Sandžak: novi izazovi, pretnje i ucene Srbije (II)

Ana Filimonova, Fond strateške kulture:

U leto 2010. godine došlo je do promene u odnosu snaga na političkoj sceni sandžačkih muslimana, na kojoj su dve decenije dominirali Sulejman Ugljanin i Rasim Ljajić. Posle izbora u Nacionalni savet bošnjaka, na kojima je organizacija M.Zukorlića – Bošnjačka kulturna zajednica – dobila većinu mandata (17 od 35), pobedio je kurs M.Zukorlića. I uporedo sa Ljajićem i Ugljaninom on je postao treći ključni lider Sandžaka.

Na spoljnopolitičkom planu kako M.Zukorlić, tako i njegov duhovni učitelj M.Cerić, pojačano rade na ustoličenju Turske na Balkanu, računajući da će u vezama na liniji „Ankara - Beograd“ Sandžaku pripadati posebno mesto (1). Indikativno je da je u periodu od 1990. do 1995. godine turski ministar inostranih poslova A.Davutoglu predavao na Međunarodnom islamskom univerzitetu u Kuala-Lumpuru, koji objedinjuje muslimanske profesore i studente iz celog sveta, među kojima se nalazio i sadašnji reis-ul-ulema BiH, M.Cerić.

Kada je o Turskoj reč, koja uporno i dosledno učvršćuje svoj uticaj na Balkanu, treba govoriti o njenom direktnom mešanju u unutrašnje stvari Srbije. O stepenu njenog uticaja svedoči ultimativni zahtev za donošenje rezolucije o Srebrenici; posredništvo Turske u sređivanju konflikta između ministara vlade Srbije, lidera Sandžaka R.Ljajića i S.Ugljanina; učešće Ankare u potpisivanju od strane Srbije niza deklaracija, pored ostalog i Istambulske, prema kojoj Srbija garantuje suverenitet i teritorijalnu celovitost BiH i podržava njeno članstvo u NATO; redovni bilateralni susreti državnih rukovodilaca Srbije i Turske.

Ovaj poslednji pravac zavređuje da se posebno naglasi poseta Turskoj R.Ljajića, ministra za rad i socijalnu politiku Srbije, do koga je došlo početkom januara 2010. godine. Srpski ministar rada vodio je pregovore sa turskim ministrom inostranih poslova A.Davutogluom o izgradnji dve automagistrale – od Novog Pazara do Sjenice i od Novog Pazara do Tutina. Pri tom bi 85 procenata cene koštanja projekta finansirala turska Eksim-banka; restauracijom i rekonstrukcijom Novog Pazara i razvojem industrijske zone u Tutinu bavila bi se turska agencija „Tika“, a turskim sredstvima trebalo bi da se u Beogradu izgradi Islamski centar, koji će se baviti „više kulturnim, nego religioznim pitanjima“. Takođe je sa Turskom planirana rekonstrukcija vojnog aerodroma u Lađevcima u civilni aerodrom, a cena projekta iznosi 13 miliona evra. Deo sredstava bi bio izdvojen iz budžeta Turske i Srbije (2). Dakle, paralelno sa povećavanjem turske moći na Balkanu, napori zvaničnog Beograda i određenih političkih snaga Sandžaka, usmereni su u pravcu pretvaranja tog regiona u potpornu bazu Turske u Evropi.

Na primer, predsednik Bošnjačkog nacionalnog veća M.Dudić, koje Beograd smatra nelegitimnim, uoči posete Srbiji premijera Turske R.Erdogana jula 2010. godine obratio mu se otvorenim pismom. Dudić je izrazio uverenje, da je za bošnjake na Balkanu, pre svega one koji žive u Sandžaku, naročito značajno prisustvo Turske u tom regionu. Naglašavajući značaj turskog traga, ostavljenog na Balkanu, Dudić je tvrdio, da su bošnjaci preživeli jedanaest genocida i da su jedini narod na Balkanu i u Evropi, koji nema svoju nacionalnu državu. Bošnjaci se, po njegovim rečima, suočavaju sa „grubim kršenjem ličnih i kolektivnih prava“, sa „diskriminacijom po religioznom i nacionalnom obeležju“. On je optužio vlasti Srbije da sprovode unutrašnju politiku, „koja se razvija po genocidnim planovima u odnosu na bošnjake i muslimane“, da se „beogradski režim“ iz sve snage trudi da razbije bošnjačke i muslimanske institucije“ i da u celini ispoljava „pravno i političko nasilje“. A dalje je on upozorio na posledice – na destabilizaciju situacije u Sandžaku, koja, tobože, bošnjacima ne ostavlja nikakvu mogućnost, osim stvaranja paralelnih nacionalnih instituta na putu ka potpunoj političkoj i administrativnoj autonomiji i slobodi. I na kraju je Turskoj ponuđeno da postane „ključni faktor u normalizaciji odnosa između Srbije i musliamnskog sveta“ (3).

