Ključni problem za Srbiju predstavljaju indirektne, a ne direktne posledice defetističkog postupka vlasti u vezi sa povlačenjem svoje i prihvatanjem evroatlantske rezolucije.
Ako je Beograd hteo da odustane od politike metiljave, ali bar kakve-takve odbrane teritorijalnog integriteta, to je morao da učini nešto ranije, a ne u minut do dvanaest. Nekoliko dana pred razmatranje prvobitne srpske rezolucije – kada je bilo jasno da se srpska vlast koleba da li da popusti pod pritiskom SAD i EU – ambasador Ruske Federacije u Beogradu, Aleksandar Konuzin, izjavio je u vezi sa modelom odbrane teritorijalnog integriteta Srbije: „Srbi treba sami da odrede kako će to raditi, a mi ćemo svakako biti uz njih“. Sličan stav su imale i Indija, Kina, Iran, Sirija i čitav niz drugih zemalja. No, Beograd se „pribrao“ i zauzeo „čvrstu“ poziciju, i u skladu sa tim, ubedio zemlje koje su mu naklonjene da neće pokleknuti. Dobivši takva uveravanje, one od njih koje su globalne (Rusija i Kina) ili regionalne sile (npr. Indija i Iran), ili imaju uticaj u nekim međunarodnim organizacijama (npr. Libija u Organizaciji islamske konferencije ili Južna Afrika u Pokretu nesvrstanih), počele su da lobiraju za srpsku rezoluciju. U tome su postigle respektabilne rezultate, pa je značajan broj država bio spreman da podrži Beograd.
S obzirom na takav razvoj događaja, svesni da postoje šanse da srpska rezolucija bude usvojena, Vašington i Brisel pojačali su pritisak na Beograd. Dobro su procenili da tamošnji režim predstavlja najslabiju kariku u lancu koji sprečava dalji razvoj kosovskog separatističko-državnog procesa. Zastrašeni srpski establišment, shvativši da se njegovi zapadni mentori ne šale već ljutito insistiraju na bespogovornom i brzom ispunjavanju svih naloga, gotovo preko noći je popustio. Tako je Beograd sa Briselom (dok se Vašington osmehivao u pozadini) sastavio novu rezoluciju kojom je bezuslovno prihvatio odluku MSP-a, i odustao od insistiranja na neprihvatljivosti jednostrane secesije i novim statusnim pregovorima.
Time ne samo da je Srbija relativizovala pitanje Kosova, već je i prevarila zemlje koje su, bez obzira na okrenutost srpskog režima zapadu, prema našoj državi postupale saveznički. Svi njihovi napori uloženi u trasiranje puta koji je trebao da dovede do usvajanja srpske rezolucije – što bi na neki način, u kontekstu transformacije sveta iz stanja monopolarnosti u fazu istinske policentričnosti, predstavljalo i poraz SAD a trijumf svih zemalja koje žele da bude osnažena principijelnost, pa i ravnopravnost država, u sferi međunarodnih odnosa – pali su u vodu. A mi smo stigli do najgorih, možda i fatalnih, posledica kosovske kapitulacije. Uz slabljenje kredibiliteta Srbije u očima država koje su se prema njoj odnosile prijateljski, to će biti i opadanje njihove spremnosti da joj u buduće pomažu. S druge strane, realno je da će se Srbija suočiti sa novim teritorijalnim problemima. Slabi i apatični, u areni surovih međunarodnih nadmetanja, privlače nesreću. Svi koji nešto od njih žele, uvidevši nemoć, ohrabre se da pokušaju da to i dobiju. Otuda, realno je, a stvari u tom pravcu već idu, da kriza kulminira u Raškoj oblati (Sandžaku)[1], Preševu-Bujanovcu, pa i u Vojvodini[2]
Moguće je, ma koliko na prvi pogled delovalo apsurdno, da je takav razvoj događaja i cilj aktuelne vlasti. Ona je na čelo zemlje došla sa javno-tajnim evroatlantskim programom. Dok se glasno zalaže za stupanje Srbije u EU (i to pitanje, a ne odbranu teritorijalnog integriteta, smatra prioritetom svoje spoljne politike), zvanično ne izlazi iz okvira vojne neutralnosti, ali je na osnovu mnogih postupaka i izjava vladajućih političara nedvosmisleno jasno da bi zemlju želeli da uvede u NATO. Verovatno, i to je bio deo pogodbe koju je vrh Demokratske stranke sklopio sa Vašingtonom. Njegovi parametri su izgleda bili ulazak u NATO i postepeno odricanje od Kosova, u zamenu za raznovrsnu podršku (preko prozapadnih medija u Srbiji, do asistiranja američke diplomatije) u predizbornom i postizbornom procesu tj. formiranju vlade. Možda je, ako vlast nije rukovođena samo kratkoročnim lično-partijskim motivima, deo trampe i načelno obećanje da će Srbija, pre ili kasnije, biti primljena u EU.
