Divlji Daleki istok: Kako su Rusi za sto godina zauzeli ogromna prostranstva

U 17. veku su ruski pioniri za manje od sto godina otkrili nove zemlje i istražili ogromna prostranstva na Dalekom istoku – od reke Lene do Kamčatke, od Amura do Sahalina i Kurilskih ostrva. Oni su bez geografskih karti i puteva prešli skoro 3.000 kilometara sa severa na jug i isto toliko sa zapada na istok. Aleksej Volinjec, specijalno za DV, ukratko opisuje kako je Rusija otkrila svoj Daleki istok.

„Jakutska ukrajina“ – otkriće reke Lene

Rusija se 1619. godine još nije oporavila od posledica Smutnog doba. To je bila tek prva godina kada su poljski odredi prestali da se pojavljuju ispod zidina glavnog grada Rusije. U isto vreme se na drugoj strani, daleko na istoku (3.200 kilometara od Moskve), nekoliko desetina kozaka i strelaca (poseban vojni red u Rusiji u 16. i 17. veku) otisnulo u svoju misiju. Oni su izašli iz grada Toboljska, prevalili sibirskim rekama skoro 2.000 kilometara i osnovali prvu rusku naseobinu na obalama Jeniseja.

Iste, 1916. godine, osnivači Jenisejskog uporišta „boljarski sin“ Petar Albičev i streljački oficir Rukin su čuli od zarobljenog evenkijskog kneza Iltika za „veliku reku Lin“, koja se nalazi hiljadu kilometara istočno od Jeniseja.

Jakutsk – glavno uporište ruskih pionira na Dalekom istoku

Upravo ovde je u drugoj polovini 17. veka „stolovao“ vojvoda kao predstavnik vrhovne državne vlasti na ovoj teritoriji. Jakutsko vojvodstvo, ili „Lenski razred“ (kako se tada pisalo u zvaničnim dokumentima) je ogromna teritorija, deset puta veća od Francuske, koja se prostire na dve hiljade kilometara, od današnjeg Krasnojarskog kraja do obala Ohotskog mora.

Rusima je trebalo sedam godina da stignu do „velike reke Lin“. U proleće 1626. godine je „lovac na krzna” Panteleй Pjanda (pripadao je ruskom subetnosu Pomori) sa odredom od 40 ljudi prevalio preko dve hiljade kilometara pritokom Jeniseja i doplovio do potoka i rečica koje se ulivaju u reku Viljuj, pritoku Lene. Tako je Pantelej Pjanda bio prvi Rus koji je stigao do Jakutije. Trebalo mu je skoro tri godine da od Turuhanska dođe do Lene rekama netaknute tajge.

Dve godine kasnije na reku Lenu je stigao i streljački oficir Vasilij Bugor. On je 1628. godine našao lakši put od Jeniseja do Lene, koristeći reke Ilim i Kutu. Tako je najveća sibirska reka postala pristupačna za ruske pionire, i 1632. godine je na njenim obalama odred kozačog oficira Petra Beketova sagradio Jakutsko uporište, koje je kasnije preraslo u grad Jakutsk.

U molbi koju je Beketov napisao prvom caru iz dinastije Romanov piše: „Ja, Petruška sa momcima postavih na Leni uporište za carevo veličanstvo na dalekoj ’ukrajini’ i za jasočnu porezu... A pre toga, na reci Leni i u ’jakuckoj’ zemlji nigde nije postojalo carevo uporište...“.

„Jasočna poreza” ili „jasak” je porez u vidu dragocenog krzna koji su moskovski carevi uzimali od stanovništva Sibira. Krzno, naročito samurovina, pre 400 godina je bilo možda i najskuplja izvozna roba u Rusiji. Crno krzno sibirskog samura sa srebrnastim odsjajem koštalo je od 5 do 20 rubalja, dok je dobra kuća u Moskvi koštala 10 rubalja, a osrednji konj 2 rublje. Upravo taj „jasak“ je privlačio pionire iz celog Sibira da hrle na Istok, „u susret suncu”.

Uporište koje je oficir Beketov osnovao na obalama Lene je utvrđeno naselje. Ono je nekoliko puta menjalo lokaciju, sve dok nisu podignuti drveni zidovi i kule na teritoriji sadašnje prestonice Jakutije. Odavde, iz Jakutska, ekspedicije su odlazile dalje na Sever i Istok, do obala Severnog ledenog i Tihog okeana.

Infografika: Stepan Žarki

„Reka Mamur“ – prvi Rusi na Amuru i Tihom okeanu

Samo 7 godina nakon podizanja prvog ruskog uporišta na Leni, odred Ivana Moskvitina, koji se sastojao od tridesetak kozaka iz Tomska i Krasnojarska, izašao je „na veliko more-okejan“ i osnovao prvu rusku naseobinu na obalama Ohotskog mora, na samom severu današnjeg Habarovskog kraja. 

