Ne razumem latinicu

Svaki gost iz inostranstva koji se prošetao Beogradom  morao je biti zatečen neobičnim šarenilom natpisa ispisanih latinicom i ćirilicom. Ostavimo sada po strani česte reklamne panoe na engleskom jeziku, kojima se građani pozivaju da kupe raznoraznu robu, koji bi neukog posmatrača naveli da pomisli da Srbi, eto, govore engleski poput neke od članica Komonvelta. Ne, ovde je reč o natpisima na srpskom jeziku. Stranci već godinama muku muče da se snađu u Beogradu gde su sve table sa imenima ulica ispisane ćirilicom, a svi planovi Beograda latinicom i onima koji ne znaju srpski jezik onemogućeno je prosto poređenje natpisa. I nikakve zavere protiv stranaca tu nema, naprotiv, table su uvek bile ćirilične, a planovi grada se baš i štampaju latinicom da bi strancima bilo lakše. A o tome što većina stranaca ne razume srpski jezik bez obzira kojim pismom da je pisan, i što im ovakvi planovi ne služe ničemu, o tome jednostavno niko nije razmišljao. Kao i na ulicama šarenilo vlada i na televiziji pa je sasvim normalno da titlovi na stranim filmovima budu ćirilični a da sve reklame prikazane u istom filmu budu praćene latiničnim tekstom. Kod štampanih medija neki se štampaju ćirilicom, a neki latinicom prema svojoj tradiciji i proceni ciljne grupe.
 

            S druge strane, domaće stanovništvo gotovo ne primećuje različite standarde u pisanju. Svaki građanin zna oba pisma i često ne ume da kaže kojim je pismom ispisan novinski članak koji je upravo pročitao.
 

         Koreni ove pojave leže u jugoslovenskom periodu srpske istorije, kada je zarad spajanja kulture Hrvata, Srba i drugih jugoslovenskih naroda proklamovana ravnopravnost oba pisma, ćirilice i latinice. I dok kod Hrvata upotreba ćirilice nije zaživela ni u periodu Jugoslavije kod Srba se upotreba latinice održala i sada kada Jugoslavije već 20 godina nema. I ne samo to već je potisnula ćirilicu u drugi plan.
 

Istina, postoje naznake da se takva praksa polako menja, a osnova te promene leži u odredbi novog Ustava Srbije da je službeni jezik srpski, a službeno pismo ćirilica. Naravno, uz upotrebu pisama i jezika nacionalnih manjina. Samim tim primetno je sve veće prisustvo ćirilice u dokumentima državnih službi, a počela je da se pojavljuje na etiketama pojedinih proizvoda i, što je posebno bitno, na lokalizovanim verzijama programa i operativnih sistema čime je konačno ušla u upotrebu i na računarima. Sve je ovo tek početak obnove ćiriličnog pisma i rezultate, iako ohrabruju, ne treba precenjivati. Latinično pismo je još uvek dominantno a ustavna odredba nije razrađena posebnim zakonom. Zanimljivo je primetiti da strane firme češće koriste ćirilično pismo jer izgleda ozbiljnije shvataju srpski Ustav od građana Srbije.
 

Prošle godine je ova odredba Ustava direktno primenjena prilikom suđenja vođi desničarske organizacije „Nacionalni stroj", kada je proces poništen jer optuženi nije dobijao sudske materijale na ćirilici. Time je stvoren presedan koji omogućava svim zainteresovanim građanima da insistiraju na upotrebi ćiriličnog pisma u zvaničnoj komunikaciji. S tim vezi zanimljiv je slučaj koji se dogodio prošle nedelje. Zamenik tužioca u Osnovnom tužilaštvu iz Zaječara, Dejan Stojanović, odbio je da odgovori na pitanja novinara B92 jer su mu poslata latinicom za koju je izjavio da je ne razume. Biće zanimljivo videti kakve će posledice imati istup gospodina Stojanovića, jer pitanje pisma ima snažnu ideološku i političku dimenziju u Srbiji. Ali sa pravne strane slučaj je potpuno jasan. Zamenik tužioca iskoristio je pravo, garantovano Ustavom, da koristi službeno pismo.
 

Na samom kraju, poređenja radi, pokušajte u nekoj drugoj državi, da se obratite bilo kojoj državnoj službi na službenom jeziku ispisanom nekim neslužbenim pismom. Da li bi ste dobili odgovor?