Od Cigana do „poljskih vodoinstalatera"

U Evropi panika: Parlamentarna skupština SE i sveštenstvo, uprava Vrhovnog komesara UN za ljudska prava i šef Evropskog parlamenta, pravobranioci, javnost, mediji razmatraju proterivanje ciganskih porodica iz Francuske. Problem je takođe iznet na zasedanje Evropskog parlamenta. Ali sada, kada je ta priča izbila na evropski nivo, biće je vrlo teško rešiti, smatra zamenik direktora instituta za zemlje ZND, doktor istorijskih nauka Vladimir Žarihin:

Šta, u groznici beskrajnog proširivanja EU nije znala da u Rumuniji, Mađarskoj, Bugarskoj živi veliki broj Cigana, čiji se način života ne uklapa u evropske standarde? Zar unapred nije bilo jasno da to može da postane bolni problem za Staru Evropu? Ili, kako je govorio jedan veliki političar, glavno je započeti tuču, a posle ćemo da vidimo. I započeli su. A sada realno postojeći problem pokušavaju da reše najprimitivnijim putem. U čemu je njegova opasnost? Počeli su od Cigana, a sutra im se neće dopasti način života iskonskog stanovništva Istočne Evrope... Albanaca, na primer, za koje već pišu da su izvor kriminala i trgovine narkoticima, ili Poljaka, protiv kojih su se, setimo se, urotili u Francusoj. Navodno, sada će poljski vodoinstalateri oduzeti naša radna mesta. Šta onda, da se proteraju svi sa svih mesta? Izgleda da Cigani nisu izolovana epizoda novog evropskog života. Nezadovoljstvo protiv došljaka se širi kao bolest. Već je zahvaćena Francuska, Holandija, Austrija, Nemačka, Italija...
 

Ali neće li ova raspoloženja potkopati samu ideju Evrope bez granica?
 

Unutar Evrope vodi se borba dve tendencije: stvaranja nekakve superdržave sa svim njenim atributima i težnja zemalja da očuvaju nacionalni i državni identitet. Šef Evropskog parlamenta Ježi Buzek, sam predstavnik Istočne Evrope, insistira: ako ste nas primili, smatrajte nas punopravnim članovima zajednice! A Stara Evropa se oseća kao metropola. Novajlije EU za nju, kao za bilo koju imperiju, predstavljaju periferiju. Po meni, problem Cigana je još jedna pojava ove protivrečnosti. A kako je sve odlično počelo kada su primljena Španija, Portugalija i Grčka u EU. Njih su prvo, nekoliko godina tobože podizali do zajedničkog nivoa. Porgugaliji su u te svrhe čak izdvojili po dva miliona evra dnevno. Sa ističnim evropljanima sve je bilo drugačije. Njih su uključili u EU odjednom, sa svim unutrašnjim problemima. Zašto su požurili? Odgovor je prost: trebalo je žuriti, dok se Rusija, kako se kaže, ne doseti.. Naravno, niko tada nije mislio o unutrašnjem neprijatelju, o porastu nacionalizma, krajnje desnih raspoloženja, koja zaista mogu da potkopaju odličnu ideju ujedinjene Evrope.
 

Da li će visoki evropski umovi naći izlaz iz „ciganskog" ćorskokaka?

Sada je u suštini pred njima takav izbor. Ili će se stvoriti opšti prosečni nivo za Istočnu i Zapadnu Evropu, koja zajedno sa jeftinom radnom snagom stiče i gomilu problema novajlija, nerešenih prilikom pridruživanja. Ili će se formirati tipično imperijalni model saveza, u kojem za metropolu i periferiju važe različiti zakoni. Šta će prevladati, ne znam. U jedno sam uveren: deportacija Cigana iz Francuske već je odjeknula masovnim nezadovoljstvom u državama EU na nacionalnoj osnovi.
 

I tačka u toj priči će biti stavljena ne baš skoro, ako uopšte bude postavljena.