5.640 kilometara

To je rastojanje od ušća reke Ulje do zidina Moskovskog kremlja vazdušnom linijom. Savremeni putnički avion preleti ovo rastojanje za 6-7 časova, a pešaku bi trebalo 180-200 dana i noći da ga prevali, pod uslovom da ne nosi veliki teret i da se kreće ravnim i uređenim putem.

Da bi izašao na more, Moskvitinov odred je 800 km plovio čamcima Aldanom, pritokom Lene, a zatim osam nedelja uzvodno rekom Majom, pritokom Aldana. Zatim su kozaci prevukli čamce po suvom do reke Ulje, a zatim su Uljom za dve nedelje doplovili do Ohotskog mora. Međutim, usput ih je čekala ozbiljna prepreka. Bio je to ogromni vodopad visok 12 metara. Tu su morali da ostave čamce i da obiđu vodopad, a zatim peške da nastave nizvodno. Na ušću reke Ulje Moskvitinovi kozaci su u avgustu 1639. godine sagradili zimovalište – prvo rusko naselje na obali Tihog okeana.

Na Ruse je snažan utisak ostavilo more i priroda koja je bila drugačija od sibirske tajge. Jedan Moskovitinov kozak je kasnije opisao jakutskom vojvodi Vasiliju Puškinu kako se mresti tihookeanski losos: „A riba je velika, u Sibiru nema takve. Toliko je ima mnogo da se mreža samo spusti i već se od mnoštva ribe nikako ne može izvući napolje. Reka je brza, a brzaci ubijaju ribu i izbacuju je na obalu. Duž obale te ribe ima mnogo, kao drva. Nju jedu zveri – vidre i crvene lisice...“

Moskovitinovi kozaci su od tamošnjih Lamuta, kako su Rusi tada zvali Evenke, saznali za „veliku reku Mamur“ (Amur), koja teče na jugu, i naredne 1640. godine su preplovili skoro 1.000 kilometara duž obale Ohotskog mora pored Šantarskih ostrva i stigli do Amurskog limana. Iste godine je (nezavisno od Moskvitina) Tatarin Jenalej Bahtejarov, koji se krstio i postao kozak, saznao od zarobljenog jakutskog šamana za ogromnu reku Amur, kojom se „može stići u kinesku državu“. Behtejarov je sa 55 momaka upućen iz Jakutska na reku Vitim, pritoku Lene, „da prikupi porez u krznu i istraži nove zemlje, nalazišta srebra, bakra i olova, i pogodna mesta za oranice“.

Dve godine kasnije je iz Jakutska u potragu za Amurom krenuo kozački odred Vasilija Pojarkova. Odred su činila 133 momka u 6 čamaca „daščara“ (manji drveni rečni čamac sa pljosnatim dnom i palubom i jednom katarkom). Imali su jedan top. Zbog sporadičnih sukoba sa lokalnim daurskim plemenima oni su uspeli da izađu na obale velike dalekoistočne reke tek u junu 1644. godine. U jesen iste godine nekoliko desetina Pojarkovljevih kozaka je na čamcima preplovilo ceo Amur. Tako su stigli do njegovog ušća gde su prvi put od tamošnjih lovaca iz plemena Goldi saznali za ostrvo Sahalin gde žive „kosmati ljudi“, kako su Goldi (Nanajci) zvali narod Ainu.

Od ušća Amura Pojarkovljev odred je plovio Ohotskim morem na sever do reke Ulje koju je ranije otkrio Ivan Moskovitin. Stigli su do obale Lene i Jakutskog uporišta. Od 133 čoveka, koliko je u leto 1643. godine krenulo sa Pojarkovom iz Jakutska, nakon tri godine se vratilo samo 20 ljudi. Oni su prevalili preko 6.000 kilometara neistražene tajge!

Infografika: Stepan Žarki

„Kovima“ i „Onandir“ – otkrivanje Kolime i Čukotke

Iste godine kada je odred Vasilija Pojarkova krenuo iz Jakutska da traži reku Amur, drugi odred pionira na čelu sa Pomorom Mihailom Staduhinom stigao je do „Kovime“, kako je u izveštaju jakutskom vojvodi on nazvao reku Kolimu. Od Jakutska do Kolime vazdušnom linijom ima preko 1.000 km, a po krivudavim rekama tajge i tundre pioniri su prešli daleko veće rastojanje. Na putu od Lene do Kolime ljudi Mihaila Staduhina su prevalili „Jemolkon“, kako su oni nazvali Ojmjakon – jednu od najhladnijih tačaka naše planete gde se zimi temperatura vazduha spušta ispod 70 stepeni!