Za vreme posete premijera Turske Erdogana Srbiji 12. jula 2010. godine on je prisustvovao otvaranju muslimanskog Kulturnog centra u Novom Pazaru i potpisao nekoliko bilateralnih sporazuma u oblasti zajedničke izgradnje.

Uporedo s time, Zukorlić i Cerić kreću se na koloseku politike SAD na Balkanu. Upravo je na inicijativu SAD Srbija uspostavila „dobre odnose“ sa Turskom. A Turskoj su, opet, zacrtani zadaci da koordinira odnose Srbije i Bosne i Hercegovine i da bude „garant stabilnosti u Sandžaku“ (4). Na inicijativu ambasade SAD, zajedno sa nizom drugih zapadnih ambasada i u savezu sa Zukorlićem, formirana je lobistička grupa „Prijatelji Sandžaka“. Mada mešanje spoljnih sila u poslove Sandžaka ne treba da čudi – Međunarodna krizna grupa je još u izveštaju od 8. aprila 2005. godine ukazivala, da „problem Sandžaka zahteva internacionalno razrešenje“ (5).

U novu spiralu zaoštravanje odnosa sa Srbijom ušlo se u julu 2010. godine, a za povod je poslužila odluka Beograda da za formiranje Nacionalnog veća bošnjaka nije dovoljna prosta većina (kao drugim nacionalnim manjinama u Srbiji), već, saglasno novoj preporuci koja je na snazi, prisustvo 2/3 članova (član 3). U odgovor je u srpskoj skupštini formiran Forum bošnjačkih poslanika, a potom i Bošnjačka nacionalni sabor. Uz učešće predstavnika praktično svih organizacija i institucija bošnjaka, sabor je 14. jula 2010. godine usvojio Deklaraciju, u kojoj je „u skladu sa principima i standardima evropske regionalizacije u procesu decentralizacije i regionalizacije Srbije“ zahtevao da se prizna, da su bošnjaci državotvorni narod Srbije i da se započnu pregovori sa Beogradom o rešenju konstitucionog statusa Sandžaka. U cilju utvrđivanja izmena statusa Sandžaka sabor je proklamovao, da će formirati Komitet za uspostavljanje Narodnog veća Sandžaka (koje je postojalo u periodu od 1943. do 1945. godine – Prim. F.A). Oism toga, sabor je pozvao sve bošnjake – u otadžbini i u dijaspori – da izdvoje jedan procenat iz ličnih prihoda za finansiranje projekata od nacionalnog značaja (6).

Predsednik Srbije Boris Tadić obreo se u složenoj situaciji: s jedne strane, njegov spoljnopolitički kurs ima očigledne naznake zbližavanja sa Turskom, on otvoreno govori o želji da se „skine etiketa vekovnog neprijatelja islama i muslimana“. Sa druge strane, očigledni su destabilizacija i radikalizacija atmosfere u Sandžaku, sa očiglednom prikopčanošću „bošnjačkog pitanja“ za Tursku. I u vreme dok Tadić u „sekularizmu i demokratiji“ vidi jedino sredstvo za zaštitu od radikalnog muslimanskog fundamentalizma, Zukorlić započinje „drugu etapu“ borbe, čiji je cilj u etničkoj konsolidaciji „bošnjačke nacije“, autonomija Sandžaka i sticanje posebnog statusa bošnjačke nacionalne manjine u Srbiji.

