Priča o Katarini Ilarionovoj Demini - „Kaćuša velika i mala“

Piše Boško Antić, kontraadmiral u penziji

U vozu koji je pun putnika išao ka tvrđavi Brest, u poslednjem vagonu, nalazila se petnaestogodišnja devojčica Ekaterina Mihajlova. Krenula je kod brata pilota u posetu. Bila je junska noć kada je odjeknula eksplozija, voz se survao sa koloseka, ostao je na šinama samo srednji i poslednji vagon u kome je bila Katarina. Na sve strane razbacana tela putnika i krv. Katarina se surovo srela sa ratom – bio je to nemački napad na Sovjetski Savez. Voz je pogođen avionskom bombom. Preživeli su dva dana pešačili do Smolenska.

Katarina se rodila 22. decembra 1925. godine, rano je ostala siroče, imala je stariju sestru i brata. Do rata je uspela da završi devet razreda i školu medecinskih sestara ruskog društva Crvenog krsta. U leto 1941. godine na poziv brata-pilota, koji je služio pod Brestom, krenula je iz Lenjingrada njemu na raspust.

DEVOJČICA NA RATNOJ STAZI

Na front nju, naravno, nisu uzeli zbog uzrasta. Tada se Demina, dodavši sebi dve godine, priključila pomoći medecinskim sestrama u vojnim bolnicama, razasutim u okolini Smolenska.

Kada je počeo front da se pomera na istok, evakuisali su bolnicu. Kaća je prešla u streljački deo koji je branio Smolensk. Bila je u okruženju, a prilikom izvlačenja iz njega teško je ranjena u nogu (prebijena joj je noga na tri mesta). Završila je u bolnici, u početku na Uralu, kasnije u Baku.

Posle ozdravljenja zamolila je da služi u mornarici, molbi su joj udovoljili, i u januaru 1942. godine bila je na službi na bolničkom brodu «Crvene Moskva», koji je prevozio ranjenike iz Staljingrada preko Kaspijskog mora u Krasnovodsk. Za vreme službe odlikovana značkom «otličnik ratne mornarice», kada je dobila i zvanje «glavni starešina».



U sastavu 369. bataljona mornaričke pešadije Katarina je prešla ratni put od Kerča do Beča hrabro se boreći i pružajući pomoć svojim ranjenim saborcima

Završetkom Staljingradske epopeje, po sećanjima same Katarine, služba u pozadini joj je bila teška, ona je htela da služi na ratnom brodu. Još u leto 1942. godine ona je na radiju slušala da se u Bakuu formira bataljon dobrovoljaca, koji će biti ukrcani na oklopne čamce i ratovati na kopnu (369. bataljon mornaričke pešadije Azovske flotile), pošla je kod komandanta bataljona s molbom da je primi, no on je to odbio: «Žene ne primamo, da mi se smeje cela mornarica»

Ona je odlazila kod njega više puta, molila da je primi, a onda je odlučila da piše pismo u Moskvu, lično Staljinu. Uskoro je iz Kremlja stiglo naređenje o njenom prijemu u bataljon. No, u bataljonu nije primljena sa radošću, naprotiv. Skeptično su je primili sa sumnjom u mogućnosti krhke devojčice, no ona je brzo taj odnos izmenila, tako što je učestvovala u svim akcijama mornara.

U STROJU MORNARIČKE PEŠADIJE

U leto 1943. godine pomorska pešadija je prebačena na Azovsko priobalje.

