Sarajevo vs. Strazbur - legalizacija otimanja stanova

Još nije bio sasvim ni istekao rok za izvršenje presude Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu kojom je naloženo vlastima Federacije BiH da oficiru bivše JNA Branimiru Đokiću isplate 65.000 evra nadoknade za oteti stan koji je imao pre rata u Sarajevu, a premijer FBiH Mustafa Mujezinović je poručio da nema nameru da izvrši ovu presudu, a ni da vrati sve ostale tzv. vojne stanove otete na tlu FBiH na početku poslednjeg rata. Ipak, još uvek se ne zna koliko je tačno takvih stanova: brojke koje se u javnosti iznose kreću se od nekoliko stotina do više hiljada. Nit koja povezuje gotovo sve te slučajeve jeste da su ovi stanovi bili otkupljeni uoči rata, a da su njihovi vlasnici bili Srbi koji nisu želeli da se bore na strani Armije RBiH.

Kako je i koliko oteto “neprijateljskih” stanova?

Da je to bio ključni razlog tadašnjim vlastima u Sarajevu da sebi uzmu tuđe stanove, sada je, praktično, samo potvrdio premijer Mujezinović. „Ne pada mi na pamet da uzimamo od onih koji su branili BiH i dajemo onima koji su je napadali. To nam ne pada na pamet”, doslovce je izgovorio Mujezinović, prethodno se pravdajući da bi ispunjavanje presude Suda u Strazburu u slučaju Đokić “dovelo do kolapsa FBiH”. Naime, prema Mujezinovićevoj računici u FBiH ima oko 20.000 stanova koji su pripadali Srbima koji su, po njegovoj logici “napadali BiH”, a njihovo vraćanje bi koštalo vlasti FBiH više od stotinu miliona KM. No, čak ni u RS i u Srbiji niko ne pominje broj stanova kojim barata Mujezinović, ali je, s druge strane, tačno da će FBiH na osnovu slučaja Đokić, biti zadužena za više od sto miliona KM – a možda i mnogo više – za naknade vlasnicima otetih stanova. Elem, kada bi zaista bilo 20.000 takvih slučajeva, FBiH bi bila dužna, prema računici u slučaju Đokić, preko milijardu KM! Zato je Mujezinovićeva računica “pomalo” nakaradna, a on, zapravo, poručuje da nema nameru da vrati ni mnogo manje od navodnih 20.000 stanova.

Član Komisije za izbeglice i raseljena lica BiH Drago Kovač ističe da su netačne i neutemeljene Mujezinovićeve tvrdnje da “BiH Srbiji treba da vrati 20.000 stanova”. “ Reč je o ljudima koji su živeli u tim stanovima i za njih imaju validnu dokumentaciju o otkupu i samo zato što je reč o srpskom stanovništvu proglašeni su za stanovnike Srbije. Prema podacima Komisije za imovinske zahteve raseljenih lica, koja ne radi od jula prošle godine, postoji 700 vojnih stanova koji nisu vraćeni iako su otkupljeni”, kaže Kovač za Novi Reporter.

Dok čekaju na pravosnažnu presudu Suda u Strazburu, bivši pripadnici Vojske RS u presudi vide šansu da će i njihovi zahtevi za povrat stanova biti odobreni. “Ima negde od 250 do 300 tih stanova. Nemamo tačnu evidenciju, jer nakon ukidanja VRS i ministarstva odbrane tačne evidencije nema, odnosno nema ko da vodi tu evidenciju. Iz RS je do sada Sudu u Strazburu dostavljeno četiri-pet tužbi, zato što dok se ne prođe procedura do Ustavnog suda BiH, ne možete do Strazbura”, objašnjava za NR Jovan Vukobrat, predsednik stambene komisije Udruženja vojnih penzionera RS.

