Prozapadni kompromis na kosovskoj krvi

Petar Ahmedovič Iskenderov

Rezolucije Generalne skupštine OUN po određenju su  dokumenta sa karakterom preporuke. To nije u vezi samo sa nepostojanjem jasnih ovlašćenja i mehanizama Generalne skupštine za realizaciju sopstvenih odluka – za razliku od Saveta bezbednosti OUN – već i sa samom procedurom donošenja odluka.  Za prolazak dokumenta dovoljan je veći broj glasova „za“ u odnosu na glasove „protiv“, a pri tom se uzdržani ne računaju. Takav mehanizam omogućava da se odobre dokumenti, prema kojima većina zemalja-članica iskazuje prividnu ili iskrenu indiferentnost.  To se, pored ostalog, dogodilo sa zahtevom Srbije Međunarodnom sudu OUN po pitanju legitimiteta samoproglašene nezavisnosti Kosova – protiv koga su oktobra 2008. godine decidno glasale jedino Sjedinjene Države, Albanija i niz pacifičkih država, dok se većina zemalja-članica Evropske unije uzdržala. Osim toga, u arsenalu Generalne skupštinm OUN postoji još i takav mehanizam, kao što je konsolidovano odobrenje – ukoliko su dokument unapred usaglasili principijelni akteri ovog ili onog procesa, događaja ili konflikta.

Upravo se poslednji slučaj dogodio u noći između četvrtka i petka (10. septembra) po moskovskom vremenu – kada je Generalna skupština odobrila zajedničku rezoluciju Srbije i Evropske unije o Kosovu. Dokument je  prezentirao šef srpskog Ministarstva spoljnih poslova Vuk Jeremić i  tim se dokumentom poziva na apstraktni „mirni dijalog“ o kosovskom problemu između Beograda i Prištine, koji bi „bio faktor mira, bezbednosti i stabilnosti u regionu“. Međutim,  datu rezoluciju – bez obzira na sve spolja gledano ispoštovane principe pregovora, kompromisa i usaglašavanja – nipošto ne možemo  smatrati podjednakim diplomatskim uspehom partnera. Radi se o faktičkoj kapitulaciji jednog od njih – vlasti Srbije – koje su se tokom poslednjih dana povlačile sa  svojih pozicija  tačku po tačku, da bi  u konačnom rezultatu razmatranje kosovskog problema u OUN pretvorile u teatar političkog apsurda.

Konačni tekst dokumenta, koji je srpsko rukovodstvo razradilo još u julu, nakon negativne po Srbiju odluke Međunarodnog suda OUN, ispeglan je  do te mere, da je na paradoksalan način  zadovoljio i vlasti Srbije, i glavne arhitekte kosovske nezavisnosti u liku SAD i Evropske unije. To je  omogućilo da se  dokument jednoglasno odobri, ali je s druge strane  u značajnoj meri devalviralo njegovu međunarodno-pravnu težinu. Zapadne države su po kozna koji put ostvarile sve svoje ciljeve, ne žrtvujući pri tom Srbima ništa sem nove porcije pohvala i rasplinutih obećanja.

Međutim, prvobitni nacrt rezolucije omogućavao je  makar sprovođenje „monitoringa“ u sali Generalne skupštine OUN, kako bi se ustanovio odnos snaga među pristalicama i protivnicima nezavisnosti Kosova. Dokument je  sadržao apsolutno  pravične odrednice o „nedopustivosti“nezavisnosti Kosova (naročito sa aspekta korišćenja kosovskog presedana u drugim konfliktnim zonama Balkana i celokupnog evroazijskog prostora) i  neophodnosti novih pregovora „o svim preostalim otvorenim pitanjima“, a to znači i o statusu pokrajine. Slične konstatacije davale su mogućnost OUN da izrazi makar i neobavezni za sprovođenje  (takva je, kako je već gore rečeno, priroda rezolucija Generalne skupštine), ali bar kakav takav jasan stav.

Međutim, pritisak Zapada, podržan od strane OrganiztacijeIslamska konferencija, na Srbiju sa zahtevom ili da povuče nacrt rezolucije, ili da iz nje izbaci nepovoljne za albanske vlasti Kosova formulacije, odradio je svoje. Svoju autoritetnu reč izrekli su i gosti u Beogradu, ministri inostranih poslova Nemačke i Velike Britanije Gvido Vestervale i Viljam Hejg, kao i Vrhovni komesar Evropske unije za međunarodne odnose i politiku bezbednosti Ketrin Ešton, koja je u Briselu primila  predsednika Srbije Borisa Tadića. I bez obzira ne sve bučne reči gospodina Tadića i njegovih istomišljenika o pravu Srbije da podnese na razmatranje Generalne skupštine OUN svoje viđenje  i kosovske nezavisnosti, i same odluke Međunarodnog suda OUN, konačna rezolucija dobila je toliko kompromisni i rasplinuti karakter, da već i uopšte čak ni teorijski nikog i ni na šta ne obavezuje. U zamenu za odrednicu o „nedopustivosti“ kosovske nezavisnosti dokument podvlači da „Srbija nikada i ni na koji način neće priznati nezavisnost svoje  južne provincije“, a takođe govori o značaju  apstraktnog „mirnog dijaloga“.

