„Ako je nešto savremeni fašizam, onda je to upravo ovo što
se radi sa srpskim narodom i istorijskom istinom o nama“.

(Boško Obradović)

Kada posmatramo aktuelna nadmetanja velikih sila, kao i njihovo ophođenje prema drugim državama, često nije lako prepoznati ko je generator tenzija, pa i izazivač sukoba. Propagandni mehanizmi poprimili su, još ne tako davno, i neslućene razmere. I ranije nije bilo lako uvek prepoznati istinu. No, u našoj marketinškoj epohi, počinjemo da sumnjamo da li ona uopšte i postoji. Zato je danas, više nego ranije, sagledavanje i analiza prošlosti nužna i da bi, koliko-toliko, razmakli zastore koji zaklanjaju sadašnjost. Na istorijskom fonu, bolje shvatamo ono što moćnici od nas skrivaju, tj. ko je ko, i šta je šta, danas!

U duhu rečenog, na Vidovdan ove godine, ponuđena nam je izuzetna šansa da dublje shvatimo prošlost koja i dalje oblikuje našu sadašnjost; da se na originalan način podsetimo prošlsoti i naučimo ono što nam je promaklo, ali i da bolje razumemo svet u kome živimo, kao i budućnost koja nas očekuje. Na taj veliki versko-nacionalni praznik, iz štampe je izašao 45. broj časopisa za nacionalnu kulturu i društvena pitanja „Dveri srpske” – kao i prethodni brojevi umešno uređen i ispunjen kvalitetnim tekstovima – a posvećen nacizmu i antinacizmu. Temama koje su, ako bolje razmislimo, itekako aktuelne i danas.

NACIZAM DANAS

U pravu je Boško Obradović kada u tekstu – objavljenom, kao i drugi eseji o kojima ćemo govoriti, u tematu Dveri kojim se bavimo – „Evropski fašizam i srpski antifašizam“ kaže: „Ako je borba za životni prostor, osvajanje tuđih teritorija radi iskorišćavanja tamošnjih resursa, jedan od osnovnih imperijalnih ciljeva fašizma i, posebno, nacizma, onda je fašizam i danas živ i njegovo ime je NATO“. To dobro uočavaju i pripadnici antifašističkih pokreta u Zapadnoj Evropi. Dovoljno je pogledati izveštaje sa njihovih okupljanja, pa ćemo opaziti da uglavnom nose američke zastave – barjake zemlje koja je stub Severnoatlantske alijanse – „ukrašene“ nacističkom svastikom, kao i transparente sa natpisima tipa „NATO = FAŠIZAM“.

 Izvorno se pod fašizmom podrazumeva antidemokratska, militaristička, imperijalistička, ekspanzionistička, nacionalistička, etatistička, kolektivistička i korporativna ideologija. Nosilac te ideologije bila je partija italijanskog političara i diktatora Benita Musolinija. U nemačkoj nacističkoj interpretaciji Adolfa Hitlera, ta ideologija je poprimila i izrazito rasistički sadržaj. Ekspanzionizam je dobio drugačiju potku – širenje životnog prostora nacije, putem satiranja a ne samo pokoravanja, kako je nakaradno tvrđeno, inferiornih (pre svega slovenskih) naroda.

Naizgled, sve fašističke partije bile su slične. Obeležavao ih je kult vođe, populizam, uniformnost, čvrsta organizacija, nasilnički odnos prema neistomišljenicima. Ipak, postojale su među njima i značajne ideološke razlike. Dok su nemački nacisti bili antiklerikalno opredeljeni, španski falangisti bili su klerikalci. Italijanski fašisti bili su daleko od pravog rasizma i antisemitizma, za razliku od nemačkih nacista. No, bez obzira na te razlike, sve fašistike pokrete karakteriše kult nasilja i „pravo“ jačeg. Kako u tekstu „Fašizam – prošlost i sadašnjost“ naglašava Bojan Vićentić, „fašizam borbu smatra osnovnim načinom preživljavanja, i odatle i crpi nadahnuće i opravdanje za nasilne akcije“.

