Juriš preko Dunava - desant u pozadinu Sremskog fronta

Piše Boško Antić, kontraadmiral u penziji

osle slamanja neprijateljske odbrane kod Iloka, Šarengrada, Opatovca i Mohova krajem 1944. godine, jedinice Narodnooslobidilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije (NOV i POJ) i Crvene armije nastojale su da iskoriste uspehe i nastave sa prodorom na zapad, a Nemci su po svaku cenu nastojali da spreče prodor ka Vukovaru.

Dok su jedinice Prvog proleterskog korpusa napredovale preko 40 kilometara na zapad probijajući dva neprijateljska položaja na Sremskom frontu, dotle je 60. korpus Crvene armije sa Trećom vojvođanskom brigadom napredovao oko 20 kilometara. Zbog takve situacije je komandant Trećeg ukrajinskog fronta naredio 7. decembra 1944. godine Štabu 68. korpusa i Dunavskoj flotili da u sporazumu sa Prvim. proleterskim korpusom NOV i POJ i Glavnim štabom NOV i PO Vojvodine, organizuje desant u pozadinu neprijateljskog fronta i pređe u napad na pravcu Sotin – Vukovar, kako bi se spojio sa snagama koje se iskrcavaju kod Vukovara.

ODLUKA O DESANTU

Uvidevši da frontalni napadi Prvog proleterskog korpusa NOV i POJ i 68. korpusa Crvene armije ne daju očekivane rezultate, da su trenutno slabi izgledi da se slomi neprijateljska odbrana na Zelenoj liniji Sremskog fronta, štabovi pomenutih jedinica i Glavni štab NOV i PO Vojvodine zajednički su odlučili da Peta vojvođanska brigada, sa komandantom Pavlom Kapičićem Pajom i političkim komesarom Esadom Cerićem, zatim 305. bataljon mornaričkodesantne pešadije Crvene armije, sa komandantom majorom D.D. Martinovim, uz podršku oklopnih čamaca Dunavske flotile Crvene armije, izvrše desant na Vukovar, da na sebe privuku neprijateljske snage i time pomognu jedinicama koje su uporno nastojale da slome Zelenu liniju neprijateljske odbrane. Komandant desantnih snaga bio je komandant Dunavske flotile viceadmiral Sergej Gorškov.

Dunavska flotila je dobila zadatak da u Vukovaru iskrca jednu brigadu 36. divizije i kombinovani odred sovjetskih jedinica. Komanda Dunavske flotile oflučila je da taj zadatak izvrši noću 7/8. decembra 1944. godine brodovima Druge brigade rečnih brodova. Za izvršenje zadatka formirani su odred za iskrcavanje od osam oklopnih čamaca i odred za artiljerijsku podršku od oklopnih čamaca i minobacačkih čamaca.

U prednji odred određen je 305. bataljon mornaričkodesantne pešadije, a u drugi Peta brigada 36. divizije i Šesti samostalni artiljerijsko-mitraljeski bataljon Crvene armije. Artiljerijsku podršku desanta obezbeđivali su brodovi Druge brigade rečnih brodova Dunavske flotile, artiljerija Utvrđenog rejona i Prateći obalski artiljerijski odred Crvene armije.

Rečni oklopni čamac Dunavske flotile sa ukrcanim desantom

Štab Pete brigade otpočeo je sa pripremama za desant 6. decembra.Četvrti bataljon se prebacio 6. decembra u krivinu Dunava, uzvodno od Vukovara, gde se sa četom Šestog samostalnog artiljerijsko-mitraljeskog bataljona priprema za forsiranje Dunava. Ovaj bataljon sa Četvrtom četom Osmog bataljona Crvene armije trebao je da se prebaci u drugom talasu mornaričkodesantne pešadije, koja je imala zadatak da izbije na ušće reke Vuke, a zatim, po ovladavanju Vukovarom, da prodire u pravcu prodora 68. korpusa. Četvrti bataljon je trebao da posle forsiranja Dunava kod ušća Vuke, prodire uz Dunav.

Treći bataljon Pete brigade trebalo je da do 17.00 časova 7. decembra izbije na krivinu Dunava kod Borova Sela, gde je trebalo da sa Prvom četom Osmog bataljona Crvena armije, po prelasku Četvrtog bataljona, forsira Dunav u trećem talasu i zaposedne položaje na reci Vuki.

