Dragomir Anđelković: Milo Đukanović kao postmoderni Pavelić!

MAGISTRALE ZATIRANJA

Ante Pavelić je u skladu sa „doktrinom Budak“ nameravao da reši srbsko pitanje po sledećoj formuli: jedan deo Srba pobiti, jedan deo raseliti a jedan deo prevesti u katoličku veru i tako pohrvatiti. Po tom receptu su u NDH vršeni masovni pokolji, pokrštavanja i proterivanja Srba. Cilj je bio da u što kraćem roku Srbi budu eliminisani sa prostora Bosne, Hercegovine, Srema, Krajine, Dalmacije, Slavonije. Da nestanu kao narod, a ako opstanu kao pojedinci da moraju da postanu Hrvati!

Slično kao što je hteo i radio Pavelić, želi i čini Milo Đukanović. Samo mu je formula drugačija: 95 procenata Srba identitetski preparirati i pretvoriti u etničke Crnogorce a 5 posto najupornijih prihvatiti kao nacionalnu manjinu koja služi kao dokaz da je Crna Gora multietnička.  Đukanović i Pavelić suštinski rade isto – sprovode genocid nad Srbima. Njihova delatnost bila je, odnosno sada je, usmerena ka zatiranju većeg dela Srba na prostorima kojima su zavladali. Razlika je samo u tome što je tokom Drugog svetskog rata Pavelić mogao fizički da uništava Srbe dok Đukanović danas to ipak i da hoće nije u stanju da to čini pa ih likvidira „samo“ duhovno.

Sve ostalo je gotovo isto. U NDH su donošeni tzv. rasni zakoni usmereni protiv Srba, našeg jezika, pisma, crkve, kulture. U Milovoj Crnoj Gori se nalik tome ali perfidnije, zakonski i neformalno, radi na eliminisanju srbskog jezika (krade se i pretvara u izmišljeni crnogorski), ćirilice, Srpske pravoslavne crkve. Uz to se sprovodi opskurna politika „socijalnog crnogorstva“. Ta politika podrazumeva da ko pristane da se deklariše kao Crnogorac ima mnogo veće šanse da se zaposli u državnim i paradržavnim institucijama, razvija biznis, dobije medijski prostor i fondove pod kontrolom režima te na drugi način gradi karijeru. S druge strane deklarisani Srbi se suočavaju sa raznim vrstama diskriminacije i stigmatizacije. Prinuđeni su da skupo plaćaju privrženost nasleđu predaka.

DVA LICA SRBIJE

Sve to treba da prisili građane Crne Gore, koji su u ogromnoj većini svesni svojih srbskih korena da prvo u duhu mimikrije pristanu da se opredeljuju na način koji podrazumeva da se regionalni crnogorski identitet pretvara u izmišljeni nacionalni. Uporedo se ide i dalje – dubinski se saseca srbskog nasleđe Crne Gore, kako bi se posle nekog vremena natureni pozerski identitet pretvorio u stvarni a izvorni srbski koreni bili iščupani. Ukratko, jasno je da Milo Đukanović sprovodi identitetski genocid nad Srbima, koji se po krajnjem rezultatu priželjkivanom od strane onih koji ga vrše, ne bi razlikovao od Pavelićevog klasičnog (nož-metak-malj) genocida. Namera je u oba slučaja da Srbi budu ovako ili onako uništeni. No, dok kao što vidimo između Đukanovićevog i Pavelićevog režima nema velike razlike, ogromna razlika postoji u stavu Srbije prema njima tokom Drugog svetskog rata i danas.

Okupirana Nedićeva Srbija činila je sve što je mogla da pomogne egzistencijalno ugroženom srbskom narodu na prostorima pod kontrolom monstruozne NDH. Nedić i predstavnici njegove administracije uporno su protestovali kod predstavnika nemačkih okupacionih struktura i dokumentovano ukazivali na ustaške zločine, pomagali su srbskim prognanicima koji su stizali ili bežali na područje pod upravom Beograda, nastojali su da se delovi teritorije tzv. NDH izdvoje iz njenog sastava. Štaviše, raznim kanalima pomagan je i srbski pokret otpora u našim krajevima koje je okupator dodelio NDH, a u Srbiji je vođena žestoka propagandna akcija protiv Pavelića i njegovih ustaških bandi. Taman posla da je Pavelić u Nedićevoj Srbiji imao svoje srpske pomagače!