A slično kao što su nekada nacistička Nemačka i fašistička Italija kršile međunarodno pravo, nipodaštavale suverenit drugih država, u njima stvarale „petu kolonu“, i, u pogodnom momentu, na njih vršile agresije – danas postupaju SAD. Neosporno je da u naše doba SAD i NATO „ostvaruju sve elemente fašističke opasnosti u svetskim razmerama“, pa „u tom smislu biti iskreni antifašista danas znači biti protiv diktata iz Brisela i Vašingtona i boriti se protiv NATO-pakta“ (Vladan Glišić, „Mitovi antifašizma“). Otuda, „pričati u naše vreme o fašizmu, a zanemariti fašistički karakter NATO-pakta velika je besmislica“ (Boško Obradović, „Evropski fašizam i srpski antifašizam“).

OD KORPORATIVIZMA DO VLADAVINE KORPORACIJA

Uz kult nasilja, ono što je bilo zajedničko svim fašističkim pokretima – to je antidemokratska pozicija, kao i korporativni koncept privrede, pa i generalno društva. Pod poslednjim, ukratko, podrazumeva se model državnog arbitriranja među socijalnim grupama, između kapitalista i radnika. Namera je bila da se prevaziđu socijalni sukobi u interesu nacionalnog jedinstva. To je podrazumevalo, makar i umerenu, politiku socijalne pravde. Svrha korporativnog koncepta bila je i da se ekonomija usmerava u pravcu željenom od strane vlasti. Sve u svemu, u pitanju je bio fašistički model „dogovorne ekonomije“ i „socijalnog konsenzusa“.

Međutim, ne treba misliti da se tu prevashodno radilo o nacional-čovekoljublju tj. refleksiji ljubavi prema naciji na one od kojih se ona sastoji. Nacistima i fašistima, pre svega, bilo je važno da se, harmonizacijom iznutra, između ostalog i na socijalnim osnovama, nacija ojača i učini sposobnijom za borbu na spoljnom planu. Uz to, kreiranjem nacističkog modela „države blagostanja“, izbijalo se oružje iz ruku komunističkih i drugih levičarskih pokreta, i umanjivao njihov revolucionarni potencjal. Konačno, intenzivnim državnim intervencionalizmom otklanjane su posledice velike ekonomske krize, koje su dugo sputavale nemačku i italijansku privredu. A ekpanzionistikom spoljnom politikom – preko vojnih nabaki, koje je ona podrazmevala, do bukvalnog osvajanja resursa i prostora, čemu je težila – davani su stimulativni impulsi privredi.

Stoga, nacističko-fašistička ekonomska i spoljna politika, bile su itekako u funkciji krupnog kapitala. Kako nacionalnog, tako, i onog sa multinacionalnim pretenzijama, a poreklom, pre svega, iz anglosaksonskih zemalja. „Američka saradnja sa nemačkim vojno-industrijskim kompleksom bila je toliko intenzivna i sveprožimajuća da su do 1933. godine pod kontrolu američkog finansijskog kapitala dospele ključne grane nemačke industrije i velike banke poptu ,Dojče banke’, ,Drezdner banke’, ,Donat banke’, i dr.“ (Olga Četverikova, „O odgovornosti Zapada“). Štaviše, u interesu njihovog kapitala, od strane anglo-američkih centara moći, finansirana je nacistička partija, i trasiran put za njen dolazak na vlast, sa svim katastrofičnim posledicama koje je to imalo.

Naravno, nije se tu radilo samo o nastojanju da se stvori osnov za neposredno, brzo ostvarivanje većeg profita. Postojali su i geopolitički motivi. Cilj je bio da Nemačka bude nahuškana na Rusiju, kako bi, tokom strašnog obračuna, dva naroda iskrvarila a njihove zemlje dalekosežno oslabile. (Videti: Vilijem F. Engdal, „Ko je stvorio i finansirao Hitlera?“). Od takve politike u Londonu i Vašingtonu nije se odustalo ni pošto su anglosaksonske sile postale saveznice sa Rusijom. U skladu s tim, do krajnjosti je odalgano otvaranje zapadnog fronta (O tome: Radovan Kalabić, „Evropa, Balkan i Zapadni front“).

