Napoleon na kolenima

Bilo je to, svakako, najuzbudljivije iskustvo u dugovekom ratničkom životu generala, inače očaranog biljnim i životinjskim svetom Kavkaza zbog čijeg je (pre)poznavanja i počastvovan titulom počasnog člana Akademije u Petrogradu. Najuzbudljivije jer mu je bilo - prvo. Zbilo se to u Vršcu, u vreme kad su 1788. vinogradi vapili za beračima. Turci su Banat pretvorili u buktinju čijoj je vatri nedostajao samo plamen ispod Vršačke kule. Austrijanci su obećali pomoć, ali njihovi pukovi bili su mnogo dana hoda od varoši sred močvare, od Srpskog Vršca i Nemačkog Vršca. Neuobičajeno ali lepo i korisno, predstavnici oba naroda dogovorili su se da zajednički brane grad.
Kad su porodice poslali na sigurno, ostalo ih je tačno 75, i slovima: sedamdeset pet. Među njima i dvojica sinova vršačkog obor-kneza Arsenija - stariji Semjon i mlađi Đorđe, dvanaest proleća. Jedini način da odole napadačima čiji su čadori kao kakav mamutski čaršav prekrili dobar deo južnog Banata bilo je da se, pored „srca u junaka”, posluže lukavstvom, takođe zavidnom vojničkom veštinom. Smislili su da brzom izmenom mesta grupica vojnika na zidinama utvrde, čestim menjanjem uniformi, paljenjem i do pedesetak vatri noću, danonoćnom lupom u doboše i neprestanim kliktajima trube uvere neprijatelja da je grad krcat vojskom koja jedva čeka napadača.
I tako punih šest nedelja, bez sna i uz povremenu hranu, onako s nogu. Sve dok, 18. oktobra, trupe carske vojske nisu umarširale u grad. Pre toga je dvanaestogodišnji Đorđe neumorno trčao s mesta na mesto, dovodio i odvodio konje, zvonio sa svih crkava, punio i čistio karabine ali i pucao iz njih, raznosio hranu stražarima, stizao da brine i o svojim golubovima, ali i da od starijeg brata uči kako se koristi sablja, kako seče s konja u trku, kako bode u skoku sa zida. Neponovljivi šestonedeljni tečaj na temu koja bi mogla da se nazove i „Kako postati vojničina”.
O jednom od najslavnijih vojskovođa u Evropi s početka 19. veka, generalu rođenom u Vršcu, kod nas se malo zna mada zapisi o njemu i njegovom nesvakidašnjem delu nisu oskudni. Najškrtiji su oni iz njegove autobiografije koja je, pod naslovom „Žitije Đorđija Arsenijevića Emanuela”, iz štampe izašla 1827. godine u Budimu. Toliko škrti da mu i Vuk Karadžić, koga je general zamolio da te njegove uspomene priredi za štampu, otpisuje:
„...U njoj (knjizi) nema krasnorečja, nužnog za opisanije takoga junaka, nego je samo skupljena građa za srećnijega biografa vašega posla posle smrti naše...”
Srećniji biograf postao je knez N. B. Golicin, Emanuelov ađutant iz vremena ratovanja protiv Napoleona. Kod nas je o generalu pisao istoričar Stojan Novaković, a vršački književnik Milan Tokin objavio poduži feljton. Na kraju se likom i delom golobradog Vrščanina, koji je sabljom ispisao burne stranice istorije evropskog vojevanja, bavio i Dušan Belča, takođe književnik ali i predani istraživač prošlosti južnog Banata, Vršca pre svega. Upravo zahvaljujući njegovim napisima i nastaje ovaj skromni novinski prilog o Đorđu Arsenijeviću Emanuelu.