Ništa nije manje zaoštren problem za srpske vlasti u Sandžaku i opasnost od pojačavanja terorističke opasnosti od strane vahabita. Vahabitski pokret u Balkanskom regionu postoji kao jedna celina na teritoriji BiH, Sandžaka, Makedonije i KiM (7). U proleće 2010. godine šef izraelske diplomatije A.Liberman je izjavio, da će Al-Kaida i druge islamske ekstremističke grupe pokušati stvoriti svoje baze na Balkanu. Zatim je usledila informacija od strane arapskih medija o prebacivanju radikalnih islamskih grupa iz BiH u Sandžak. A.Zilkić je istakao, da je to posledica kako razlika u islamskoj zajdnici, tako i delatnosti niza nevladinih organizacija. Radi se o „preselenju“ vahabita u Sandžak – onih koji ne priznaju zakone države, već jedino šarijatsko pravo.

Poslanik iz Bošnjačko-demokratske stranke Sandžaka u Skupštini Srbije Esad Džudžević ističe, da je radikalizacija situacije u Sandžaku isključivo vezana za delovanje M.Zukorlića, „u čijem su se okruženju pojavili neki bradati momci“. Po njegovom mišljenju, Zukorlić svojom nesposobnošću za dijalogom onemogućava harmonični razvoj Sandžaka, on manipuliše osećanjima vernika i koristi tešku ekonomsku situzaciju (Sandžak je najzaostaliji u ekonomskom pogledu region Srbije. Novi Pazar je centar organizovanog kriminala i ima visok stepen nezaposlenosti, naročito među omladinom) i činjenicu da se u Jugoslaviji centar islamske zajednice nalazio u Sarajevu.

Reis-ul-ulema A.Zilkić takođe ističe, da „nas zakon o crkvama i religioznim zajednicama dovodi u apsolutno jednako stanje sa ostalim religioznim zajednicama. U okvirima Islamske zajednice postoji Fakultet za proučavanje islama, tri medrese, niz dečjih vrtića, država finansira medrese u Novom Pazaru i medrese u Beogradu...plaća stipendije dvadesetorici studeneta Islamske zajednice“. On je takođe primetio, da se povoljno tlo za delovanje vahabita u Sandžaku pojavilo u vezi sa neodređenošću stava drežave, koja se nije odredila koja je islamska zajednica u Sandžaku legitimna (8).

Lideri vahabitskog pokreta, koji se proširio na Balkanu, pa i u Bosni i Hercegovini, kontrolišu delatnost svojih sledbenika u nemačkojezičkom prostoru (za njih je centar u Austriji). Sarajevo je postalo centar u koji se slivaju doznake za finansiranje vahabita. Kontakti lidera vahabita Austrije i BiH su veoma tesni, a pri tom strane uživaju finansijsku podršku Saudijske Arabije. Ova poslednja je finansirala islamističke grupe u BiH još u periodu rata 1992-1995. godine, i već tada je bio otštimovan kanal za priticanje novčanih sredstava iz Beča preko danas već nepostojeće „Third World Relief Agency” (TWRA). Tada je u BiH ratovalo oko 1000 bojovnika iz arapskih zemalja, a posle rata većina njih je napustila zemlju, ali je deo ostao, sklopivši brak sa ovdašnjim muslimankama, i pomoću sredstava iz Saudijske Arabije, nastavio „misionarsku aktivnost“. U rezultatu se tokom poslednjih godina u sredinama bosanskih muslimana beleži konfrontacija između pristalica tradicionalnog islama i radikalnih ekstremističkih grupa. Borba se, međutim, ne razvija u korist ovih poslednjih, pa je s tim u vezi i prebacivanje centra njihove delatnosti u Sandžak (9).

Pozicija centralne vlasti izaziva oštro nezadovoljstvo od strane srpskog stanovništva Sandžaka, koje je zabrinuto, pre svega, zbog toga što su organi opštinske i gradske uprave uglavnom koncentrisani u rukama bošnjaka-muslimana. Dolazi do promene lokalnih naziva u onim mestima, u kojima žive Srbi: selo Alulovići je preimenovano u Halulovići, Postenje – u Postojenje, Dojevići – u Dohovići, a selo Crkvine u opštini Tutin, koje je sačuvalo naziv čak u periodu turske okupacije, danas nazivaju Kadiluk (10). Odvija se proces kupovine zemljišta, u šta pare ulažu muslimanski krugovi. Sem toga, beleže se slučajevi napada na srpsko stanovništvo, otpuštanje s posla Srba i zapošljavanje muslimaskih kadrova. U rezultatu Srbi iz opština Priboj, Prijepolje i Nova Varoš odbijaju da svoje regione priznaju u sastavu „regiona Sandžak“, preteći referendumom i blokadom puteva.