Peti bataljon Pete brigade trebalo je da do 17.00 čssova izbije na krivinu Dunava, poveže se sa Trećom četom Osmog bataljona Crvena armije i po dobijenom naređenju forsira Dunav.

ŽESTOKE BORBE NA MOSTOBRANU

Iste noći, na sektoru Vukovara prebacila se Peta brigada sa Osmim bataljonom Crvene armije brodovima Dunavske flotile i napali Vukovar. Prebacivanje je počelo u 23.00 časa. Pri samom iskrcavanju Nemci su uočili snage desanta i otvorili vatru. Mostobran je uspostavljen i stvoreni su uslovi za prebacivanje ostalih snaga. U toku noći ovladano je sa delom Vukovara. Mostobran je bio širine oko tri kilometra, ali veoma plitak, jedva 200-300 metara, što je neprijatelju, nakon ubacivanja u borbu pojačanja, pružilo šansu za njegovo uništavanje. Razvile su se krvave borbe na mostobranu koje su trajale ceo dan.

U Operacijskom dnevniku 36. vojvođanske divizije, pored ostalog, zapisano je:

«Pri samom iskrcavanju neprijatelj je primetio naše snage i otvorio na njih žestoku vatru. Naši su se brzo snašli. U snažnom naletu proterali su neprijatelja sa obale Dunava, kao i sa ceste Trpinja – Vukovar, od železničke pruge do mosta na reci Vuki, te stvorili mostobran za prebacivanje ostalih bataljona. U toku noći prebacila su se sva četiri bataljona Pete brigade i bataljon Crvene armije i ovladali, posle teških uličnih borbi, delom Vukovara od fabrike Bata do železničke stanice, do reke Vuke i mosta na cesti Sotin – Vukovar...»

U Borbama za razbijanje vukovarske grupacije posebno se istakao starešina Prve čete G. M. Agafonov, čija je jedinica iskrcana na obalu za korekturu artiljerijske vatre brodova. On je u najkritičnijem trenutku uočio grupu automatičara koja se kretala u napad na iskrcani desant. Podržavalo ih je sedam tenkova. Agafonov je granatom uništio tenk a streljačkim naoružanjem izbacio iz stroja mitraljesce. Zatim je na čelu sa grupom „desantnika“ odvojio automatičare od tenkova i potom su uništeni i tenkovi i automatičari. Za heroizam ispoljen u ovoj borbi G. M. Agafonov je dobio zvanje Heroja Sovjetskog Saveza.

G. M. Agafonov, heroj Sovjetskog Saveza

Neprijatelj je samo u toku noći 8. decembra 29 puta jurišao na mostobran, ali su svi juriši odbijeni s obostranim teškim gubicima.

U navedenom dnevniku o napadima neprijatelja piše:

«U toku dana, 8. decembra, neprijatelj je dobio pojačanja iz pravca Borova i Vinkovaca, u pešadiji, artiljeriji i tenkovima. Kada je dobio dovoljno pojačanja, počeo je sa protivnapadima na naše položaje. Istog dana izvršio je 29 protivnapada, koje je prethodno pripremao jakom artiljerijskom i minobacačkom vatrom i potpomagao sa 30 tenkova, od kojih je veći deo bio sistema 'tigar'. Svi napadi odbijeni su našim protivnapadima. Do povlačenja naših jedinica nije dolazilo, a ukoliko su se neki delovi povlačili, to je bilo 10-15, a najviše 20, metara i u protivanapadima zauzimali su isti položaj. Ceo teren na kome se nalaze naše jedinice pretvoren je u sistem rovova. U toku noći neprijateljski pritisak prilično popušta, ali preko cele noći neprijateljska artiljerija i automatska oružja, kao i minobacači, tuku prilaze reci Vuki, kao i prilaze mostovima na istoj. Istoga dana uništeno je osam neorijateljskih tenkova».