Cigankino proročanstvo

Priča dotekla do naših dana kaže da su preci slavnog potomka poticali odnekud iz Crne Gore, od nekog Dabe, čiji se sin Manojlo - početkom 18. veka - preselio na samo ušće Morave u Dunav. Tu mu je žena rodila jedanaestoricu sinova i četiri kćeri s kojima se, pred najezdom Turaka, preselio u Vršac. Tu je branio i sebe i svoje i, u znak zahvalnosti, od austrijskog generala Engleshofena dobio povelju kojom je oslobođen svih dažbina Carevini, i on i njegovi. Dok god budu verni novoj otadžbini. Na tom carskom dokumentu kojim je dobio i plemstvo, ime Manojlo prevedeno je u Emanuel, te su se svi njegovi potomci tako i prezivali.
Ovo kratko putešestvije u daleku prošlost junaka naše priče važno je da bi se objasnilo poreklo njegovog prezimena. Jer, potonji general je u istoriju upisan kao Đorđe Arsenijević Emanuel, kako inače uobičavaju Rusi ne propuštajući da naglase očevo ime kao deo ličnosti. U legendu je ušla i priča da je jedna stara Ciganka, 2. aprila 1775. godine, ušla u dvorište kneza Arsenija nekoliko trenutaka posle rođenja sina kad su, kao nikad dotad, zarzali brojni konji u štali. Domaćinu kuće je poverila, pre nego što je dobijeni srebrnjak čvrsto stegla, da će novorođenče biti veliki junak koji će na konju daleko da stigne. I to, kako je zabeležila priča, naglasila pitanjem - tvrdnjom: „Čuješ li kako se konji raduju njegovoj mamuzi?!”

Ne zna se pouzdano koliko su se konji uistinu radovali njegovoj mamuzi, s obzirom na to da je na desetine njih pod njim stradalo u bojevima. Zna se da se već kao četrnaestogodišnjak priključio dobrovoljačkim jedinicama frajkora pukovnika Mihaila Mihaljevića u kojima je bilo nataloženo iskustvo srpskih ratnika koji su svoje oružje iznajmljivali drugima verujući da će im to pomoći da konačno otadžbini povrate slobodu. O njima je, uostalom, najpotresnije svedočio Miloš Crnjanski u svojim „Seobama”.
S početka, pod ličnom zaštitom pukovnika Mihaljevića, Đorđe Emanuel pratio je bitke Austrijanaca protiv Turaka mahom iz drugih ili trećih linija fronta. Tako je bilo i u bojevima za Paraćin, Jagodinu, Karanovac (današnje Kraljevo), Aleksinac i Kruševac. Slušao, gledao i učio. A kad je posle oslobođenja Beograda feldmaršal Laudon, živa legenda austrijske vojske, sazvao ratni savet, Mihaljević je sa sobom poveo i Emanuela.

Prvi pravi bojevi

Bio je to, može se reći, susret sa sudbinom. Tada petnaestogodišnji kaplar stajao je u stavu mirno pred ostarelim vojskovođom čija se slava izjednačavala sa slavom Eugena Savojskog, i sanjao da u dogledno vreme on bude na mestu Laudona, a preko puta njega neki drugi ustreptali golobradi oficirčić. A do ostvarenja takvog sna - sad je feldmaršal bio na redu - put vodi kroz krv i miris baruta, blato i znoj, ledene kiše i snegove, smrad i strah, poraze ali i slatke pobede.
Posle kratkog odmora, Đorđe Emanuel priključuje se u Osijeku Srpskom puku koji, pod zapovedništvom pukovnika Mihaljevića, kreće u rat, tamo daleko, protiv francuskih revolucionara. Slede usiljeni marševi preko Slavonije, pa dolinom Save u Štajersku. I Tirol, sa snežnim planinskim kupama, ostaje za njima, Bazel im je zborno mesto. Još nema krvi i mirisa baruta, ali zato krupnjaju blato i znoj, smrad se uvlači u nozdrve. Jesen se primiče kraju, pa se ratovanje odlaže za proleće.
Već u maju prelaze Rajnu i kod Landaua vode prvu veliku bitku protiv Francuza. Dugotrajnu i krvavu, s mnoštvom ranjenih i poginulih. I naš junak, u svojoj prvoj pravoj bici, iskazuje nesvakidašnju hrabrost i veštinu, ali i biva ranjen u trenutku kad ga je jedan francuski vojnik bajonetom zakačio po stomaku. U svojim uspomenama, koje ispisuje u trećem licu, kaže:
„...Sreća velika što je bio gladan, te su creva ostala čitava, a inače bi se tu svršilo: više od 15 dana niti je mogao govoriti, ni jesti, nego su mu čorbu i lekarije sipali u usta i, koliko je mogao čuti i razabrati, svi su lekari izgubili nadeždu o njegovom životu...”