Iskrcavanje mornaričke pešadije u rejonu Kerča

Prvo njeno odlikovanje - Medalja «Za hrabrost» - usledilo je posle učešća u napadu bataljona na stanicu Golubicka (8 km od Tenrjuka). Kada se desant iskrcao u slanu vodu do grudi, Katarina je pucala i izvlačila na brod ranjene. Pola desanta ostalo je tamo, u pličaku i na obali (od 1.420 iskrcanih poginulo je 500). U novembru 1943. godine 369. obalski bataljon mornaričke pešadije dejstvovao je u prvom ešelonu pri zauzimanju mostobrana pod Kerčom u Kerčensko-Eltingenskoj desantnoj operaciji – noćni desant na pustu obalu, a zatim su mornarički pešadinci držali 40 dana odbranu mostobrana u selima Žukovka i Glejka. Noću s Tamanske obale doletali su avioni i bacali mornarima hranu. I izvor sa svežom vodom bio je na ničijoj zemlji – između nemačkih i sovjetskih rovova.

Bitka na periferiji Kerča, okruženje, noćna bitka u proboju, 20-kilometarski marš kroz stepu i botka na planini Mitridat su doneli Katarini Orden Otadžbinskog rata 2. Stepena (nije imala ni 18 godina).

Devojčica - junak sa sanitetskom torbicoim o ramenu i automatom u ruci

Posle oslobađanja Kerča bataljon je prebačen pod Odesu. U avgustu 1944. godine 360. bataljon mornaričke pešadije učestvovao je u desatnoj operaciji pri forsiranju Dnjestrovskog limana i u napadu na tvrđavu Akerman. U vreme prelaza preko četiri kilometra širokog Dnjestrovskog limana «desantniki» su pod puškomitraljeskom i artiljerijskom vatrom fašista bili primorani da na tvrdu i kamenitu obalu budu nošeni na plećima drugova. Ranjeni su padali u vodu. I sama ranjena u ruku, Katarina je ostala u stroju. Ukazala je prvu pomoć sedamnaestorici teško ranjenih mornara, uništila vatru velikokalibarskog mitraljeza i više od 10 fašista. Predložena je za zvanje Heroja Sovjetskog Saveza. Dobila je Orden crvene zastave.

DUNAVOM DO BEČA I SLOBODE

Usledile su operacije u Rumuniji, Bugarskoj, Jugoslaviji...

Četvrtog septembra 1944. godine stariji sanitetski instruktor u sastavu Obalnog odreda sprovoiđenja Dunavske flotile Ekaterina Mihajlova učestvovala je u desantnoj operaciji pri zauzimanju luke Prahovo, a potom tvrđave Ilok.

Ilok se nelazi na visokom brdu iznad Dunava. Njegovo zauzimanje planirano je sa kopna, no da bi odvratili snage neprijatelja, na manje dunavsko ostrvo u blizini tvrđave iskcan je desant – pedesetak pripadnika mornaričke pešadije, među kojima se nalazila i Kaća Mihajlova. Dunav se razlio, potopio je niske obale, i kada su noću oklopni čamci dovezli desant na ostrvo, ono je bilo pod vodom. Tada su se mornari, držeći se za polupotopljeno drveće, u planirani čas otvorili vatru, skrećući na sebe pažnju neprijatelja. Ostrvo je izloženo uraganskoj vatri sa tvrđave, a na nju je otvorena vatra patrolnih brodova. Bilo je ranjenih i mrtvih. Zrno je probilo Kaći ruku, ona je brzo previla ranu i produžila sa pucnjavom. Tada su ka njoj dovozili ranjene drugove. Do grla u hladnoj decembarskoj vodi ona se kretala od drveta do drveta pružajući pomoć ranjenima. Vezivala ih je remenjem za drveće da ih voda ne odnese. Spasavajući im život ona je iz automata ubila pet nemačkih vojnika. Posle dva sata borbe od 50 mornara ostalo je samo dvanaest sposobnih za bobru, a i oni su svi bili ranjeni. Iskostivši sutuaciju da su snage garnizona bile usmerene na desant, tvrđava je zauzeta.

Iskrcavanje u Iloku unelo je zabunu u nemačke redove. Odred je za sebe vezao znatne snage i borio se sve dok se nije spojio s delovima 52. streljačke divizije, 4. decembra u 14.00 časova, kada je ona zauzela tvrđavu.

