Naši studenti u SAD voze rikše da bi zaradili za povratak

Moj sin je u Atantik Sitiju. Kada ga pitam kako je, kaže da je dobro. Kao da ne znam kako mu može biti: radi po ceo dan, vozi rikšu tek da može da preživi. Iznajmljuje je za 100 dolara nedeljno i potom vozi ljude od kazina do kazina, a plaćaju mu onoliko koliko im bude simpatičan. Iz Srbije je pošao sa 850 dolara, a sada u džepu ima tek 200 dolara.
Pritom, samo na smeštaj nedeljno daje 80 dolara. A, na taj program potrošio je celu svoju ušteđevinu i još je pozajmio 600 evra - počinje svoju priču Eva Kolundžija, majka jednog od 160 studenata koji su preko agencije SEEA pošli u Atlantik Siti očekujući posao i smeštaj, a potom bili prepušteni sami sebi.
- Moj sin je samo jedan do prevarenih. On je i prošle godine bio u Americi preko jedne druge agencije. I dobro se proveo i uspeo da uštedi 3.000 dolara, bez kojih je ostao zahvaljajući SEEA. Za njih je čuo upravo u Americi prošle godine. Ispričali su mu poznanici da su Boris Trivić i njegov otac, vlasnici SEEA, u zamenu za oko 400 dolara koje su im uzimali na licu mesta nalazili dobre poslove po Atlantik Sitiju. I rešio da ove godine ode sa njima, očekujući bolji posao - priča Kolundžija.
Ona kaže da je bila protiv toga.
- Već u decembru platio je 100 evra i 5.000 dinara samo da bi rezervisao mesto u programu. Ucenjivali su ih da do 9. januara plate svih 1.270 dolara za ušće u programu, jer u suprotnom, rekli su, cena će rasti iz meseca u mesec. Prošli su testove jezika. Pa, ako je jezik problem da im se nađe posao, zašto ih agencija na to nije upozorila? U Njujork su stigli 20. maja i najpre tri sata čekali na areodromu da se neko iz agencije pojavi - kaže Kolundžija.
Po njenim rečima, potom su dali 50 dolara za prevoz do Atlantik Sitija, a posle i 100 dolara za smeštaj, koji je bio i loš i za 20 dolara skuplji nego onaj koji su kasnije, zahvaljujući prijateljima, uspeo njen sin da pronađe.
- Organizovali su im razgovor na kome se pojavio ogroman broj momaka i devojaka. Kako je poslodavac izabrao zaposlene, ne zna se - priča Eva Kulundžija.
Ona je posebno ogorčena što u agenciji nije dobila gotovo nikakvu informaciju, niti pomoć. Ruke su joj ostale vezane i nakon odlaska kod advokata jer sva obećanja koja su davana studentima - davana su usmeno.
- Bio sam protiv toga da moji sinovi odu na put jer mi je sve izgledalo sumnjivo još i pre no što su otišli. Sva pravila koja su bila ustanovljena, pa čak i to da program nije za brucoše i studente prve godine, menjala su se, bila suviše savitljiva. Da bi im bio nađen posao dali su 500 dolara Triviću na licu mesta. I jednom sinu je zaista pronašao posao, ali je drugi morao sam da se snađe - tvrdi B. P., Novosađanin čiji su sinovi trenutno u Atlantik Sitiju.
Kako pričaju roditelji, Bojan Trivić, nastanjen u Njujorku, gotovo da i ne odgovara na pozive studenata. Jedina pomoć koju su od njega mogli dobiti jeste pokušaj da se zaposle u Njujorku, ali samo pod uslovom da putuju svakodnevno iz Atlantik Sitija, udaljenog oko 100 kilometara i da su trenutno na probnom radu. Bez posla su bili punih mesec i po. I da situacija bude gora, napominju roditelji, njihova deca još uvek nemaju broj socijalnog. Bez tog broja, pravog posla nema.

