Dve godine posle avgusta 2008: politički rezultati

Uoči druge godišnjice napada Gruzije na Južnu Osetiju (takozvanog petodnevnog rata) može se konstatovati progres u pitanju bezbednosti na Južnom Kavkazu. Takvu ocenu je dao zamenik šefa ruskog MIP-a Grigorij Karasin. Za poslednje dve godine situacija sa bezbednošću i stabilnošću u regionu je postala mnogo bolja. I to mišljenje, kako je rekao Karasin, dele i posmatrači EU.
 

U noć uoči 8.avgusta 2008 godine (kada je svet očekivao otvaranje Olimpijskih igara u Pekingu) vojska Gruzije po naređenju predsednika Sakašvilija napala je glavni grad Južne Osetije. Ranije je Sakašvili obećao građanima Chinvala da neće otvarati vatru i da će povući vojsku. Sat je otkucao ponoć, i grad je mirno spavao. U to vreme na mali Chinval počeli su da pucaju. Zatim je vojska Gruzije sa tenkovima i drugom oklopnom tehnikom upala u grad. Nekoliko dana su trajale bitke. Žrtve nisu samo civili, već i ruski mirovnjaci, koji su se nalazili u Južnoj Osetiji prema mandatu OUN. Direktna odgovornost za sve to leži na predsedniku Gruzije. Deo odgovornosti za tragediju avgusta 2008. treba da snose i zapadni pokrovitelji Sakašvilija. Gruzijska armija je bila naoružana zapadnim oružjem i prošla obuku zapadnih instruktora. Operaciju protiv Južne Osetije su planirala dva izraelska generala, oni su rukovodili štabom gruzijske vojske. Izraelci su takođe modernizovali i sisteme artiljerijske vatre, koje je Sakašvili primenio noću 8. avgusta protiv stanovnika Chinvala.
 

Kada su u Moskvi postale očigledne namere Sakašvilija - da se Južna Osetija očisti od Osetina - Rusija je donela odluku da se umeša u konflikt. Ruska vojska je ušla u zonu konflikta da zaustavi krvoproliće, da spasi osetinski narod od novog genocida i da natera Gruziju na mir. Ujutru petog dana vojni deo mirotvorne operacije je završen (odatle i naziv - petodnevni rat): uništena vojska Gruzije je u neredu napustila granice Južne Osetije. Sporazum o primirju su u Moskvi potpisali predsednik Rusije Medvedev i predsednik Francuske Sarkozi. Uskoro je dokument potpisala i Gruzija.
 

Zatim je Rusija objavila da priznaje nezavisnost Južne Osetije i Abhazije. Odlučujući se na takav korak, Rusija je shvatala da kvari svoje odnose sa Zapadom. Ipak vreme je pokazalo, da je korak bio pravilan: odnosi su se brzo pokvarili, ali se brzo i popravili, govori ekspert Međunarodnog centra Karnegi Aleksej Malaško:
 

U tom momentu, za vreme rata i posle rata, odnosi su se veoma pokvarili. A zatim se ispostavilo, da to nije baš tako važno, da to nije tako principijelno. I počelo je „resetovanje" i rusko-američkih, i u celini rusko-zapadnih odnosa. Rusija je u dobiti, ona je pokazala da može, da je sposobna da na takav oštar način sama reši svoje probleme, da se ona nikoga ne boji.
 

Što se tiče mišljenja samog Zapada o Sakašviliju, ono je za dve godine doživelo ozbiljnu evoluciju. Ako je za vreme tih događaja Zapad želeo da vidi Sakašvilija samo kao „žrtvu" agresije Moskve, posle istrage „svetli lik" gruzijskog predsednika je jako potamneo. 9 meseci je takozvana misija pravde EU pod rukovodstvom švajcarskog diplomate Hajdi Talavini pažljivo prikupljala činjenice. Zadatak eksperata je bilo objektivno objašnjavanje svih razloga i okolnosti početka „petodnevnog rata". Zaključak „misije pravde" jeste da je rat započeo Sakašvili.