No, izgleda da ono što najviše smeta premijeru FBiH Mustafi Mujezinoviću jeste bojazan da je tek počelo da se odmotava klupko sa stanovima koji se ne vraćaju Srbima u FBiH. “Vlasti FBiH uspele su da ‘legalizuju’ otimačinu više od 5 000 stanova u Sarajevu koje Srbi potražuju. Pod izgovorom da na vreme nije podnesen zahtev za vraćanje imovine, oni osporavaju Srbima pravo na tu imovinu. Kada su otimali te stanove, morali su razmišljati o tome da će se naći pred bankrotstvom jer je apsurdno da se vremenski ograničava nečije pravo na imovinu. Niko u BiH ne može da osporava pravo na vojne stanove, koji su davno otkupljeni i otplaćeni. To je osnovno demokratsko pravo u svim demokratskim zemljama, a na’slučaju Đokić’ FBiH je dokazala da se odavno pozdravila sa demokratijom i pravom”, kaže za NR Jovo Janjić, predsednik Demokratske inicijative sarajevskih Srba.

OHR-ova prećutna saglasnost za legalizaciju otimanja

Ali nisu se vlasti FBiH pozdravile sa demokratijom i pravom samo na svoju ruku, već su u tome imali i konkretnu podršku OHR-a. Naime, dok su visoki predstavnici u BiH strogo pazili da svima u BiH bude vraćena imovina uzurpirana tokom rata, kažnjavajući svakoga ko se ogluši o zakone o povratku imovine donesene u entitetskim parlamentima – malo ko se setio i usudio da pomene da se o princip nepovredivosti imovinskih prava među prvima teško ogrešio visoki predstavnik Karlos Vestendorp. Španskog diplomatu, naravno, niko iz Brisela i Vašingtona nikada nije ni opomenuo što je svojom odlukom iz 1999. godine, praktično, otvorio vrata ‘legalizaciji’ otimačine vojnih stanova u FBiH. Naime, Vestendorp je tada nametnuo sporni član 3a Zakona o izmenama i dopunama Zakona o prestanku primene Zakona o napuštenim stanovima, iako su iz RS upozoravali da je taj član diskriminatorski, jer je predstavljao osnov da se vojnim licima oduzme pravo na dom i direktno je kršio član 8 Konvencije o pravu na dom. Sporni član zakona bio je i pred Ustavnim sudom BiH, koji je, zatim, ocenio da nije protivustavan. Nakon toga, za najviše sudsko telo u BiH bila je, izgleda, samo stvar bezobzirne rutine da odbije apelacije i Branimira Đukića i ostalih bivših oficira JNA da im se vrate otkupljeni stanovi, a, kako stvari stoje u tom sudu, biće odbijene i apelacije ostalih koji su doživeli da im se žale na diskriminatorske odluke sudova u FBiH. Naravno, Ustavni sud BiH ne odbacuje žalbe zato što su apelanti “napadali BiH”, već zato što taj sud ama baš nikada nije doveo u pitanje nijednu od nedemokratskih i pravno neutemeljenih odluka visokih predstavnika, pod obrazloženjem da se odluke visokih predstavnika ne mogu dovoditi u pitanje. Ali, to je, zapravo, jedan od najsnažnijih dokaza da BiH nije suverena zemlja, već najobičnija kolonijalna uprava u kojoj prvu i poslednju reč ima nekrunisani car koji sedi u fotelji visokog predstavnika u BiH.

Zato sada zvuči licemerno apel koji je aktuelni visoki predstavnik Valentin Incko uputio vlastima FBiH da treba da ispoštuju odluku Suda u Strazburu u slučaju Đokić. ”U srednjoročnom periodu, implementacija odluke zahteva da organi BiH Đokiću isplate odštetu i druge troškove. Osim toga, pune finansijske implikacije ove odluke ne mogu se utvrditi dok organi vlasti ne obave analizu zahteva za povraćaj vojnih stanova, koji spadaju pod presudu iz Strazbura. Dok se ne obavi takva analiza, nema načina da se dođe do broja predmeta na koje se odnosi ova odluka, niti koliko će to s vremenom koštati”, saopštio je Incko.

