Politika daljinskog nišana, ili Tri načina da se nađete pod kapom NATO-a

Jelena PONOMARJOVA

Jaroslavski politički forum, koji je otvoren 9. septembra, transformiše se u jedan od centralnih terena za elaborisanje strategije razvoja savremene Rusije, određivanja prioriteta državne spoljne i unutrašnje politike. S tim u vezi posebnu pažnju zaslužuje referat predsednika uprave Instituta za savremeni razvoj (INSOR) I.J.Jurgensa. Jedna od glavnih ideja referata jeste predlog o proširenju saradnje Rusije sa NATO, sve do potpune integracije Ruske Federacije u Alijansu.

 
Prema uverenju Jurgensa, prilikom sačinjavanja referata kolektiv autora polazio je od težnje da se „prodrma auditorijum“ (1). Kopredsednik  u Jurgensovoj sekciji, u kojoj treba da se događa naznačeno „razmrdavanje“, je bivši generalni sekretar NATO, lord DŽ.Robertson. Robertson nipošto nije svatovski general. U decembru 2010. godine u Lisabonu će se održati samit NATO, na kome će biti usvojena nova strateška koncepcija tog vojnog bloka i, verovatno će biti preispitani (na papiru) odnosi prema Rusiji. Ne sumnjam da je poziv bivšeg generalnog sekretara Alijanse skopčan sa željom da se utiče na diskusiju o tom pitanju, iskazujući spremnost na saradnju.

 
U referatu, kako su saopštili mediji, prezentirano je nekoliko „pozitivnih scenarija“ razvoja odnosa Ruska Federacija – NATO.  O institucionalnoj integraciji, doduše, nešto je ovlaš napisano još januara 2010. godine u radu „Rusija XXI veka:  lik željenog sutra“: „...sa suštinski promenjenim NATO Rusija uspešno okončava pregovore o svom ulasku u alijansu, što će stimulisati njegovu dalju pozitivnu transformaciju“ (2). U referatu je o tome rečeno nešto detaljnije. Sledeći scenarij jeste „savez sa savezom“ i znači  pridruživanje Rusije NATO na bazi bilateralnog strateškog sporazuma o bezbednosti. Autori referata smatraju, da ta varijanta  može biti  ugrađena u  ponuđeni od strane Dmitrija Medvedeva novi sporazum o evropskoj bezbednosti. Treći scenarij pretpostavlja stvaranje koordinacionog saveta međunarodnih organizacija (NATO,  EU,Organizacije Sporazuma o kolektivnoj bezbednosti  (OSKB), Šangajske Organizacije za saradnju (ŠOS) i, moguće je, uz učešće OUN).

 
Preliminarno upoznavanje sa insorovskim planovima  izaziva apsolutno prirodna pitanja. Osvrnimo se na ona najvažnija.

 
Kao prvo, može li se – makar hipotetički –  vojno-politička organizacija, koja je stvorena sa ciljem postizanja globalnog liderstva Sjedinjenih Američkih Država,  tretirati strateškim, i uz to još i ravnopravnim partnerom Rusije?

 
Drugo, korespondiraju li te laboratorijske konstrukcije eksperata sa nacionalnim  interesima Rusije?

 
Na prvo pitanje moj odgovor je decidan – ne. Nikada SAD kao svetski hegemon, kao glavni ideolog i organizator NATO, neće  ni jednu drugu zemlju, pa prema tome ni Rusiju, tretirati kao sebi ravnu. NIKADA!

 
Poziv i priprema javnog mnenja na mogućnost ulaska Rusije u NATO, uz mogućnost da Rusija pri tom sačuva status suverene države,  potvrda je ili profesionalne nekompetentnosti autora „Jurgensovog referata“, ili  se radi o operaciji u informativnom ratu, koju izvode snage koje su  zauzele kurs u pravcu transformisanja NATO u globalnu organizaciju.  U ovo poslednje ubedio me  sam Jurgens, koji je uoči otvaranja Foruma izjavio, da će u „konačnoj varijanti referata biti uzeto u obzir mišljenje eksperata londonskog Međunarodnog instituta za strateška istraživanja (IISS)» (2). Šta to znači? Strateški važni dokumenti ruske države otvoreno se usaglašavaju sa glavnim intelektualnim centrom za spoljni obaveštajni rad Velike Britanije!  Samo to jedno preciziranje gospodina Jurgensa dovoljno je pa da se nikada ozbiljno ne  razmatra pitanje o intergrisanju Rusije u NATO

 
Odgovor na drugo pitanje zauzeće nešto više mesta. U ovom trenutku postoje tri ključna državna dokumenta, kojima se određuju pojmovi nacionalne bezbednosti i nacionalnih interesa Rusije. To su Koncepcija spoljne politike Ruske Federacije, Strategija nacionalne bezbednosti RF do 2020. godine i Vojna doktrina Ruske Federacije.