Međutim, sklapanje „ugovora“ je jedno, a njegova realizacija je nešto sasvim drugo. Veliki problem za beogradski prozapadni vladajući krug predstavlja to što njegova geopolitička ubeđenja i vrednosno-ideološki sklop ne deli većina Srba. Sva ispitivanja javnog mnenja pokazuju da je oko 65% Srba kategorički protiv stupanja u NATO (dok ni svi ostali nisu čvrsto opredeljeni za to). Uz to, iako većina građana Srbije želi da ona uđe u EU, pošto smatraju da će tako obezbediti bolji životni standard, ipak je među njima Rusija najpopularnija država sveta. Suprotnost njoj je Amerika, nosilac evroatlantskih integracija, koja je vrlo nepopularna. U takvim okolnostima, da bi srpski režim mogao da realizuje svoj deo aranžmana koji je napravio sa evroatlantskim centrima moći, on mora zemlju da dovede u bezizlazan položaj, pa da radi „spasa“ njen narod bude spreman da prihvati bilo šta. U skladu sa tim, raspirivanje krize u raznim delovima Srbije, i njeno dovođenje u situaciju da dalje komadanje postane realno, može biti u funkciji omekšavanja srpskog otpora atlantskim integracijama. Iako je srpski narod u velikoj meri apatičan, i dalje je jasno da ako se nešto radikalno ne desi, on bi se na izborima ili referendumu suprotstavio ulasku u NATO.
Vlast koja bi pitanje atlantskih integracija sada otvoreno postavila, i iza njega stala, loše bi prošla. No, ako se Srbi stave u procep između nove serije ratnih nedaća i potencijalne secesije dela teritorije i, na drugoj strani, prihvatanja ulaska u NATO, još ako bi uz njega išle EU-integracije, situacija bi se dijametralno izmenila. U takvoj situaciji sasvim je realno da bi se većina odlučila za NATO, koji bi bio predstavljen kao garant mira i teritorijalnog integriteta Srbije (bez Kosova). SAD imaju interes da Srbiju vojno-politički kontrolišu. Svakako, znajući stav njenog naroda, smatraju da je važno da ona bude znatno oslabljena. Ipak, nemaju razloga da, ako to ne moraju, idu dalje od toga. Srbija je već i u sadašnjim granicama mala i relativno slaba, a njena unutrašnja heterogenost dodatno može da bude faktor kontrole. Regionalizovana pa i federalizovana Srbija, sa etničko-verskim manjinama, raspirivanjem straha da ispoljavanjem neposlušnosti može da izazove raspad države, iznutra može da bude podsticana da bude lojalni saveznik Amerike i revnosni član NATO-a. Da je Amerika mogla da privoli Srbiju da joj se suštinski pokori (a ne samo stupi u NATO) tokom 90-ih godina, verovatno ne bi imala razlog ni Kosovo da joj otima. Kada bi cela Srbija postala NATO poligon to bi bilo izlišno. Naravno, od kada je duh pušten iz boce, i od kada su Amerikanci, kao deo strategije slamanja nepokorne Srbije i nepodobnog režima, napravili dogovor sa albanskim separatistima, situacija se izmenila.