Zaoštravanje situacije dogodilo se i u avgustu 2010. godine. Prema Deklaraciji Bošnjačkog sabora, kako se navodilo, predviđeno je uspostavljanje Narodnog veća Sandžaka (NVS). Program NVS uključuje ujedinjenje u celinu srpskih i crnogorskih „opština istorijskog regiona Sandžak“ i proglašenje autonomije Sandžaka. Predsednik komiteta za uspostavljanje Narodnog veća Sandžaka DŽ.Suljević pokrenuo je „novopazarsku inicijativu“. On je najavio „restauraciju autonomije Sandžaka“ - „vraćanje Sandžaku autonomije takozvane partizanske autonomije, koja mu je data u godinama Drugog svetskog rata – u periodu od 1943. do 1945. godine (11). U vreme dok aktuelne vlasti u Srbiji nemaju namere da stavljaju na dnevni red pitanja o statusu Sandžaka, o statusu bošnjačkog naroda, mi smo dužni da uzmemo sudbinu u svoje ruke, izjavio je Suljević. Sandžak, po njegovim rečima, predstavlja kao takav jednu celinu u kulturnom, geografskom, komunikacijskom, etnološkom, ekonomskom i svakom drugom aspektu, to nije ni srpska, ni crnogorska kolonija, Sandžak pripada njegovim građanima (12).

Posebnu pažnju potrebno je obratiti na naziv Veća: nije reč o organizaciji bošnjačkog naroda, nego o Narodnom veću Sandžaka, tojest, organa koji pretenduje na izražavanje volje svih građana, koji žive na toj teritoriji. NVS se namenjuje funkcija opštenarodnog predstavnika sa više nego ozbiljnim i dalekosežnim zadacima. U svojoj delatnosti ono bi, prema tvrđenju Suljevića, polazilo i poštovalo rezultate referenduma iz 1991. godine – njegovo sprovođenje organizovala je Stranka demokratske akcije Sulejmana Ugljanina, na kome se preko 90 procenata glasalih odredilo za potpunu autonomiju Sandžaka.

Zahtevi za autonomijom Sandžaka prilagođavaju se evropskim standardima i realnostima. U cilju pospešivanja evrointegracije elaborisana je evropska formula autonomije Sandžaka – „u Ujedinjenoj Evropi Sandžak, čiji se jedan deo nalazi u Srbiji, a drugi u Crnoj Gori, imaće status sličan Južnom Tirolu, podeljenom između Italije i Austrije“ (13). Pristalice Zukorlića nameravaju da se obrate evropskom sudu u Strazburu u vezi sa kršenjem religioznih prava. U tom su cilju, po izjavi portparola Islamske zajednice u Srbiji S.Tandira, angažovane lobističke grupe SAD i Evrope.

Osim toga, javno je izneta namera prisajedinjenja „bivšeg Sandžaka Bosni i Hercegovini pod određenim uslovima“. A pod „određenim uslovima“ podrazumeva se raskol Bosne i Hercegovine, tojest, u slučaju proglašenja nezavisnosti Republike Srpske BiH , Srbiji direktno preti otcepljenje Sandžaka. I istovremeno je krajem leta 2010. godine u Sandžaku usledilo niz incidenata, pored ostalog – spaljivanje srspke zastave.

Regionalni nacionalno-politički konflikt praktično se razvija uz pomoć državne vlasti, njenom direktnom odustajanju od pokušaja sređivanja pitanja. Na primer, A.Zilkić se tokom tri godine stalno obraćao vlastima sa zahtevom da se likvidira „dvovlašće“ u Sandžaku i ukine nelegitimna Islamska zajednica u Srbiji. „Tri godine, - kaže Zilkić, - mi upozoravamo javnost Srbije na to, da delovanje i reči Zukorlića protivureče veri, religioznim normama i normativnim aktima Islamske zajednice. To je politika sa opasnom retorikom, koja nas vraća u 90-te godine, kada su gorele kuće i ubijani ljudi! Zukorlić je, po rečima Zilkića, uzurpirao pravo da predstavlja interese pola miliona ljudi“ (14). Zahtevi o autonomiji protivureče Ustavu Srbije. Vlast ignoriše činjenice. Na primer, šef Službe bezbednosti armije M.Stojanović navodi takve činjenice, kao što su podrška i finansiranje Zukorlićevog pokreta od strane Sudijske Arabije i stvaranje njegove privatne armije i službe ličnog obezbeđenja, koja je superiornija od predsedničkog (15).