SRAMNO IGNORISANJE

Ustaške vlasti su zbog svega toga protestovale kod nemačkog vojnog i civilnog aparata u okupiranoj Srbiji. Obraćale su se direktno Berlinu. Pokušavale su da preko ličnih mehanizama uticaja bar priguše ako ne i ućutkaju glas Beograda. Međutim Zagreb ništa nije uspeo da postigne. Nedić je, šta god neki mislili o njemu, čvrsto bio uz srbski narod zapadno od Drine. Danas Beograd ni približno nije tako i toliko uz ugrožene Srbe u Crnoj Gori. Naš narod nije ništa manje ugrožen od strane režim Đukanovića nego što je bio od Pavelića. Samo što sada nema krvi tj. plan eliminacije se sprovodi na mekši način koji se raznim manipulacijama donekle maskira. Uz to, usled pedeset godina titoističkog ispiranja mozgova, nemali deo našeg naroda je izgubio kritičnu masu nacionalne energije. Štaviše, deo tzv. elite je teško oboleo od nacionalnog mazohizma.

To sve olakšava Milovim lobistima – povezani sa poslovnim, političkim, medijskim i kriminalnim strukturama u Srbiji – da uspešno zamajavaju srpsku javnost i preusmeravaju njenu pažnju. Novac, zastrašivanje i druge poluge moći koriste se u Srbiji kako bi ona ignorisala pa i asistirala genocidu nad Srbima u Crnoj Gori! Na tim stubovima zasnovan pristup Đukanovićevih falangi u Srbiji – koje često rade i za račun Prištine, Zagreba i drugih srbskih neprijatelja – daje otrovne plodove. U tome je velika krivica i onih koja iz raznih lično-partijskih računa, a možda i straha od Milove mafije – od vlasti do opozicije – to dopušta svojom pasivnošću ili čak i kolaboracijom.

Nije teško proveriti ko su i koliko su malobrojni oni koji su se u Srbiji jasno a negativno odredili prema malignom Đukanovićevom režimu. Srbija je dovedena do stanja gotovo opšteg institucionalnog i medijskog ćutanja, dok se u Crnoj Gori udarnički radi na zatiranju srbskog naroda. A to stanje je, naporima Đukanovićevih jurišnika, sada dovedeno do kulminacije. Režim u Podgorici je svestan da je na granici sloma i histerično pokušava da eliminiše sve što bi moglo da pomogne narodnooslobodilačkim (od etničke do demokratske sfere) naporima građana Crne Gore.

GLAS ZA NACIONLANI SPAS

Srbija, koja je po ustavu matična država srbskog naroda, nema pravo da bude paralisana! Dužna je da digne glas u prilog odbrane ne samo elementarnih nacionalnih prava svog naroda već i osnovnih demokratskih principa! Ćutanjem ne samo što ignoriše genocid već u njemu i saučestvuje.  Đukanovićev režim želi da paralisanjem Srbije svojim podanicima u Crnoj Gori pošalje poruke:  „Srbiju nije briga za vas“, „u Srbiji možemo što i u Crnoj Gori, tu smo mi a ne vi svoji na svome“. Đukanovićevo afirmativno tretiranje u mnogim medijima u Srbiji, odnosno ignorisanje stradanja srbskog naroda u Crnoj Gori, treba da slomi tamošnje preostale Srbe. Da srbski narod u Crnoj Gori navede da shvati da nema kud jer ga je i Srbija otpisala; da ga ubedi da se prepusti sudbini po principu bolje živeti kao etnički Crnogorac nego se mučiti kao Srbin.

Apelujem zato na srbsko društvo, na sve dobronamerne građane koji nisu ravnodušni kada se radi o strahotama iza kojih stoji Đukanovićev režim, na društvene i političke delatnike koji imaju i trunku morala i patriotskog osećanja, da dignu glas i podrže demokratsku borbu srbskog naroda ali i drugih građana Crne Gore. Da podrže borbu protiv vlasti koja kao da je zaostala iz osmanlijskih i NDH vremena ili u Evropu zalutala iz neke afričke zemlje dok su tamo vladale razne Bokase! Nemamo pravo da guramo glave u pesak dok se naš narod zatire u Crnoj Gori a baš to prečesto radimo, i to na najgori način. Jer sada postoje realne šanse da režim Đukanovića padne a mi mu indirektno pomažemo da opstane i nastavi svoja nedela.

Đukanović i njegovi ovdašnji satrapi to dobro shvataju i zato žele više nego ikada ranije da Srbija okrene glavu od Crne Gore, a mi naprotiv moramo da učinim suprotno, i podržimo borbu srbskog naroda za opstanak. Izbori su već za nekoliko dana, 16. oktobra, i krajnji je momenat da to učinimo. Nepokolebljivo, energično, glasno. To je važno zbog izbora ali i nastavka borbe za opstanak Srba u Crnoj Gori.  U demokratskom društvu svako ima pravo da se izjašnjava kako god hoće i nije nam cilj da bilo kome namećemo identitet koji ne želi. Dovoljno je da u Podgorici na vlast dođu ljudi demokratskih opredeljenja, koji nikoga neće nacionalno terorisati, i Srbi u Crnoj Gori će moći normalno da žive ne ugrožavajući bilo koga drugog. Da li je normalno da ćutimo dok im Đukanović u 21. veku to brutalno onemogućava?

Vidovdan