No, vlasti FBiH ne samo da ne pokazuju ni najmanje volje da “obave analizu zahteva za povraćaj vojnih stanova”, već se vladajuća SDA, štaviše, poziva na praksu sudova u Hrvatskoj, iako je dobro poznato da i OEBS već godinama upozorava vlasti u Zagrebu da treba da reše problem otetih stanarskih prava Srbima prognanim iz Hrvatske. Tim pre što je, sudeći prema poslednjim vestima iz Zagreba, moguće da će doći do nekog pomaka u pravcu ispravljanja nepravdi prema Srbima s područja Hrvatske kojima su stanarska prava uzurpirana. A dobro je poznato i to da su vlasti RS posle rata bile prinuđene da vrate sve “napuštene” stanove, što znači i onim bošnjačkim oficirima koji su prešli iz JNA u redove ARBiH. Da im je kojim slučajem palo na pamet da to ne učine, predstavnici RS bili bi redom smenjivani, dok su, s druge strane, predstavnici FBiH, praktično, nagrađeni otetim stanovima bivših pripadnika JNA, samo zato što su se ovi borili u Vojsci RS ili, pak, prešli u Vojsku Jugoslavije.

Odgovori Vlade FBiH: lažima do istine!?

Vlasti FBiH sada tvrde, proturajući raznorazne “dokumente” u sarajevske medije, da su internim sporazumima između VRS i VJ svi bivši oficiri JNA u njihovim redovima stambeno zbrinuti, ali da ta vrsta interpretacije sporazuma predstavlja slabu argumentaciju za Sud u Strazburu jasno je, izgleda, i predstavnici Saveta ministara BiH pred tim sudom Moniki Mijić. Vlada FBiH zadužila je Mijićevu da uputi zahtev za preispitivanje sudske odluke, ali ona ističe da je ’slučaj Đokić’ pravno završen. “Reakcija Vlade FBiH dolazi sa zakašnjenjem, s obzirom na to da joj je presuda dostavljena pre skoro tri meseca. Minimalne su šanse da presuda u Strazburu bude oborena, jer je ona donesena jednoglasno”, kaže za NR Mijićeva. Ona podseća i na činjenicu – koju je kasnije “vešto” zaobišao čak i Ustavni sud BiH – da je u ’slučaju Đokić’ već postojala presuda Doma za ljudska prava u BiH iz 2001. godine u kojoj je naznačeno da „nije opravdano lišiti osobu imovine samo na osnovu činjenice da je ostala da služi u oružanim snagama strane zemlje”. Takođe, podseća Mijićeva, i u presudi Evropskog suda u Strazburu u slučaju Branimira Đokića stoji da “nema indikacija da je aplikant sudelovao u vojnim operacijama, a kamoli ratnim zločinima”, te da je “diskriminisan samo zbog toga što je bio pripadnik JNA”.

Uprkos svemu tome, ministar za boračka pitanja FBiH Zahid Crnkić uverava svoje “podanike” da će sudska odluka u slučaju Đokić pasti, tobože žaleći što se „na ovaj način uznemiravaju šehidske porodice i invalidi i svi ljudi koji su u tim stanovima”. Mnogi od otetih stanova oficira JNA o kojima Crnkić govori nalaze se, pak, u najelitnijim delovima Sarajeva, pri čemu federalni ministar prećutkuje da ti stanovi nisu dodeljivani isključivo porodicama poginulih boraca ARBiH i invalidima, niti socijalno ugroženim, već prvenstveno visokopozicioniranim političarima u FBiH i nekim „zaslužnim” pripadnicima ARBiH. Pozivajući se na presudu u slučaju Đokić, to donekle potvrđuje i Monika Mijić. ”Sud u Strazburu konstatovao je da su stanovi nekadašnjih oficira JNA u FBiH dodeljivani visokim funkcionerima koji imaju već rešeno stambeno pitanje”, kaže Mijićeva, napominjući da je tu činjenicu potvrdio i OEBS. Jovan Vukobrat takođe tvrdi da u otetim stanovima, uglavnom trosobnim i četvorosobnim, danas „žive visoki funkcioneri u FBiH kojima je dopušteno da te stanove privatizuju”.