Kaćuša je izgubivši mnogo krvi završila u ledenoj vodi, preostali živi mornari preneli su je na rukama u pridošli čamac. Rana je bila ozbiljna, zrno je raznelo kost. Od iskrcanih 52 mornara živih je ostalo pet. Mornari su prebačeni u bolnicu u Izmailu, a Katarina je neizlečena pobegla iz bolnice i stigla do svog bataljona u Budimpešti, kod Komorana.

Posle podviga kod Iloka Katarina je dobila zvanje heroja Sovjetskog Saveza, a u obrazloženju je, između ostalog, pisalo: »Ekaterina Mihajlova, iako i sama ranjena, stajala je do grla u vodi, učestvovala u borbi i ukazivala pomoć ranjenim drugovima».

Dok je lečena. njen bataljon je učestvovao u bici za Budimpeštu, a kada je stigla u bataljon usledio je boj za Carski most u Beču (desant 11. aprila 1945.). U Beču su se moranri usred bela dana iskrcali u dubinu rasporeda neprijatelja i u žestokom jurišu i, uz podršku tri čamca, zauzeli most austrijske prestonice.

U rano majsko jutro odjeknuli su rafali na ulicama Beča, Katarina je izašla na ulicu i začuđeno gledala kako se njeni saborci ljube sa Bečlijkama. Objavljeno je da je rat završen, a time i Kaćušin ratni put i ratni put njenih drugova koji su je beskonačno voleli, pevali su joj omiljenu pesmu «Kaćuša» i mnogi od njih priželjkivali da s njom nastave i životni put u miru.Grudi prepune odlikovanja


Katarina Demina 2008. godine

Kaćuša je odlikovana Medaljom za hrabrost (31.10.1943.), sa dva Ordena Crvene zastave (27.9.1944. i 8.3.1945.), Ordenom Otadžbinskog rata 2. stepena (15.2.1944.), Ordenom otadžbinskog rata 1. stepena(11.3.1985.), Medaljom «Za oslobođenje Beograda», Medaljom za zauzimanje Budimpešte, Medaljom za zauzimanje Beča, Medaljom «Za odbranu Kavkaza», Medaljom «Florens Najtingel» (od Crvenog krsta, dedeljivan medicinskim sestrama za isključivu predanost svom radu i hrabrost pri ukazivanju pomoći ranjenim i bolesnim, kako u ratno, tako i mirno vreme). Herojem Sovjetskog saveta Ekaterina Mihajlova Ilarionova proglašena je decembra 1944. godine, ukazom predsednika SSSR-a. Petog maja 1990. godine uručen joj je Orden Lenjina i Medalja «Zlatna zvezda».

Kada se rat završio njeni ratni drugovi su izgubili svaki njen trag. Tražili su je punih 20 godina i našli 1964. godine. Ponovo su zapevali pesmu «Kaćuša», koju su joj pevali tokom rata, a ona im je mnogima spasila život pružajući im sanitetsku pomoć pod žestokom vatrom, ranjena, u ledenoj vodi do grla... Onima koji su je sanjali kao svog životnog saputnika nije se ispunila želja, jer je ona svog životnog saputnike upoznala 1950. godine na balu, misleći da je pomorac, a on je obukao bluzu brata pomorca. Želela je da ima više dece, ali je rodila samo jednog sina jer joj lekari nisu dozvolili da zbog posledica rata više rađa. Danas njena unuka, koja ponosno nosi bakino ime, putuje njenim stazama i nada se da će jednog dana posetiti i mesta na našem Dunavu gde se borila – Prahovo, Beograd, Bačku Palanku, Ilok...

O Kaćuši je po scenariju Sergeja Smirnova režiser Viktor Lisakovič 1964. godine snimio dokumentarni film «Kaćuša», a 2008. godine je snimljen dokumentarni film «Kaćuša velika i mala», koji je inicirao pisanje ovog članka.

Boško Antić, kontraadmiral u penziji