SAD – kako je to u pismu upućenom kancelaru Kolu, u kome govori o rezultatima važnog sastanka, na kome su kreatori evroatlantske politike razmatrali sudbinu Balkana, posvedočio nemački diplomata Vili Vimer – pre svega su zainteresovane da na području Srbije obezbede vojno prisustvo.[3]Srbija se, prema postulatima anglosaksonske geopolitike, nalazi na prostoru gde se spajaju ključne zone evropskog oboda („Rimlanda“), a on ima suštinsku ulogu u opkoljavanju središnjeg dela Evroazije („Hartlanda“). Što znači, značaj Srbije, iako se ne nalazi na prvoj liniji dodira sa „ruskim prostorom“ (a on, tj. Rusija i ostatak postsovjetksog prostora, i čini „Hartland“), s obzirom na komunikacijski značaj koji ima, i te kako je veliki. Ona je bitan dubinski geopolitički element u mozaiku koji Amerika stvara oko Rusije, kako bi umanjio prostor za njeno jačanje, odnosno očuvala potencijal za prodor na Kavkaz i u Srednju Aziju, onda kada bi to ponovo moglo da bude realno.[4]
U svetlu svega rečenog – uzimajući značaj zadatka koji joj je Amerika poverila i u skladu sa tim visinu dividende koju bi mogla da uživa – postaje realno da je srpska vlast odigrala prljavu igru sa svojim narodom i saveznicima (pre svega Rusijom). I to radi dvostranog dovođenja zemlje u bezizlazni položaj, tj. stvaranja osnova za nove unutrašnje tenzije koje bi kasnije bile iskorišćene za NATO-integracije, i namernog guranja od sebe stvarnih prijatelja, kako bi sutra mogla narodu da prestavi da je i Rusija od nas digla ruke pa stoga „NATO nema alternativu“. Doduše, postoji još jedna varijanta pomenutog makijavelističkog scenarija. A to je da je samoživa – ali ako bi se pokazalo da je tvrdnja tačna, i lično-partijski veoma sposobna – vlast, na neki način, vešto smečovala i u teren svojih zapadnih mentora, a ne samo tradicionalnih (a sada nepoželjnih) saveznika. Drugim rečima, da je „operacija rezolucija“ imala za cilj da i od njih izvuče dodatne ustupke.
Kada je posle poraza pred Međunarodnim sudom pravde Beograd pojačao patriotsku retoriku, uistinu nije isključeno, da je i zapad bio začuđen. A tim pre je bio zatečen nepopustljivošću koju je neko vreme demonstrirao državni vrh Srbije kada se radi o povlačenju rezolucije upućene Generalnoj skupštini UN. „Tako je povećao svoju težinu u očima SAD i EU, odnosno njegova pregovaračka pozicija je postala bolja. Nju je onda iskoristio da istrguje materijalnu podršku koja bi produžila opstanak režima, možda čak i do redovnih izbora. Vrh DS je, čini se, ubio jednim udarcem dve muve: dobio je sredstva za opstanak ali i obećanje da će biti smanjena zapadna podrška njegovim konkurentima, što znači da će naprednjaci, stranka koju neki nazivaju Mi-6 opozicija, ostati bez dela dosadašnje podrške“.[5]
Zapad ne voli da se oslanja samo na jednu garnituru kolaboracionista. Naprosto, zna da će oni biti uslužniji i jeftniji kada budu znali da za njih postoji realna zamena. Zato je i stvorio SNS.U početku se radilo o planu, u kome je učestvovao i vrh sadašnjeg režima, da se u svitanje globalne ekonomske krize, za koju je bilo jasno da će ozbiljno pogoditi i Srbiju, razbije snažna stranka, koja je u novonastalim okolnostima, kao centar okupljanja i drugih opozicionih partija, mogla da sruši prozapadnu vlast. No, Vašington i London (za koji se smatra da je posebno zadužen za servisiranje i usmeravanje naprednjaka), od razbijanja opozicije prešli su u sledeću fazu, koju vlast u Beogradu nije očekivala. Nju je predstavljalo stvaranje rezervnog srpskog evroatlantskog tima. Između ostalog i zato, nije isključeno, Tadić se odlučio za lukavi zahvat sa rezolucijom. Tako je istrgovao da rezervna ekipa u naredne dve godine ostane na klupi. Izgleda da tako nešto potvrđuju „šizofrene izjave lidera naprednjaka Nikolića: prvo, da smo trebali u vezi sa rezolucijom da se dogovorimo sa EU, odnosno pošto je tako i bilo, da smo poraženi što smo pravili rezoluciju sa EU“.[6]
Kako god bilo, bez obzira da li se Tadić uplašio ili planski vodio čitavu operaciju oko kosovske rezolucije, Srbija je iz nje izašla sa ozbiljnim ranama. Nad njom se nadvijaju tamni oblaci. Da li će i dalje biti mrcvarena i komadana zavisi umnogome od toga da li je njena vlast samo nesposobna i samoživa ili egoistična i istinski podla. U prvom slučaju, konfuzna i operisana od svake vizije, nastaviće da se kreće između geopolitičkih želja nacije (bliskost sa Rusijom i nepristupanje NATO) i očekivanja Vašingtona koji će pokušavati da nas polako slomi u duhu inkvizicije. U drugom slučaju, sama će saučestvovati u izazivanju požara koji Srbe treba da otera u naručje Severnoatlantske alijanse. Za srpski narod je loše i jedno, i drugo. Strašno je ako naša zemlja bude i dalje slabljena pa i razbijana, a užasno je ako, da bi to izbegli, postanemo novi janičari, koji bi se ne samo okrenuli protiv tradicionalnih prijatelja, već bi se i odrekli temeljnih identitetskih vrednosti koje su prepreka za tako nešto (svetosavlja, kulturne autentičnosti, rusofilstva). Razume se, u oba slučaja, u potpunosti bi bili primorani da se odreknemo svesrpskih pretenzija. I to kako u vidu opravdanih nacionalnih stremljenja (državne emancipacije, povraćaja bar dela teritorija koje su nam otete, i ujedinjenja srpskih zemalja), tako i zaštite minimuma srpskih interesa (očuvanja državnosti Republike Srpske, zaštite srpskog karaktera Crne Gore i tamošnjih deklarisanih Srba).