Glavni problem se, međutim,  ne svodi na terminologiju najnovijeg dokumenta, već na njegov značaj za dalji razvoj situacije u regionu. Nesumnjivo da  neodređenost oko međunarodno-pravnog statusa Kosova, koja još uvek traje, predstavlja dodatni faktor u korist aktivnijeg delovanja bosanskih Srba u pravcu sopstvenog samoopredelenja. Premijer bosanske Republike Srpske Milorad Dodik već je  naveo približne rokove samoopredelenja bosanskih Srba po kosovskom obrascu – „narednih četiri godine“. Mnogo toga će zavisiti od rezultata predviđenih za 3. oktobar u Bosni i Hercegovini  sveopštih izbora. U  slučaju ako Savez nezavisnih socijal-demokrata Milorada Dodika potvrdi svoje lidirajuće pozicije u Republici Srpskoj, verovatnoća ponavljanja kosovskog scenarija u tom regionu Balkana će se suštinski povećati. Tim pre što  i druge srpske stranke u Bosni i Hercegovini zauzimaju slične stavove. Lider Demokratskog narodnog saveza Marko Pavić poziva da se u sopstvenom interesu iskoristi ne samo kosovski presedan kao takav, nego i konkretna odluka Međunarodnog suda OUN za podršku nezavisnosti Kosova. On veruje da  „mišljenje Suda pokazuje, kojim putem treba ići“.

Kompromisi koje je predsednik Tadić postigao sa rukovodstvom Evropske unije kao takvi,  apsolutno mogu dovesti i do zaoštravanja unutarpolitičke situacije u samoj Srbiji, gde opozicija kritički prati svaki korak vlasti u vezi sa Kosovom i javno, ne i bez osnova, sumnjiči tu vlast za njihove tajne namere da pristanu na nezavisnost pokrajine.

Nezadovoljni su i kosovski Srbi. Uoči zasedanja Generalne skupštine OUN predsednik Srpskog nacionalnog veća Severnog Kosova Milan Ivanović je izjavio, da poslednji potezi Borisa Tadića primoravaju njegove sunarodnike da se pouzdaju u Rusiju.  On je pripretio da ukoliko   se dogovorom Beograda i Evropske unije o Kosovu  budu kršila prava kosovskih Srba i  realizuju „bez saglasnosti Rusije“, tada ćemo „mi  pokrenuti inicijativu da se  odobri rusko državljanstvo Srbima na Kosovu i Metohiji“.  „Rusija će umeti da zaštite svoje građane ma gde oni živeli“ – podvukao je Milan Ivanović, očigledno  imajući u vidu vojni konflikt na Kavkazu avgusta 2008. godine i priznavanje nezavisnosti Abhazije i Južne Osetije.  On se pozvao na   deklaraciju o zaštiti Kosovske pokrajine kao „neotuđivog dela Srbije“, koju su usvojili delegati  skupštine opština Kosova i Metohije 7. septembra u gradu Zvečanu. U tom se dokumentu podvlači, da niko nema pravo da razrađuje dokument u kome se“direktno ili indirektno dovode u opasnost suverenitet i teritorijalna celovitost Srbije“ – što je  transparentna aluzija na kompromise Tadića sa Evropskom unijom.

Što se tiče nada Beograda u što skoriju integraciju u EU – teško da su one postale izglednije nkon najnovije odluke Generalne skupštine OUN. Brisel u rezervi ima još niz poluga za pritisak na Srbiju – od izručenja generala Ratka Mladića, do regionalizacije zemlje i preispitivanja njenih sporazuma sa Rusijom. Prema tome,  proces diplomatskog „zavrtanja ruku“ srpskom rukovodstvu  teško da će  se zaustaviti – tim pre kada on donosi tako očigledne rezultate. A rečima koje je u Njujorku izgovorio Vuk Jeremić – „ne sumnjajte da će Srbija i dalje zauzimati odlučan stav“ – podsećaju ne čak na  dobru minu u lošoj  igri, već na potpuno odsustvo bilo kakve „mine“ u odnosu na kolevku srpske državnosti.

_________________

Petar Ahmedovič ISKENDEROV - stariji naučni saradnik Instituta slavistike RAN, magistar istorijskih nauka, međunarodni komentator lista «Vremjanovostjej» i radiostanice«Glas Rusije».