Jamal – poluostrvo puno gasa i irvasa

Jamalo-nenecki autonomni okrug Ruske Federacije najveća je teritorija na svetu čiji stanovnici još uvek žive kao nomadi i, seleći se, sa sobom vode brojna stada irvasa. Zanimljivo je da se ovdašnje stanovništvo pored tradicionalnog nomadskog stočarstva sve više bavi i eksploatacijom nafte i gasa. Dopisnik „Ruske reči” je pokušao da sazna kako ovdašnji nomadi nalaze zajednički jezik sa naftnim i gasnim kompanijama.

Jamalsko poluostrvo se nalazi 2317 kilometara severoistočno od Moskve. Ovaj region Rusije je najbogatiji gasom i naftom. Na teritoriji Jamalo-neneckog autonomnog okruga postoji 232 poznata nalazišta koja sadrže oko 78% ukupnih ruskih rezervi gasa i 18% rezervi nafte. Od ukupne godišnje proizvodnje u Rusiji ovde se dobija oko 80% gasa i oko 8% nafte. Jamalo-nenecki autonomni okrug je interesantan i po tome što u njemu zajedno živi dvadesetak malih starosedelačkih naroda ruskog Krajnjeg Severa. Svima im je zajednički tradicionalni nomadski način života. Hanti, Nenci, Komi-Ižemci i Seljkupi uglavnom gaje irvase i bave se ribolovom. Međutim, usled intenzivne eksploatacije gasa i nafte smanjuje se površina pod pašnjacima za brojne irvase.

Problemi starosedelaca

Fotografija: Andrej Golovnjev

Mladi bračni par iz Sankt Peterburga, antropolog Aleksandra Terjohina i arheolog Aleksandar Volkovicki, planiraju da provedu godinu dana sa ovdašnjim starosedeocima i žive njihovim, nomadskim životom. Domaćini su im uzgajivač irvasa Konstantin Seroteto i njegova velika porodica. Svi zajedno žive u čumu (tradicionalnom konusnom šatoru od irvasove kože). Mladi naučnici su dobili i svoja zaduženja: Aleksandru je povereno loženje peći, a Aleksandra radi kao vaspitačica u nomadskom dečjem vrtiću. Na internetu vode dnevnik u kome, između ostalog, pišu o odnosima starosedelačkog stanovništva i kompanija za eksploataciju nafte i gasa.

«Da bismo stigli do odredišta, iz najbližeg grada, centra ovog područja, putovali smo celu noć na motornim sankama po dubokom snegu. Za 16 sati smo prešli oko 260 kilometara», priča Aleksandra i dodaje da irvase uskoro treba prevesti na nove pašnjake, pa će oni zato sa svojim domaćinima krenuti ka obali Karskog mora, udaljenog nekoliko stotina kilometara. Na delu puta izgrađena je železnička pruga sa jednim kolosekom da bi se lakše stizalo do nalazišta nafte i gasa.

Ovdašnji pastir Njadma Hudi kaže da je za ispašu irvasa najpogodnija zapadna obala Jamala, gde se gas i nafta još uvek ne eksploatišu, ali da bi dotle stigli, nomadi i njihova stada moraju da pređu preko industrijalizovane teritorije. «Dok stada tuda prolaze, putnički i teretni vozovi moraju da se kreću veoma sporo», priča pastir.

Za radnike na naftnim i gasnim nalazištima prolazak stada irvasa je svojevrsni šou, poput trke sa bikovima na ulicama nekih španskih gradova. Brojne irvase koji prelaze preko železničke pruge i gasnih nalazišta često snimaju strani televizijski kanali. Za pastire je ovakvo neobično gonjenje stada javni ispit brzine i spretnosti. Predsednik nacionalnog udruženja «Harp» Aleksandar Seroteto čitav život goni irvase od mesta do mesta na ovako neobičan ekstreman način i veruje da je na Jamalu moguće održati balans između intenzivne industrijalizacije i tradicionalnog načina života kakav se ovde vodi vekovima. «Kada na konferencijama u Skandinaviji govorim o tome, ostali učesnici ne mogu da veruju da irvasi prelaze železničke pruge i puteve», Kaže Aleksandar. Njegov prezimenjak, preduzetnik Albert Seroteto, ima drugačije mišljenje: on smatra da će zbog eksploatacije prirodnih bogatstava irvasi na Jamalu uskoro nestati.

Sve više ljudi i irvasa

Fotografija: Andrej Golovnjev

Jamalsko poluostrvo ima površinu Grčke, ali na njemu živi svega 16,5 hiljada ljudi u specifičnim uslovima. Pošto se ti ljudi uglavnom bave nomadskim stočarstvom, oni na poluostrvu imaju sve manje prostora za ispašu stada. Tokom poslednje decenije prirodni priraštaj među starosedelačkim narodima iznosi 11,5%. Pored toga, već 15-ak godina teritorija poluostrva se intenzivno naseljava i industrijalizuje: grade se putevi i gasovodi. I pored industrijalizacije na Jamalu se još uvek na nomadski način gaji veliki broj irvasa. Posle raspada Sovjetskog Saveza broj irvasa na poluostrvu se udvostručio, pri čemu je od 1980. godine procenat individualnih uzgajivača sa 37% porastao na 82%. Biolozi sa Instituta za ekologiju biljaka i životinja zaključuju: stotine hiljada irvasa više nemaju dovoljno hrane jer se mahovina koju pasu i gaze ne obnavlja tako brzo.

Vlasti Jamalo-neneckog autonomnog okruga i starosedeoci shvataju da su promene neophodne. Prema rečima predsednika društvene organizacije «Jamal» Jurija Hudija, zasada većina uzgajivača irvasa ne želi da smanji broj stada. Među starosedeocima ima mnogo mladih ljudi koji odlično poznaju i vole svoj posao i čuvaju maternji jezik. Čovek se uvek lako navikava na komfor, ali je praksa pokazala da prekid nomadskog načina života kod starosedelaca često izaziva depresiju i druge psihološke probleme.

Uralski naučnici smatraju da se broj irvasa ne mora smanjivati ukoliko se oni efikasnije uzgajaju i koriste, i da uzgajivači mogu nastaviti svoj nomadski način života. Naučnici predlažu da uzgajivači irvasa osnuju akcionarsko društvo ili preduzeće za visokotehnološku preradu mesa irvasa, da razviju velikoprodajnu i maloprodajnu mrežu i formiraju sopstveni vozni park.

Anatolij Menjšikov,
Ruska reč