Vodeći srpski analitičar Đ.Vukadinović ističe, da je greška vlasti u odnosu prema Zukorliću načinjena još 2002. godine, kada je on, „mimo važećih pravila i procedura postao šef univerziteta, koji je poslužio za dalju radikalizaciju, a Zukorlić je lično dobio priznanje ne samo kao dominirajući duhovni, nego i svetski, čak kulturni lider u Sandžaku“ (17).

Sam Zukorlić upozorava na pojednostavljeno tumačenje događaja u Sandžaku po formuli „postoji tamo jedan muftija sa nekolicinom fundamentalista, koga treba ograničiti i smiriti, a inače je sve u redu“. On izjavljuje da „zvanični Beograd treba da bude načisto s time, da je Sandžak temeljni kamen, kamen spoticanja Srbije“ (18).

Dakle, do druge polovine 2010. godine u Srbiji se oformio radikalni religiozno-politički pokret, koji je postavio zadatak da dezintegriše, a u konačnom rezultatu, promeni postojeće stanje u regionu Raška oblast (Sandžak). Treba imati na umu i iskustvo etno-konfesionalnog rata na teritoriji Bosne i Hercegovine, u toku koga su se upravo „sandžaklije“ pokazale kao nejnepomirljiviji ekstremisti.

Mobilizacija islamskog fundamentalizma i radikalizacija islama u Srbiji – krajnje su opasne pojave ne samo za samu Srbiju, nego i za čitavu Evropu.

____________________________

(1) https://www.islamskazajednica.org/index.php?option=com_ezine&task=read&page=2&category=11&article=4069

(2) https://www.nspm.rs/hronika/rasim-ljajic-turska-spremna-da-ulaze-u-srbiju.html

(3) https://www.islamskazajednica.org/index.php?option=com_ezine&task=read&page=2&category=12&article=4163

(4) https://www.nspm.rs/hronika/blic-savet-bezbednosti-un-sledece-iskusenje-za-srbiju.html

(5) Can Karpat Sandzak - Last Chance of the Serbian Statehood. 30.05.2006 // https://www.axisglobe.com/article.asp?article=888

(6) https://www.islamskazajednica.org/index.php?option=com_ezine&task=read&page=2&category=12&article=4169

(7) https://www.nspm.rs/hronika/adem-zilkic-uzrok-vehabizma-nejedinstvo-u-islamskoj-zajednici-i-neke-nvo.html

(8) Sandžak je ekonomski najzaostaliji region Srbije. Novi Pazar je centar organizovanog kriminala i ima visok stepen nezaposlenosti, naročito među omladinom.

(9) https://www.nspm.rs/hronika/adem-zilkic-uzrok-vehabizma-nejedinstvo-u-islamskoj-zajednici-i-neke-nvo.html

(10) https://www.nspm.rs/hronika/becki-prese-vehabije-se-sele-u-sandzak.html

(11) https://www.nspm.rs/komentar-dana/iseljavanje-srba-iz-raske-oblasti.html

(12) Po uzoru na Antifašističko veće narodnog oslobođenja Sandžaka.

(13) https://www.nspm.rs/hronika/cilj-obnavljanja-narodnog-veca-sandzaka-je-proglasenje-autonomije.html

(14) https://www.nspm.rs/hronika/muftija-muamer-zukorlic-gorece-srbija.html

(15) https://www.nspm.rs/hronika/muftija-muamer-zukorlic-gorece-srbija.html

(16) https://www.nspm.rs/hronika/muftija-muamer-zukorlic-gorece-srbija.html

(17) https://www.nspm.rs/hronika/djordje-vukadinovic-muamer-zukorlic-je-strela-koja-je-odapeta.html

(18) https://www.nspm.rs/prenosimo/srbiju-ne-osecam-kao-svoj-dom.html