Desant mornaričkodesantne pešadije Dunavske flotile Crvene armije

U komandama Jugoistoka, Grupe armija «E» i korpusne grupe «Kibler» tražila se mogućnost za likvidiranje mostobrana i u borbu su ubačene rezerve sa Sremskog fronta. U zoru 9. decembra, oko 6.00 časova posle uraganske vatre nemačke trupe, svrstane u borbene grupe «Istok» i «Zapad», prešle su u pritivnapad na celom frontu vukovarskog mostobrana: Nadiruću cestom od Borova do Sotina, neprijatelj je pokušao da odseče branioce od Dunava i uništi ih u centru grada. Komandant brigade major Kapičić je u takvoj situaciji doneo odluku da u borbu uvede Peti bataljon, koji se nalazio u rezervi, i da protivnapadom odbaci neprijatelja. Videvši svog komandanta u streljačkom stroju, borci su smelo nastupali ne obazirući se na neprijateljsku uragansku vatru. Međutim, i pored snažnog otpora naših i sovjetskih jedinica pritisak neprijatelja je sve jači i jači. Nemci su imali slobodu manevra, a snage desanta su bile na uskom prostoru. O tome je Pavle Kapičić napisao:

«Zemlja je bila preorana neprijateljskim granatama. Grmljavina topova, štektanje mitraljeza, puščani pucnji i prasak ručnih bombi zaglušivali su uši. Činilo nam se kao da se i temperatura vazduha povećala od žestoke vatre svih mogućih oružja. Pramenje vatre i dima obavilo je neprijateljske tenkove, granate njihovih topova zarivale su se u grudobrane naših rovova. Gledao sam sa komandnog mesta kako eksplozije artiljerijske granate raznose u vazduh čitavo naše mitraljesko gnezdo. Međutim, odmah su drugi mitraljesci zaposedali ovu rupčagu...

... Naši i sovjetski borci, kao da su čvrsto srasli sa zemljom, nisu popuštali».

CRVENOARMEJCI SE POVLAČE

U jeku nažešćih borbi, komandant Trećeg ukrajinskog fronta, maršal Tolbuhin, naredio je Štabu 68. korpusa da pokuša savladati neprijateljsku odbranu na Zelenoj liniji kod Sotina i pruži pomoć opkoljenim Vojvođanima i Crvenoarmejcima na ušću Vuke. Kad se uvidelo da se nemački obruč ne može probiti odlučeno je da se desant izvuče na levu obalu Dunava.

Noću su se brodovi Dunavske flotile približili vukovarskom pristaništu, istovarili municiju, ukrcali ranjene i poginule. Neprijatelj ovog puta ni noću nije obustavljao napade. Pošto su u međuvremenu jugoslovenske i sovjetske jedinice ostale bez protivtenkovskih oruđa, to je Komanda Dunavske flotile predložila da se desant povuče i u večernjim satima 9. decembra stiglo je naređenje za povlačenje na levu obalu Dunava. Komandant bataljona Crvenoarmejaca je želeo da se njegova jedinica prva izvuče, što je komandant Pete vojvođanske brigade prihvatio. Pre povlačenja bataljoni Pete brigade i Crvene armije još jednom su prešli u napad da bi maskirali izvlačenje sa mostobrana. Prebacivanje na drugu obalu bilo je teško, jer nije bilo dovoljno čamaca. Postojala je opasnost da se neke jedinice neće uspeti izvuči u toku noći. Bilo je i tragičnih trenutaka. Jedna od težih epozoda ovog teškog izvlačenja opisana je knjizi «U rovovima Sremskog fronta» Milorada Gončina:

«I pored preduzetih mera i upozorenja da se održava veza, neki borci se nisu najbolje snalazili u mraku i kasno su stizali do obale. Kod pilane, kad su odbijeni napadi tenkova i očekivano da se opet pojave, Treća četa Trećeg bataljona, čiji je komandir ranjen u koleno prilikom uspostavljanja mostobrana, dobila je naređenje da se nečujno povuče i otvori vatru. Dvojica boraca, Ljubisav Dimitrić i Nikola Mirković, nisu čuli tihi poziv desetara da napuste položaj i požure ka brodiću pristalom u pličaku. Negde pred zoru, zasmetala im je tišina i brzo su se uverili da blizini nema nikoga. Zbunjeni su pošli u mrak, u pravcu Dunava, gde se povremeno čulo brujanje motora, shvativši da je evakuacija u toku. Brod se lagano odvajao od obale. Zadihani Dimitrić i Mirković u trku su skočili s bedema, u poslednjem trenutku su se snažno uhvatili za brodsku ogradu i počeli dozivati u pomoć. Niko ih nije čuo od silovite huke motora i talasa. A snaga ih je napuštala, telo im odrvenilo od studeni i plivanja kroz zaleđenu reku. Krajnjim naporom održali su se prilepljeni sa spoljnu stranu broda koji je usporio i pristao uz drugu obalu. Mirković je na izmaku snag zavapio:

- U pomoć! Utopićemo se!