Na Kolimi je 1643. godine Staduhinov odred osnovao malo uporište sa garnizonom od 13 ljudi na čijem čelu je bio Semjon Dežnjov. On je ubrzo zatim postao jedan od najpoznatijih ruskih pionira. Naime, pet godina kasnije je upravo Dežnjov prvi stigao do Čukotke i preplovio moreuz između Amerike i Azije.

Iz Kolime u „Studeno more“, kako su Rusi tada zvali Severni ledeni okean, Dežnjovljevi brodovi su stigli u julu 1648. godine jer se u tim krajevima led topi tek sredinom leta. U plovidbi je učestvovalo stotinak ljudi na sedam „kočeva“ (ruskih pomorskih jedrenjaka). Ni oni, kao ni mnogi drugi, nisu bili inspirisani željom da prvi stignu do neke nove teritorije i „otkriju je“. Glavna pobuda im je bila mogućnost da se obogate. Dežnjov je predstavljao interese velikih prestoničnih trgovaca Usova i Guseljnikova, koji su pripadali „moskovskoj trgovačkoj stotini “ (na ruskom „gostinaя sotnя” – privilegovani sloj ruskih trgovaca). 

„Zlatni zub”

Na Čukotku i obale Ohotskog mora pionire je privlačilo dragoceno krzno samura i lisica, ali i „riblji zub“, tj. morževe kljove. Jedna morževa kljova je u evropskom delu Rusije tada mogla biti skuplja od dva konja, a za dve-tri takve kljove u Moskvi se mogla kupiti dobra kuća. Pioniri su se izlagali smrtnoj opasnosti usred severne prirode i domorodaca, ali oni koji su preživeli mogli su se obogatiti.

U jesen 1649. godine bure Severnog ledenog okana potopile su tri od ukupno sedam Dežnjovljevih brodova. Svi preživeli u brodolomu su umrli od gladi ili su ih pobili domorodci Korjaci. Preostali brodovi su stigli u Beringov moreuz, gde su na ostrvima blizu Čukotke pronašli naselja „zubatih ljudi“ – tako su Dežnjovljevi ljudi nazvali Eskime zbog kostiju u obliku morževih zuba koje su ovi kao ukras nosili na probijenoj donjoj usni.

Dežnjov je bio prvi Rus koji je stigao do ušća čukotske reke Anadir („Onandir“, kako ju je on nazvao). U tom trenutku je od njegovog odreda ostala samo trećina – svi ostali su izgubili život. Polarne bure su razbile još dva broda o stene blizu obala Aljaske, a treći brod su odnele nešto južnije i razbile ga blizu obale Kamčatke. Nije poznata sudbina njihovih posada.

U Anadirskom zalivu Čukotke severna oluja na moru uništila je i poslednji Dežnjovljev brod. Kasnije je on sam svoju čukotsku odiseju ovako opisao: „Vetar me nošaše svuda po moru mimo volje i izbaci me na obalu iza reke Onandir. Na koču beše 25 ljudi i svi krenusmo uzbrdo ne znajući kuda idemo, gladni i promrzli, nagi i bosi... Od gladi se mi, nesrećnici, raziđosmo na razne strane. Pešačismo 20 dana ne videći ni ljude ni puteva. Onda se vratismo i počesmo da kopamo jame u snegu...“

Dežnjovljevi ljudi su ostali da prezime na zaleđenoj obali Čukotke, ali je polovina pomrla tokom duge polarne zime. U istoriji su zauvek ostala sačuvana imena dvanaestorice preživelih: Semjon Dežnjov, Foma Permjak, Pavel Kokouljin, Sidor Jemeljanov, Ivan Puljajev, Mihail Zaharov, Terentij Kurov, Jefim Mezenja, Petar Mihajlov i Artemij Soldatko. To su prvi Rusi koji su stigli do Čukotke i ostali živi.

Dežnjovljevi pioniri su 1649. godine napravili čamce i krenuli na zapad ploveći uzvodno rekom Anadir preko 600 kilometara. Tu, u samom centru Čukotke, na ostrvu usred reke napravili su „zimovalište”, tj. nekoliko zemunica od kojih je kasnije nastalo Anadirsko uporište – glavni ruski centar na Čukotki u 17. i 18. veku.

Prvi Rus koji je stigao do Čukotke i moreuza između Amerike i Azije vratio se u Jakutsk tek 1659. godine, tj. 17 godina nakon što je krenuo iz tog grada na obali Lene u potragu za dragocenim krznom i morževim kljovama. Semjon Dežnjov je jedan od malobrojnih ruskih istraživača novih teritorija koji su umrli prirodnom smrću. Sa ruskog Dalekog istoka se vratio u Moskvu i u njoj doživeo starost. Umro je sa nepunih 70 godina.