Zahvaljujući aktuelnom režimu Srbija ide putem samosakaćenja, na jedan ili na drugi način. Bilo zato što pred strahom od jednog zla upada u još veće, ili stoga što naš režim do kraja svesno služi zlu. No, kako god bilo, za Srbe je jedini spas u tome da se usprave i počnu da se bore za svoja nacionalna prava. Prvo kao građani, a onda, kada na čelo zemlje dođe nacionalno-odgovorna vlast, i kao državotvorni narod. Ma koliko da se promenila globalna geopolitička situacija, s obzirom na odnos snaga u regionu, istinski otpor evroatlantskim centrima moći biće i te kako rizičan. No, ipak imamo realnu šansu da postignemo uspeh. Naravno, ako nova vlast bude umela da dobije suštinsku podršku Rusije, odnosno ako ona bude imala interes da je na energičan način pruži Srbiji. A nadam se da će, u oba pogleda, tako i biti. NATO je zlo koje preti i srpskom i ruskom narodu. A za sve nas će se pokazati kao bolna pa možda i kobna iluzija, ako je kojim slučajem imamo, da sa njim možemo da nađemo zajednički jezik. Kako reče Fridrih Niče: „Samo je onaj junak koji ima hrabrost za sopstvenu sudbinu“. A Srbi, kao i Rusi, imaju sudbinu da se odupru globalnom zlu. Istorija je mnogo puta to dokazala!
[1] O tome: Filimonova A., „Sandžak: novi izazovi, pretnje i ucene Srbije“, Fond strateške kulture, 2010. // https://srb.fondsk.ru/news/2010/09/01/sandjhak-novi-izazovi-pretne-i-ucene-srbie-i.html
[2] Pogledati: Janković Ž., „Vojvođanski separatizam podvučen žutim“, Nema šale, 2010. //www.nemasale.rs/kontroverze-oko-statuta-vojvodine/vojvodjanski-separatizam-podvucen-zutim.html
[3] VimerV, „Pismo kancelaru Kolu“ // www.scribd.com/doc/35917810/Vili-Vimer-pismo
[4] U vezi sa tim videti: Nikolić P., „Geopolitička logika protiv pacifizma“, Vidovdan, 2010. // www.vidovdan.org/component/content/article/37-politika/1680-2010-08-12-09-08-17
[5] Deđanski S., „Režimsko-analitičarsko spoljnopolitičko mešetarenje“, Vidovdan, 2010. //www.vidovdan.org/2010-03-21-19-46-21/2179-2010-09-10-13-41-53
[6] Isto.
- Izvor
- Fond strateške kulture, srb.fondsk.ru/ vostok.rs
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
Budući predsednik SAD ranije je bio optužen za subverziju izbora 2020. godine i nepravilno rukovanje poverljivim dokumentima.
Ideja o direktnom učešću Zapada u sukobu navodno je ponovo na razmatranju, prema pisanju francuskog lista.
„Sve što je moguće“ mora se učiniti kako bi se sprečila upotreba nuklearnog oružja, izjavila je bivša nemačka kancelarka.
RT prikazuje drugu stranu SAD, skrivenu od strane Vašingtona i Holivuda, izjavio je poznati reditelj
Patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril čestitao je 70. rođendan čuvenom srbskom reditelju Emiru Kusturici i odlikovao ga Ordenom Svetog Serafima Sarovskog 1. stepena.
Ostale novosti iz rubrike »
- Prodacu stan kad odem u penziju i preko Solis-a potraziti plac na Fruskoj Gori da napravim sebi nest
- Ako je auto previše star popravke će koštati puno. Bolje ga je prodati i uzeti novi polovni. Loše je
- Gdje idemo sada? Biblija kaže: "U propisano vrijeme [kralj sjevera = Rusija] će se vratiti" (Danij
- Bravo! Vranje je divan grad, Vranje ima dusu... Bravo, Sladjo!
- Pozdrav za umetnicu. Slike su divne i krase moj dom u Beogradu.