ZLOUPOTREBA DRUGOG SVETSKOG RATA

Drugi svetski rat koristio je onima koji su želeli da svet postane vlasništvo njihovih kororacija. Transnacionlani kapital, već pre polovine prošlog veka, zauzeo je značajno mesto u svetskoj privredi. Posle velikog germansko-slovenskog obračuna, to se desilo još u većoj meri. U, ubrzo posle okončanja rata, formalno gledano, post-kolonijalnom svetu, na ništa manje brutalnim principima nego u doba otvorenog kolonijalizma, profit, ispumpavan širom sveta, nastavio je da se sliva u zapadne metropole.

Rat, koji je imao tranzicionu dimenziju, iz kolonijalne u neokolonijalnu eru, odradio je svoje. Angol-Amerikanci su zagospodarili velikim delom Starog kontinenta, i u novom kontekstu učvrstili svoju globalnu premoć. U svom interesu, isprovocirali su i „Hladni rat“, a pošto su učvrstili hegemoniju nad velikim delom Evrope, uplašene od stvarne ili izmišljene komunističke opasnosti, i ostvarili velike profite tokom trke u naoružanju, bacili su se, posle urušavanja SSSR-a, i na, meko i klasično, osvajanje istok našeg kontinenta. Tu se vraćamo na početak ovog prikaza, odnosno na neonacističke spoljnopolitičke principe, no sada se podrobnije time nećemo baviti.

Zato, da kažem, u konektsu priče o transnacionlanom kapitalu, nešto o falsifikovanju istorije. Zapazio sam, u jednoj popularnoj britanskoj istoriji sveta, da se uzroci Drugog svetskog rata nakaradno tumače na sledeći način: „U političkom smislu uzroke treba tražiti u nesputanom suverenitetu pojedinih država, koje Društvo naroda nije uspelo da obuzda. U ekonomskom smislu ti uzroci bili su neizbežna prateća pojava konkurentnih privrednih sistema, zabarikadiranih iza carinskih prepreka“. Znači, nepostoajanje današnjeg modela globalizacije i neprevladvalje neoliberalnog ekonomskog koncepta, navodno, dovelo je do Drugog svtskog rata! Doduše, možda je to i tačno. Utoliko, da su oni kojima je cilj bio da radi neobuzdanog profita podriju suverenitet i razore održivost nacionalnih privreda – gurnuli svet u klanicu.

To reskiraju da učine i danas, svojim novim „pohodom na Istok“. Radi toga stvaraju i mitove antifašizma, odnosno prikrivaju istinu o njemu. Cilj je da bude marginalizovan doprinos Rusije antifašističkoj tradiciji Evrope, iako je nepobitna činjenica da su najveći doprinos oslobođenju Evrope od Hitlera dali „Rusi i drugi narodi SSSR-a, pošto je njihva Crvena armija podnela najveće žrtve i zadala najžešće udare Vermahtu i njegovim saveznicima“ (Vladan Glišić, „Mitovi antifašizma“).

Dok se nipodaštava uloga Rusa i Srba u borbi protiv nacizma, plasiraju se laži o hrvatskom antifašizmu, rimokatoličkom pokretu otpora, i „hrabrom“ suprotstavljanju Hitleru u okupiranim zapadnoevropskim zemljama. Selektivnim izjednačavanjem žrtava i dželata, junaka i kukavica, kao i drugim vidovima izvrtanja činjenica i stvaranja opšte zabune – namera je da se prikrije aktuelna ekspanzionistika politika onih koji pokušavaju da zavladaju svetom, odnosno njihovi pokušaji da u unutrašnjoj politici zavedu totalitarnu kontrolu svakog društva koje im padne u kandže, „te suspenduju građanska prava i slobode zasnovane na slobodarskim tradicijama ljudske civilizacije“ (Vladan Glišić, „Mitovi antifašizma“). I to nije sve, pod maskom antifašizma etiketiraju se kao fašisti oni koji se, u stvari, odupiru novom nacizmu. Možda je to i glavni cilj manipulacije fašizmom i antifašizmom.