Infografika: Stepan Žarki

Od svilene košulje do Kamčatke i Kurila

Mihail Staduhin je prvi Rus koji je došao do reke Kolime i koji je izdaleka video obale Kamčatke. On je 1651. godine sa malim odredom pionira istražio čamcima najseverniju obalu Ohotskog mora i posmatrao Kamčatske planine na horizontu. Iste godine je 2.000 km jugozapadno od Kamčatke Jerofej Habarov osnovao Albazinsko uporište – prvu rusku naseobinu na obalama Amura. 

Teritorija

Kamčatka je velika otprilike kao Francuska. Međutim, krajem 17. veka Francuska kraljevina je imala preko 20 miliona stanovnika, dok je na Kamčatki tada živelo hiljadu puta manje ljudi.

Kozaci će zatim voditi sa Mandžurcima dugotrajni rat za Albazin. A daleko od amurskih talasa, na severu, Rusi počinju da naseljavaju Kamčatku i okolne predele. Prvi je do obala ogromnog poluostrva stigao Ivan Kamčatij. On je bio sibirski kozak sa obala Jeniseja. Nekoliko godina je trgovao samurovinom na Kolimi, a 1658. godine je krenuo u pohod ka severnim obalama Ohotskog mora.

Prezime ili nadimak „Kamčatij“ potiče od starog naziva za svilenu tkaninu „kamka“ ili „kamčatka“. Ne zna se da li je Kamčatij lično nosio „svilene košulje“ koje su tada bile izuzetno skupe, ili ih je nosio neko od njegovih predaka, samo se zna da je Ivan, po prezimenu ili nadimku Kamčatij, u potrazi za dragocenim „ribljim zubom“ (morževim kljovama) stigao do zemlje koja je kasnije po njemu dobila naziv.

Ivan nije pronašao „riblji zub“, ali je zato pronašao „rečni biser”, tj. saznao je od domorodaca za bogate predele sa velikom rekom koja teče prema jugu. On je 1661. godine zajedno sa odredom „kolimskog ekonoma“ Fjodora Čukičeva krenuo da istraži te nove predele. Iz tog pohoda se nije niko vratio. Kasnije su drugi Rusi stigli do reke ka kojoj je Ivan Kamčatij toliko težio, i u znak sećanja na njega nazvali su je Kamčatka. 

Pionir

Ivan Kozirevski je prvi istražio Kurilska ostrva, a ujedno je osnovao i prvi pravoslavni manastir na Kamčatki. On je 1717. godine na obali reke Ključovke (stotinak kilometara od današnjeg Petropavlovska Kamčatskog) podigao „pustinju u čast Uspenja Presvete Bogorodice“.

Vremenom se taj naziv proširio na celo ogromno poluostrvo. U 17. veku su pioniri koristili razne nazive za različite delove Kamčatke. Na primer, njenu zapadnu obalu su zvali Avača, ili Dabrovo more, a južni deo su zvali „Kurilska zemljica“.

Odavde, sa juga Kamčatke, pa sve do Japana na preko hiljadu kilometara se protežu okeanom ostrva koja se danas zovu Kurili. Nije poznato koji ruski putnik je prvi došao do ovog arhipelaga.

Kada je 1643. godine do ovih ostrva stigao holandski moreplovac Marten Geritson de Fris (on je istraživao „istočnu obalu Tatarije“ u potrazi za zlatom i srebrom), video je krst na ostrvu Kunašir, u podnožju aktivnog vulkana Tjatja. Ruski pioniri su obično postavljali krst da obeleže novootkrivene teritorije.

Jedino je dobro poznato ime čoveka koji je kasnije detaljno istražio i opisao Kurile. To je Ivan Petrovič Kozirevski, unuk poljskog plemića, zarobljenog i deportovanog u Jakutsk. Kozirevski je od 1711. do 1713. sa malim odredom od 55 kozaka i 11 Kamčadala (domorodaca Kamčatke) „u malim plovilima i ’bajdarama’ (teretnim čamcima presvučenim kožom) preko moreuza na moru“ istraživao arhipelag Kurilskih ostrva skoro do same „Apanske države“, tj. do Japana. Na osnovu toga je Kozirevski kasnije sastavio opis i prvu kartu arhipelaga pod nazivom „Crtež Kamčatskog Nosa i morskih ostrva“.

Tako su još pre tri veka otkrivene sve teritorije koje sada pripadaju Dalekoistočnom federalnom okrugu Rusije.

Infografika: Stepan Žarki

Ruska reč