Zašto ne treba da se odreknemo ćirilice?

Danas, na početku 21. veka, srpska ćirilica je u Srbiji postala pismo drugoga reda. Kada se pomene ćirilica obično se njen današnji status u Srba označava kao smrt, gašenje, nestajanje, propast – kraj ćirilice. Kako je do toga došlo, u čemu se krije tajna ovoga nacionalnog poraza i šta nam je činiti?

Sve više je glasova u odbranu i zaštitu ćirilice i udruženja za negovanje ćirilične kulture. Ali nedostaje organizovana i argumentovana borba. Jer, ćirilica nema samo nacionalno emotivnu važnost za nas; ona ima duboko racionalnu logiku postojanja.

Najlakše bi bilo napuštanje ćirilice objasniti pomodarstvom, tuđinomanijom ili palanačkim duhom pokondirenosti za bilo čime što dolazi sa strane. Ali stvari stoje mnogo ozbiljnije. Ćirilica je identitetska oznaka ovoga naroda i njeno brisanje ne može da ne ostavi traga na identitetu. To dobro znaju svi oni koji su, bilo spolja ili iznutra, ćirilicu kroz istoriju zabranjivali, proterivali, relativizovali, gurali u stranu i dekretima zamenjivali drugim pismom. To samo mi još ne shvatamo. Ali i kada shvatamo ne poznajemo i ne koristimo izuzetno veliki broj prednosti zbog kojih ne treba da se odreknemo svoga istorijskog pisma.

Urušavanje ćirilice je samo jedan od elemenata u toj istorijskoj igri konstantne ugroženosti srpskog nacionalnog identiteta na Balkanu.

Ponižavanje ćirilice je samo još jedan od mnogobrojnih katastrofalnih rezultata nesposobnosti srpske nacionalne elite u 20. veku, kada su izgubljene gotovo sve borbe za opstanak srpskog identiteta u svojoj celini.

Balkan je nekada bio ćiriličan, sve dok nisu njime zagospodarili oni politički projekti koji su za Srbe označavali žrtvovanje delova svoga identiteta i nacionalnog interesa, a za druge narode iz zajedničke nam države istovremeno bili poligon potpune afirmacije nepostojeće ili neodređene nacionalne svesti i državotvornih interesa.

Poznate optužbe svih protagonista filosofije evropalanke u Srba i u ćirilici vide deo tamnog vilajeta svetosavlja koji nas sprečava da konačno ostvarimo evropski san i stignemo u obećanu uniju. Nije slučajno ćirilica smetnja svakoj nameri izmene identiteta srpskog naroda. Ćirilica je beleg srpskog etničkog i državotvornog prostora i potiskivanje ćirilice najbolje oslikava proces geopolitičkog sužavanja srpskog naroda na Balkanu. Međutim, ćirilica je evropsko kulturno dostignuće koga žele da se odreknu jedino domaći evropalančani koji u gubitku sebe i svoga vide jedini zalog integracije sa drugim. Još je najsmešnije kada se ćirilica napušta zarad domaće latinice koja je neupotrebiva za bilo koji evropski jezik koji koristi vlastite a od domaće različite abecede.

Nema niti jednog razloga zbog koga bi trebalo da se odreknemo srpskog nacionalnog pisma – ćirilice.

Ćirilica je službeno pismo ove države i poštovanje ćirilice je elementarno poštovanje zakona.

Svi narodi na svetu bave se očuvanjem i negovanjem svojih nacionalnih pisama, iako su mnoga od njih više nego komplikovana i nepodesna za upotrebu. Ćirilica je svakako jedno od najsavršenijih pisama na svetu i napuštanje ćirilice bilo bi potpuno besmislen i autodestruktivan čin.

Ćirilica nije samo srpsko već internacionalno pismo. Njom pišu i drugi veliki narodi i ne žele da je napuste. Srpska ćirilica je, pritom, i najsavršenija od svih.

Ćirilica je u potpunosti prihvaćena u savremenim informacionim tehnologijama i nije u tom smislu ni u kakvom zaostatku za ostalim svetskim pismima.

Ćirilica je izuzetno važan deo nacionalnog identiteta i odricanje od ćirilice predstavlja direktan udar na identitet.

Prelazak na domaću latinicu nije nikakav civilizacijski pomak. Ta latinica je domaćeg porekla i ne odgovara vodećim svetskim latiničnim pismima. Nema niti jedne prednosti zbog koje bi trebalo preći na latinicu, izuzev ako se odricanje od svoga identiteta razume kao civilizacijski napredak.

Međutim, u ovom trenutku domaće latinice (koja je prečesto bila u službi antisrpske kulturne politike) mogli bismo se u potpunosti odreći tek kad bismo imali ozbiljnu nacionalnu strategiju koja bi svo ono srpsko književno blago objavljeno na latinici planirala da na svaki način sačuva u korpusu istorije srpske književnosti. Bez te strategije odbacivanje latinice predstavljalo bi odricanje od vlastitog nasleđa i trijumf antisrpske kulturne politike.

U svakom slučaju, dvoazbučje ne predstavlja prednost već štetu na prosvetnom, kulturnom, nacionalnom i ekonomskom planu. Posebno kada se jedno estetski i tehnički savršenije pismo žrtvuje nesavršenijima od sebe.

Zbog svega iznetog smatramo potpuno neosnovanim i čak čudnim sveopšte nastojanje da se tradicionalno srpsko pismo ćirilica iz nepoznatih razloga zameni latinicom. Sa ovakvom odlukom ne možemo se pomiriti, jer se radi o direktnom kršenju zakona i ugrožavanju osnova nacionalnog identiteta.

Ostajemo ubeđeni da se radi o jednoj nacionalnoj nesvesti i nesavesnosti, neozbiljnosti i neodgovornosti, a ponajpre samonedisciplini, i da će se od takve pogubne kulturne politike odustati. Svi treba da stojimo na raspolaganju da uvek i svuda posvedočimo istinu o značaju ćirilice i njenoj visokoj upotrebnoj vrednosti i u savremenom svetu.