 
Dakle,  prema Koncepciji spoljne politike, „realno ocenjujući ulogu NATO, Rusija polazi od  značaja sukcesivnog razvoja uzajamne saradnje u formatu Saveta Rusija – NATO u interesu osiguranja predvidivosti i stabilnosti u Evroatlantskom regionu, maksimalnog korišćenja potencijala političkog dijaloga i praktične saradnje prilikom rešavanja pitanja, koja se  tiču reagovanja na opšte opasnosti, - terorizam, širenje oružja za masovno uništavanje, regionalne krize, narkotrafik, prirodne i tehnogene katastrofe. Rusija će izgrađivati odnose sa NATO  uzimajući u obzir stepen spremnosti alijanse na ravnopravno partnerstvo, striktno poštovanje principa i normi međunarodnog prava, izvršavanja od strane svih njegovih članova preuzetih na sebe obaveza u okvirima Saveta Rusija – NATO, koje podrazumevaju da neće osiguravati svoju bezbednost na račun bezbednosti Ruske Federacije, a takođe obaveze o vojnom suzdržavanju.  Rusija zadržava negativan odnos prema širenju NATO, pored ostalog, prema planovima prijema  za članove alijanse Ukrajine i Gruzije, a takođe  prema približavanju vojne infrastrukture NATO ruskim granicama u celini, što narušava princip jednake bezbednosti, vodi u pojavljivanje novih linija podele u Evropi i protivureči zadacima povećanja efikasnosti zajedničkog rada na traženju odgovora na realne izazove savremenosti“ (podvukla J.P.) (4).

 
Strategija nacionalne bezbednosti sadrži još rigidniji stav po tom pitanju. Citiram: „t.17. Determinišući faktor u odnosima sa Organizacijom Severnoatlantskog ugovora i dalje ostaje neprihvatljivost za Rusiju planova pomeranja vojne infrastrukture alijanse prema njenim granicama i pokušaji da joj se daju globalne funkcije, koje su u koliziji sa normama međunarodnog prava (kurziv -  J.P.). Rusija je spremna za  razvijanje odnosa s Organizacijom Severnoatlantskog ugovora na bazi ravnopravnosti i u interesu jačanja sveopšte bezbednosti u Evroatlantskom regionu,  čiji se dubina i sadržaj determinišu spremnošću alijanse da uzima u obzir zakonite interese Rusije prilikom vršenja vojno-političkog planiranja, poštovanja normi međunarodnog prava, a takođe  u njihovom daljem transformisanju i traganju za novim zadacima i funkcijama humanitarne usmerenosti“ (5).

 
U Vojnoj doktrini je fiksirano, da  delatnost Ruske Federacije na planu zadržavanja i sprečavanja vojnih konflikata pretpostavlja „d) jačanje sistema kolektivne bezbednosti u okvirima Organizacije Sporazuma o kolektivnoj bezbednosti (OSKB) i povećanje njenog potencijala,  jačanje saradnje u oblasti međunarodne bezbednosti u okvirima Zajednice Nezavisnih Država (ZND), Organizacije za evropsku bezbednost  i saradnju (OEBS) i Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS), razvoj odnosa u toj sferi sa drugim međudržavnim organizacijama (Evropskom unijom i NATO)“ (6).

 
Kao što vidimo, nikakvih osnova za sačinjavanje planova koji se uvaženoj publici nude  u „“Jurgensovom referatu“ zvanični državni dokumenti, koji određuju nacionalne prioritete i osnove nacionalne bezbednosti Rusije, ne daju. Ne samo realizacija, nego i iole ozbiljno razmatranje insorovskih scenarija mogući su  jedino  ako se anuliraju navedena dokumenta, ili se preispitaju. Ja postavljam pitanje: nije li zarad toga gospodin Jurgens i odlučio da najpre „razmrda“  javno mnenje, kako bi potom preispitao nacionalne prioritete, a potom već, kako je oštroumno  primetio u „Danu odlikaša“ M.Kononenko, „pružio ruku poverenja neumoljivoj logici istorijskog razvoja“ – trijumfu NATO? (8)

 
Oni, koji istražuju javno mnenje u vezi sa savezom Rusije i NATO, smatraju, da  nije Moskva ta, već Brisel, koji treba da bude inicijator integracije – kao, treba da usledi „obraćanje NATO Ruskoj Federaciji sa pozivom na produbljivanje saradnje“. Jurgens čak dopušta, da bi takvo obraćanje „moglo biti  usvojeno na decembarskom samitu alijanse u Lisabonu“ (8). Prvi konkretni  koraci na  putu zbližavanja treba da budu preispitivanje funkcija i sastava Saveta Rusija – NATO, ruskog predstavništva pri NATO, da bude pojačano predstavništvo ruskih diplomata u raznim radnim organima NATO. A odmah iza toga – aktivno uključivanje Rusije u takozvanu „praktičnu uzajamnu saradnju u regionu avganistansko-tadžikistanske  granice i zajedničke  pripreme mirovnih operacija“. „Upravo su za što skorije, maksimalno potpuno korišćenje resursa Rusije na avganistanskom pravcu zainteresovane strukture NATO. Dok takva zainteresovanost postoji, Moskvi će obećavati i „kutiju kolača, i teglu slatkog“.

 
Uzgred, o rokovima  realizacioje predloženih scenarija Jurgens je govorio veoma neodređeno – to se može dogoditi kroz 10,15, 25 godina, a možda i više (9). Drugim rečima, predlog da se „legne“ pod NATO je politika  daljinskog nišana.  Ali ne lezi vraže. Resor Alena Dalesa, setimo se,  takođe nije postavljao konkretne rokove za uništenje SSSR, a rezultati su, što bi se reklo, tu pred nama.

 
Bojazan da će na talasu „razmrdavanja“ javnog mnenja u korist udruživanja sa „mirovnjacima“ iz NATO Rusija  početi brzo gubiti svoj suverenitet,  nipošto nije bez osnova. U krajnjoj liniji, znam tačno: ni ja lično, ni veoma mnogi građani Rusije  „lik željenog sutra“ naše zemlje ni na koji način ne vezujemo za NATO – tim preživelim svoju epohu vojnim blokom, na čizmama čijih vojnika se skorela krv mirnih stanovnika Bosne, Srbije, Avganistana, Iraka...

 
Jelena PONOMARJOVA je magistar političkih nauka, docent MGIMO MIP Rusije