Kakvu je čorbu zapaprio Gasprom Evropi?

Buket članaka nastrojenih protiv Gasproma nudi čitateljima sajt Evropskog centra za međunarodnu ekonomsku politiku. Poslednji materijal na temu pomalo se razlikuje od prethodnih. U obrt je uveden izvesni indeks osetljivosti zemalja EU na isporuke ruskog monopoliste, koji može da kazni i da mazi klijente putem prekida ili uvećanja izvoza. Nabrojane su i žrtve slobodnog ponašanja. U spisak su dospele ne samo sovjetske republike i bivši saveznici SSSR, već i Austrija i Finska, koje nikada i nekako nisu bile politički vezane za Moskvu. Istina, od samih postradalih žalbe još niko osim Evropskog centra nije čuo.

Ali data publikacija bledi pred člankom nemačkog mesečnika Internešnl Politik, koji izdaje Nemačko društvo spoljne politike. Diplomatijom se tamo posebno ne opterećuju. Evo jednog obrasca stila: Posle raspada SSSR moskva je iskoristila svoj izvoz i monopol nad gasovodima kao politički instrument zaplašivanja i ucene, mada sa sumnjivim uspehom. Autor nalazi dokaze u svojim ranijim člancima – vrlo zgodno. Očigledno to i jesu njegovi glavni izvori informacija. Po tekstu su obilno razbacane i druge teze u duhu aksioma, pošto argumenata opet nema. Na primer, „umišljeno uzajamno preplitanje ekonomskih interesa je mit", ili: „dugoročni gasni ugovori su sumnjivi sa ekonomske tačke gledišta. Nemački energetski biznis, očigledno veoma je otupeo, ako deluje uprkos savetima politikologa.

Čime je ipak Gasprom zapaprio čorbu Evropi, gde isporučioca grde i političari i mediji, ali od produkcije ne odustaju? Mišljenje našeg eksperta, direktora Instituta za energetska istraživanja Vladimira Lihačova o koncernu – instrumentu geopolitike Kremlja.

Zaista, u političkim krugovima i medijima mnogih evropskih zemalja takva teza postoji. Bazira se na tome da Gasprom ima veliki udeo u isporukama gasa u Evropu i na tome što je Gasprom privržen dugoročnim ugovorima po principu „uzmi ili plati“. U tom sporu stiče se nekoliko okolnosti. Strah pred ruskim uticajem u Evropi, pred monopolom, koji snabdeva gasom skoro polovinu Evrope i drugo: politika koju vodi Evropska komisija na liberalizaciji energetskog tržišta, koja vodi ka jačanju konkurencije i tome da se umanji uloga dugoročnih ugovora.

Da li se slučajno pojavila Gaspromova strategija dugoročnih ugovora? Radi osiguranja izvoznih obaveza koncern je primoran da stalno traži i razrađuje nova velika nalazišta. I da postavlja magistralne gasovode velikog kapaciteta. Naravno, to traži ogromne investicije. I Gasprom mora da bude siguran da će se one isplatiti. Zato se princip „uzmi ili plati“ koristi kako bi se pokrili troškovi i kako bi se izbilo na profit. Treba da postoji dvostana garancija: koncern daje gas po ceni koja zavisi od naftnih kotacija i revidira se svakog kvartala. Sa svoje strane, klijent se obavezuje da kupi dogovoreni obim.

Kakva je danas situacija na evropskom gasnom tržištu? Vladimir Lihačov kaže:

Do nedavno ono je raslo visokim tempom. Potražnja za ruskim gasom stalno se uvećavala. Nastupila je kriza i potražnja za gasom u Evropi za poslednjih godinu i po ako nije pala, onda se stabilizovala. U toj situaciji Gasprom je nastavio da koristi svoju formulu cene. Ali u EU je počeo da stiže komprimovani gas, koji nije tražen u Americi, konkurenti Rusije iz Norveške i Alžir smanjili su cene. Tako je Gasprom izgubio veliki deo svog tržišta u Evropi. U kratkoročnom planu to je bitno, a u dugoročnom samo govori o tome da Gasrpom treba da pređe na fleksibilniju šemu uz uračunavanje spot isporuka i slično.

Što se tiče prognozirane potražnje za gasom, po ocenama koje stoje u osnovi energetske strategije Rusije do 2030. godine, Moskva je spremna da uveća izvozne isporuke u zemlje EU za 25%, objašnjava Lihačov uzimajući u obzir rusku strategiju deverzifikacije gasnog izvoza, razvijajući istočni pravac. To je Kina, to je proizvodnja kompromovanog gasa i njegove isporuke u zemlje azijsko-tihookeanskog regiona. To je ruski odgovor na evropsku diverzifikaciju, težnja da se kompanija osigura od naglih promena evropske konjukture. Ruske ocene, nad kojima je radilo desetak instituta po čitavoj zemlji, veoma su oprezne. Dok prognoza Evropske komisije ne isključuje nagli rast potražnje za gasom u EU do kraja 2030. godine.

Gasprom, smatra Vladimir Lihačov, sve jedno će biti tražen na evropskom tržištu. Radi toga će biti potrebne ogromne investicije i dugoročni ugovori. Bez njih niko neće graditi nikakve nove gasovode. Uzvici na račun monopoliste Gasproma su tradicionalni, traženi od strane politikologa, ubeđen je ekspert. On kaže:

I ja bih  želeo da istaknem da je jedan od inicijatora ove buke Evropski centar za međunarodnu ekonomsku politiku. On nije toliko blizak Evropskoj komisiji, ali i sve to finansiraju američki fondovi. Ja ne bih to nazvao rusofobijom, ali to da se nešto tako očekuje od tih centara, njima za to i plaćaju. Ozbiljni stručnjaci iz energetike ponašaju se drugačije, oni prihvataju druge argumente, rešenja.

I čak posle svih konflikata Rusije sa Ukrajinom i Belorusijom, ugovori se i dalje sklapaju, na dugoročnoj osnovi, između ostalog, rezimira Vladimir Lihačov. I ne zato što drugog gasa nema, već zato što Gasprom i dalje čuva renome strateški važnog pouzdanog partnera.