Nganasani – etnos koji čezne za tundrom

Do početka 20. veka svi autohtoni narodi severnog Sibira živeli su kao nomadi na ogromnoj teritoriji Tajmira, Jamala i Jakutije. Tundra je bila njihov dom, priroda njihov kalendar, a lov na irvase i ribolov – njihovo glavno zanimanje.

Autohtoni narodi severnog Sibira izgubili su svoj tradicionalni način života tokom 70 godina postojanja Sovjetskog Saveza. Danas potomci nekadašnjih nomada žive u gradovima i manjim naseljima, ali i dalje se osećaju kao ljudi iz tundre.

Nganasani su jedan od najstarijih etnosa na severu Evroazije. U Rusiji ima nešto manje od hiljadu Nganasana. Samo stotinak njih živi u tundri i bavi se lovom. Aleksej Čunačar je takođe pripadnik ovog etnosa. On živi u gradu, ali ga nešto stalno vuče u tundru. On radi u Dudinci, u Domu narodne radinosti, kao majstor za rezbarenje kostiju. Od irvasovih rogova pravi velike i male skulpture. Aleksej je u Noriljsku završio umetničku školu, živi u stanu sa dvoje dece, ali ga privlače tundra i severni folklor njegovih predaka.

U severnom Sibiru leto počinje tek krajem juna. U tundri se pored brežuljaka još uvek vidi rastresiti sneg, rukama je hladno bez rukavica, a duž puta prema Dudinci, udaljenoj 90 km od Noriljska, raste samo svilasti šaš koji jedu irvasi.
 

Ilustracija: Anton Petrov

Ovaj gradić ima 22.000 stanovnika. U njemu pored Rusa žive i autohtoni narodi – Dolgani, Nganasani, Evenke, Nenci i Enci. Svi se oni trude da u savremenim uslovima sačuvaju svoju kulturu, običaje i nacionalnu kuhinju.

Ilustracija: Anton Petrov

Atelje za rezbarenje kostiju

Ilustracija: Anton Petrov

Čim borer dotakne komadić irvasovog roga u vazduh se podiže oblak „koštane prašine“, koja kao sneg odmah pokriva sve okolne predmete – alat, sto i odeću. Posle petnaestak minuta obrade ročić se u rukama majstora za rezbarenje kostiju Alekseja Čunačara pretvara u ljudsku figuru u narodnoj nošnji.

„Ovakve figurice su sada kod nas popularne“, kaže Aleksej uz osmeh, završavajući posao i otirući belu prašinu sa jakne. „Vozači ih drže u autu kao amajliju koja ih štiti od susreta sa policajcima“.

Na poslu i u gradu majstora svi zovu Aleksej, ali njegovo nganasansko ime je Alju, što znači „kamičak“. „Ranije Nganasani nisu davali ime detetu odmah po rođenju“, objašnjava on. „Roditelji su najpre čekali da dete ispolji crte karaktera ili neke osobenosti“. Kod kuće nam je Alju pokazao svoju fotografiju iz detinjstva, gde se slikao u narodnoj nošnji, kao i narodnu nošnju koju njegova deca oblače za praznik ili na priredbi.

Ilustracija: Anton Petrov

Alju Čunačar je član nganasanskog kulturnoumetničkog društva „Dentedie“. Ima dvoje dece, bavi se grlenim pevanjem, svira drombulje i putuje po Rusiji i svetu.

Ilustracija: Anton Petrov

„Dok su na Severu još postojali kolhozi moj otac je gajio irvase, rezbario saonice i figurice i pravio opremu za pseću zapregu“, priča Aleksej. „Od detinjstva me je vodio u lov i ribolov. Kad sam napunio deset godina već sam umeo sam da ulovim irvasa. Mama je obično sedela kod kuće, u kućici od letava, napravljenoj na nganasanskim saonicama (nartama) i pokrivenoj kožama i šatorskim krilima. Šila je odeću, pripremala hranu i čekala nas. Kada se sovhoz raspao sve irvase su poklali. Sada roditelji žive u naselju Voločanka i bave se samo ribolovom.
Ribolov na obali Jeniseja

Kao i njegovi roditelji, Alju često odlazi u ribolov, posebno leti. I mi smo hteli da odemo sa Aleksejem u ribolov i da probamo sugudaj – omiljeno jelo autohtonih naroda Severa. Međutim, u Dudinci je duvao jak vetar i pravio velike talase na reci. Zato smo morali da sačekamo nekoliko dana dok se vreme nije prolepšalo. Čim je granulo sunce a voda se umirila, krenusmo u akciju. Alju i njegov prijatelj uzeše iz garaže udice i gumene čizme, porinuše motorni čamac i svi zajedno se otisnusmo na „Veliku vodu“ – tako su nekada Evenke zvale Jenisej. Ja se u jednom trenutku nagnuh prema vodi da rukom dohvatim hladne kapljice, ali me Alju upozori: „Jenisej je surov, on sve zna, sa njim se ne treba šaliti. On lako može da podigne talas. Za Nganasane je voda svetinja“.

Na obali naši saputnici počeše vešto da raspliću veliku mrežu. „To je mreža za ozimicu (Coregonus), sad ćemo je loviti na obali. Moj deda ranije nije lovio ribu u motornom čamcu kao mi, nego na ’grani’, tj. u dugačkom drvenom čamcu koji su ljudi ovde sami pravili. I umesto olova su na mrežu stavljali ’tegove’ od drveta“, objasni Alju. Pola sata kasnije u našem čamcu je već bilo desetak srebrnastih riba. Aleksej uze jednu i najpre je vešto uredi, zatim je isecka na krupne komade, posoli ih, dodade bibera i mladog luka sa perima, i postavi ispred nas tanjir sugudaja – sirove ribe koja u stara vremena nije čak ni soljena niti biberena. Ali pre nego što okusismo pravi nganasanski ručak, ribar „nahrani“ našu vatru, tj. baci u nju komadić ribe. Tako ljudi na severu izražavaju svoje poštovanje prema vatri, koju takođe poštuju kao svetinju.

Ilustracija: Anton Petrov

„Čovek se, naravno, polako privikava na grad. Tamo je sve udobno i nadohvat ruke. Ali ja ipak sebe doživljavam kao čoveka iz tundre“, reče Alju u smiraj dana. Pre nego što krenusmo rekom nazad, on priveza vrpcu za jedno drvo u znak zahvalnosti duhovima prirode za uspešan ribolov i lepo vreme.