Komentari čitalaca sa sajta „Blica“

-Problem više nam pravi Social security office i naši sponzori koji redovno prave greške i propuste u aplikacijama pa već dva meseca čekamo socijalni broj a niko neće da nas zaposli bez socijalnog broja ili ako već neko i radi ne dobija „pay chak“ već radi za džabe dok ne dobije broj. Tako da je većina nas ovde već dva meseca bez socijalnog broja i bez posla. Ono malo studenata koje je imalo „sreće“ da dobiju neki posao i socijalni broj, rade samo part time(sto je oko 15 sati nedeljno) sa satnicom od 7 dolara sto je u prevodu oko 150 dolara nedeljno a sam smeštaj je od 80-100 dolara nedeljno. Pa vi sad izračunajte kolika je to zarada, koliko smo mi svi u gubitku i koliko smo svi prevareni.
-Pozdrav svima, mi smo ovde u Atlantiku već drugu godinu, tako da znamo kako stvari funkcionišu! Rođaci, ovo je vork end travel program naučiš jezik, zezaš se i vratiš pare i ideš kući! I nije za svakog jer ima jako puno razmaženih koji nisu nikad ništa radili i odmah su prvo otišli u Ameriku da rade pa su im sad svi krivi.
-Ja sam sad u Atlantik Sitiju i baš mi je lepo. Guram neke ljude u kolicima i još mi plaćaju za to ponekad i više nego što tražim. Sam sam svoj gazda, kao u Srbiji što bi se reklo, imam svoj biznis i baš mi je super. Hteo bih samo da se zahvalim agenciji koja mi je omogućila ovaj kulturno-zabavno-umetnički program koji se zove vork end travel.
-Ja sam prošle godine bila u AC i solidno sam prošla. Pravi problem je što je ove godine tamo otišlo previše ljudi. Mnogi su čuli priče kako može da se zaradi brdo para i naravno da su hteli da pokušaju. Isto tako je činjenica da su mnogi podigli kredite ili pozajmili pare jer roditelji nisu mogli da im priušte celu sumu. Uzrok prevelikom broju ljudi jeste to što su se agencije izalavile pa su umesto 50, kao prošle godine, ove godine vodili 150 ljudi.
-Pa nismo mi glupi ljudi da ne znamo da računamo. Dali smo 2.000 evra zato što su nam obećani takvi uslovi da možemo da zaradimo i svi smo krenuli u Ameriku da radimo po 16 sati dnevno, a ne da čekamo da nam padnu pare sa neba. Ne vidim u čemu je problem. Nemojte još da ispadne da smo mi lenji. A što se tiče ljudi koji su srećni sa sedam dolara na sat, uzmite digitron u ruke i izračunajte koliko nam je vremena potrebno samo to da uradimo sa tom satnicom i bez prekovremenog jer ga ovdašnji poslodavci, za neupućene, ne daju ni za lek!
-Ja sam jedan od studenata o kojima je članak govorio. Reći ću potpunu istinu tako da svima bude jasno. Prvo, prevareni jesmo. Obećani su nam samo najbolji poslovi u najboljim kazinima. Na prezentaciji koju je održao predstavnik agencije, to je i usmeno obećano. U slučaju da se ne svidimo tim menadžerima, agencija je trebalo da nam obezbedi dva nova intervjua na drugim mestima i tek nakon toga bi ispunila svoje obaveze prema nama. To stoji i u zvaničnoj brošuri „Intrax Work & Travel“ agencije. Menadžere nismo videli, a intervju smo imali samo jedan, na koji je došlo nas 160 da konkuriše na 15 mesta. I to nakon 15 dana u Americi.
-Odmah da kažem da sam ja jedan od tih ljudi koji je došao preko te tragične SEEA agencije. Pa šta ako smo dali 2.200 evra za program (koji je, inače, bio najskuplji u Srbiji), da li to znači da treba da nas oderu samo zato što smo uložili pare. Devedeset odsto ljudi je pouzimalo kredite, pozajmilo pare (koje sad ne znaju kako će da vrate), nisu to ljudi koji su došli na provod i da ih je baš briga za pare.