SRPSKI SLUČAJ

Sve što je rečeno, osećamo i na svojoj koži. Kako u svom tekstu „Drvene puške i metalni šmajseri“, ukazuje Branimir Nešić – glavni i odgovorni urednik časopisa „Dveri srpske“ – „U ovom našem tranzicionom hodu ka Zapadu granice Srbije se svode na one koje je Hitler napravio aprila 1941. godine. Ostalo je još da reše pitanje Raške oblsti i Preševske doline i eto hitlerovske Srbije nekada, a sada Srbije po meri Evropske unije i Amerikanaca“.

Pri tome, oni koji su svojim bombama obogaćenim uranijom satirali Srbe tokom 90-ih godina (u RSK, RS i SRJ), i koji su prouzrokovali radijaciju od koje će i u narednim decenijama srpska deca umirati od raka, nama lepe fašističku etiketu, i nameću nekakvu „denacifikaciju“. To rade i neposredno, ali još intenzivije preko pripadnika njihove medijske i NVO „pete kolone“ u Srbiji, koja se zadnjih godina opaso infiltrirala i u naše nacionalne institucije, od javnog medijskog servisa, pa do raznih ministarstava.

Antifašisti u svetu demonstiraju protiv NATO neonacizma. Za razliku od njih, naši navodni antifašisti deluju u prilog agresivnog, pa i osvajačkog bloka naše epohe, koji gazi prava država i naroda. Takvoj brutalnoj zloupotrebi antifašizma dugo nismo znali kako da se suprotstavimo. Tome su bitno doprinele i naše traume iz Drugog svetskog rata.

Srbi su imali dva antifašistička pokreta – ravnogorski i partizanski. Prvi, iako se u potpunosti nije oslobodio jugoslovenske iluzije, ipak se borio za zaštitu vitalnih interesa srpskog naroda. Vođstvo drugog, izmanipulisalo je nacionalnooslobodilačke i antifašističke težnje Srba (koji su do kapitulacije Italije, u septembru 1943. godine, prema rečima samog Josipa Broza Tita, činili preko 90% pripadnika NOP-a), i, pobedivši uz pomoć istih onih koji su naciste doveli na vlast i gurnuli u rat protiv Rusije, nametnulo je našem narodu model rešavanja nacionalnog pitanja, po nas tek nešto povoljniji od nacističko-ustaškog (Srbi nisu klani ali su sistematski odnarođivani tj. pretvarani u izmišljene nacije: crnogorsku, muslimansku i makedonsku). Posledica toga bila je da se mnogima od nas smučilo i pominjanje, usled titoističke zloupotrebe već izlizanog, termina antifašizam. To je emotivno shvatljivo ali racionlano neprihvatljivo.

Desilo se da mnogi Srbi – pripadnici naroda koji je uz Ruski (shvaćen integralno tj. kao naziv za Velikoruske, Maloruske tj. Ukrajince i Beloruse) dao najveći doprinos borbi protiv nacizma – prepuste antifašističku štafetu onima koji su bili na strani nacističke Nemačke i fašističke Italije. A koji su sada u službi NATO-a, odnosno prolivenu krv naših predaka koriste za slabljenje pozcija Srbije i Srpstva, a od nas, širenjem laži, prave moderne naciste i falsifikuju našu istoriju. To se desilo na spoljnom planu, ali stvari nisu bolje ni na unutrašnjem. I tu smo dopustili da antifašizam zloupotrebljavaju NATO lobisti.

Za voćstvo LDP-a i LSV-a, kao i bojovnike ovdanjših evroatlantističkih medija i NVO-a – svako ko je nacionalno opredeljen samim tim je nacista, a sveštenici ili verujući ljudi, koji se usude da javno progovore o svojim političkim opredeljenjima, neizostavno su klerofašisti. Naravno, ti lažni NATO-antifašisti ispoljavaju i ekstremno negativan stav prema onima koji su na Zapadu nosioci istinske antifašističke akcije.