Napokon, da FBiH nije dostavila dokaz za svoje tvrdnje da su oteti vojni stanovi navodno dodeljivani socijalnim slučajevima govori i podatak iz poslednje Informacije dostavljene Savetu ministara BiH. “Dostavili su podatak o tek 50 dodeljenih stanova, što nije bio dovoljan dokaz”, konstatuje se u pomenutoj Informaciji. Tu se još navodi i da je Monika Mijić bila izložena pritiscima iz FBiH i opstrukcijama, jer vlasti FBiH nisu htele da sarađuju, a ostavili su joj svega šest dana da sastavi zahtev za preispitivanje odluke Suda u Strazburu u slučaju Đokić.

Sve u svemu, rok je istekao 20. avgusta, a Mijićeva je saopštila da “nema protivdokaza kojima će biti dokazano da vojni stanovi nisu bili dodeljivani visokopozicioniranim funkcionerima koji imaju stambeno rešenje, već da su dodeljivani ratnim vojnim invalidima, socijalno ugroženim kategorijama”. “Takođe sam tražila da mi Vlada FBiH dostavi podatak o tačnom broju slučajeva koji su identični slučaju Đokić i obrazloženje o eventualno negativnim posledicama, finansijskim, socijalnim i drugima koje bi mogle zadesiti FBiH ako ova presuda ostane na snazi. Takve podatke ja do dan-danas nisam dobila”, izjavila je Mijićeva koji dan pred istek roka za podnošenje zahteva za preispitivanje presude Suda u Strazburu.

Da je Vlada FBiH imala šta da ponudi kao argumente protiv oštećenog Branimira Đokića, učinila bi to još pre nekoliko godina, ali to se nije dogodilo. Umesto toga, Vlada FBiH i bošnjačka udruženja ratnih veterana u javnosti se i dalje služe lažima, tvrdeći da je Đokić falsifikovao dokumenta, iako “dokaze” za takve “tvrdnje” nisu nikada predočili čak ni sudovima u Sarajevu. “Vlada FBiH je još 2006. godine imala priliku da pokrene sudski postupak za dokazivanje da ugovor o kupoprodaji stana Branimira Đokića navodno nije pravno valjan, ali Vlada FBiH nikada nije pokrenula takav postupak”, zaključuje Mijićeva.

Napokon ili pre svega, da je Vlada FBiH dostavila kompletnu dokumentaciju koju je tražila Mijićeva, u njoj bi se morala naći i brojna imena bošnjačkih političara, kontroverznih biznismena i brojnih „zlatnih ljiljana“ kojima je, za učešće u „odbrani od srpske agresije“, još na početku rata obećan ratni plen u vidu imovine otete od Srba koji su, pod raznim ucenama i pretnjama, bili prinuđeni da napuste svoje stanove i kuće ili su prosto isterani iz svojih domova, a mnogi su i ubijeni ili oterani u poluprivatne logore ili u zvanične zatvore pod iskonstruisanim optužbama za „saradnju sa agresorom“.

No, sada je stiglo vreme za kakvo-takvo ispravljanje nepravde učinjene prema tim ljudima. Vlada FBiH sada se licemerno brani da će to koštati sve građane FBiH, upadljivo prećutkujući da su se pomenutim „ratnim plenom“ okoristili mnogi kojima su srpske kuće i stanovi postale tek deo poratnog bogatstva. Ali, sada je došlo vreme da se saopšti ko se sve u toj novostvorenoj klasi – pred, recimo, Ejupa Ganića – šo „samo“ skućio na nesreći Srba koji nisu želeli da služe u ARBiH, što sebi obezbedio početni kapital za bezočno bogaćenje na račun i srpskih „izdajnika“ i „bosanskih patriota“.