Srećom,borci koji su izlazili iz utrobe broda, čuli su pozive promrzlih drugova. Prihvatili su ih, izneli na obalu, utoplili i zagrijali da se povrate i krenu za kolonama koje su odmicale ravnicom».

Do 10.00 časova 10. decembra prebačeni su svi preživeli borci, a Pavle Kapičić dalje piše:

«... I u trenucaima takve neizvesnosti nije opao moral boraca i starešina moje brigade. I pored odlaska Crvenoarmejaca oni su bili rešeni da po svaku cenu brane svoje položaje. Nikada ne mogu zaboraviti susret sa komandirom čete Stojanom Kneževićem. Očekivao sam napad neprijatelja sa zapadnog pravca, komandir mi je sa puno pouzdanja i rešenosti rekao da nijedan neprijateljski vojnik neće proći preko položaja – dok je on živ, ili bilo koji njegov borac. Njegova hrabrost i samouvrenost toliko su mene oduševile da sam mu poklonio svoj džepni sat.

- Da imam dva ordena za hraborost, rekao sam mu - dao bih ti jedan; pošto nemam, dajem ti sat za uspomenu na ovaj događaj».

U toku borbi Peta vojvođanska udarna brigada imala je 161. mrtvog borca, 20 nestalih i 308 ranjenih.

Borba na Vukovaru je izrazito najsloženija i najteža koju je Peta brigada imala na svom borbenom putu. Moglo bi se reći da su dve činjenice bitno uticale na žestinu i stravičnost borbi kod Vukovara pa i ograničene rezultate. U momentu iskrcavanja desanta ofanziva Prvog proleterskog korpusa i 52. divizije Crvene armije na Sremskom forntu bila je u jenjavanju, odnosno zaustavljena na utvrđenoj i zaposednutoj jakim snagama neprijatelja liniji odbrane. Procena neprijateljskih snaga u Vukovaru nije bila tačna. Snage su bile mnogo jače, a mogućnost za dovođenje novih, kao što se u borbi pokazalo, bila je vrlo velika. Desant je išao preko Dunava, najveće evropske reke i pravo u središte grada koji je bio dobro pripremljen za odbranu. Ka njemus su vodili i dobri putevi. Neprijatelj je vrlo brzo uspeo da se organizuje i da dovede već idućeg dana jake i dobro naoružane i podržane od artiljerije i tenkova svoje snage. Tako se desant našao između nabujalog Dunava i reke Vuke, koja se baš tu izlila. Dubina fronta koji se protezao do Borova, bila je mala, tako da se gotovo puščanom vatrom mogla prostreliti. Takav položaj desanta onemogućio je bilo kakav manevar, a neprijatelju omogućio da desant tuče svojom artiljerijom. Pa ipak desant je i Peta brigada u njemu uspeo da zadrži mostobran, uz ogromno požrtvovanje, velike ljudske i materijalne gubitke. Ali i neprijatelj je imao velike i značajne gubitke – oko 470 mrtvih, preko 650 ranjenih i 22 zarobljena, uništen je 21tenk. Borci Pete brigade, ratujući zajedno sa Crvenom armijom, gotovo u istim rovovima i na istim položajima, tukli su se junački i bespoštedno. Svoja prsa stavili su pred neprijateljske tenkove, pa i nije čudo što ih je toliko uništeno. Visoka moralna svest ovde je kao nigde drugde došla do punog izražaja. Peta brigada je u celini po cenu velikih žrtava izvršila svoj zadatak. Za herojsku požrtvovanu borbu pohvaljena je od Glavnog štaba Vojvodine. Dobila je priznanje i od sovjetske komande.

Pavle Kapičić, četvrti s leva, čestita svojim borcima odlikovanja

Na taj način završena je bitka za vukovarski mostobran, koja je trajala dva dana i tri noći uz neprekidne borbe. Mostobran se nije održao, a njegov neuspeh je posledica neuspeha u napadu 68. korpusa koji je trebao olakšati situaciju desantu, ali i pogrešni podaci o jačini neprijatelja u Vukovaru. Desant je pokazao neophodnost postojanja plovnih snaga koje treba da obezbeđuju desant za vreme prevoženja, da ga podržavaju za vreme uspostavljanja mostobrana i borbi na njemu, ali i za potrebe izvlačenja u slučaju neuspeha.

Priredio Boško Antić, kontraadmiral u penziji