Drugim rečima, oni iskazuju ostrašćenu odbojnost prema našim mladim antiglobalistima levišarskih ubeđenja, koji su, do nedavno, uz NATO-lobiste preobučene u propagandno antifašističko ruho, samo za razliku od njih osnovano, najčešće isticali svoj antifašizam. Tako se tokom „antifašističkog mitinga“ u Novom Sadu, održanog 2008. godine, a iza koga su stajali lažni antifašisti, pojavila i grupa pravih savremenih antifašista, sa transparentom na kome je pisalo: „NATO + EU = SVASTIKA“. Naravno, LDP i druge apologete američke neonacističke politike, odmah su reagovale, i osudile „drznike“.

DVERI I SRPSKI ANTIFAŠIZAM

Vidimo koliko je opasno što smo dozvolili da baklju antifašizma, uglavnom, preuzmu oni kojima on, makar sa stanovišta spoljnopolitičkih principa kojima služe, nije blizak. Zato je važno što se pitanjem anfifašizma sveobuhvatno i stručno pozabavio časopis „Srpske Dveri“, glasilo Udruženja građana „Srpski sabor Dveri“, okupljenog oko autentičnih nacionalnih i demokratskih vrednosti. Antifašizam – koji je utemeljen na borbi za očuvanje prava svakog naroda da, ne ugrožavajući druge, uređuje svoj život – na našim prostorima, nesumnjivo, pre svega pripada srpskim patriotama. Otuda, bilo je krajnje vreme da se trgnemo, i ne dopustimo da i ubuduće naša antifašistička tradicija bude upotrebljavana pritv nas!

Časopis o kome govorimo postigao je veliki uspeh na tom polju. U njemu su, uz već spomenuta pitanja, sistematski dati odgovori i na mnoga druga. Pomenuću samo neka od njih: Koji su to zapadni izvori fašizma? Uloga Vatikana u vezi sa dolaskom nacista na vlast i realizacijom ustaškog genocida nad Srbima? Kakva je okultna strana nacizma? Da li bi Treći rajh bio poražen bez odvažne borbe pojedinih slovenskih naroda protiv njega? Šta se prećutkuje u vezi sa nekažnjenim hrvatskim, mađarskim, šiptarskim i drugim fašističkim zločincima? Uz brojne tekstove domaćih autora, svestranom sagledavanju prošlosti fašizma i njegovih sadašnjih manifestacija, odnosno davanju odgovora na brojna važna pitanja, poslužili su i izuzetni prevodi stranih radova. Neki od njih su nedavno napisani, a nekada se radi o podsećanju na kultna dela o nacizmu i antinacizmu.

Na kraju, još jednom da naglasim, objavljivanjem temata o kome smo govorili, učinjen je veliki korak napred. No, na tome ne smemo da stanemo. Moramo istrajno da nastavimo putem koji je tako trasiran, i da dokrajčimo monopol nad antifašizmom onih kojima on ne da ne pripada, već ono zašta se zalažu, bez trunke preterivanja, predstavlja njegovu negaciju. To smo dužni da uradimo ne samo radi istorijske istine, već i radi bolje budućnosti našeg naroda.

Zalažući se da činjenice o Drugom svetskom ratu izbiju na videlo, ujedno se suprotstavljamo i onima koji u fašističkom duhu tretiraju srpski narod! Stoga je važno da napor „Dveri“ ne ostane usamljen, već da bude početak šireg sistematskog delovanja u tom duhu. A da taj časopis, osnosno nacionalno-demokratsko udruženje koje ga je pokrenulo – koje je nesumnjivo predvodnik srpskog patriotskog nevladinog sektora – ne samo istrajno nastavi putem kojim već dugo smelo ide, već i direktno, uporno insistirajući na tom terminu, nastavi da širi plamen autentičnog srpskog antifašizma i daje smer čitavom našem, nacionalnom i demokratskom, istinskom antifašističkom pokretu!