Đavo na pravoj strani

Rana je zarasla i Emanuel hita natrag u bojeve i, posle, piše da je zaradio još dve. Ne piše, međutim, o svojim podvizima (to je uvek ostavljao drugima) i o njima saznajemo zahvaljujući izveštaju tada jedinog srpskog lista „Slaveno-serbskija vjedomosti”. Novinar svedoči da je u jednoj bici, iako napadnut od četvorice vojnika, uspeo da preotme zarobljeni top. A u okršaju kod Belgenhajma, izlažući se smrtnoj opasnosti, iz francuskih ruku oslobađa svog oficira.
Poslednja rana umalo da okonča vojničku karijeru u usponu:
„Druga rana u ruku nije bila tako strašna, ali je zato treća bila gotovo gora od prve: posle dugog lečenja, ostane sakat u nogu...”, ispoveda se Đorđe Emanuel, tada već okićen zlatnom medaljom za hrabrost i činom potporučnika.
Ko je gde čuo i video da neko hrom ratuje?! Sad će, tek osamnaestogodišnjak, moći da vojuje samo u sećanjima i, možda, sanjarijama, ako mu i dalje bude do snova. Vraća se kući u Vršac, ćutljiv i nesrećan. I onda, s početka nevoljno, na nagovor rođaka odlazi u obližnju Mehadiju, u Herkulovu banju, od davnina poznatu po toploj i lekovitoj sumpornoj vodi. Možda još ima nade za golobradog hromog ratnika?! Ostale su zabeležene reči starog lekara koji ga je detaljno pregledao i vragolasto mu savetovao:
„Kupanje, mladi junače, kupanje u vreloj vodi i šetnja, masaža i ponovo kupanje. I da dobro jedete i smejete se s devojkama. Ovde ih ima koliko god hoćete, okupljaju se kad cvetaju jorgovani. Traže đavola i obično ga i nađu. Ne bi škodilo da ga i vi nekoj pokažete...”

Ne zna se koliko su đavoli u tome imali udela, ali se posle tri meseca provedena u Herkulovoj banji naš junak sasvim oporavio i ponovo bio spreman da sabljom osvoji svet, bar onaj svoj. Pre toga je, kako je i dolikovalo ne samo tom vremenu, valjalo da od austrijskog cara Leopolda II zatraži - spahiluk. Ne samo što ga je on zaslužio u dotadašnjim vojevanjima, nego je to uobičajeno išlo i uz dodelu plemstva koje je zaradio još njegov otac Arsenije.
Đorđe Emanuel je video cara, ali, i pored obećanja, ne i sanjani spahiluk. Posle podužeg čekanja, uvređen i ne mnogo strpljiv, zatražio je da ga kao podanika bečkog dvora puste da ide u Rusiju. U velikoj zemlji ispisuje i najblistavije stranice ne samo vojne istorije Rusije.

S knezom Bagrationom

Povest koja se došunjala do naših dana došaptava nam da je austrijski potporučnik, čim je prispeo u Petrograd, 1797. godine, zapao za oko caru Pavlu II i postao njegov miljenik i odmah unapređen u čin kapetana Carske garde. Za tri leta, munjevito i prekoredno, dogurao je do pukovnika. Čak je, u čast krunisanja novog cara Aleksandra I, sina Pavla II, na prigodnoj paradi komandovao jednim od dva elitna eskadrona. Drugom je na čelu takođe bio Srbin, pukovnik Pavle Duka.
Dve godine docnije, 1802, imenovan je za komandanta Kijevskog puka s kojim će - kroz barut, znoj i krv - ugalopirati u istoriju. Pre prvog sudara s Napoleonovim jedinicama, četiri godine posle, vodio je gotovo mirnodopski život. Oženio se Sofijom Knobel, kćerkom general-majora artiljerije Vilhelma Knobela, s kojom će imati desetoro dece - trojicu sinova i sedam kćeri.
Prvi, ruski, orden za hrabrost dobio je posle žestoke bitke kod Poltuskog, 1806. godine. Na čelu svojih kozaka tako je ujahao u boj da ga je jedan metak ranio u nogu, drugi mu razneo kanije sablje, a topovsko đule odnelo sapi konja pod njim. Sledećeg leta, u bici kod Guštata, kad je njegov puk potpuno uništio francusku prethodnicu, zaradio je Orden svetog Vladimira, a posle narednog boja, zbog zarobljavanja francuskog komandanta, na grudima mu je osvanuo i Orden svete Ane.
Međutim, tek su predstojale odsudne bitke protiv Napoleonove polumilionske armade koja je, prešavši 1812. godine reku Njemen, grunula u Rusiju. Sa svojim Kijevskim dragonskim pukom, pukovnik Đorđe Emanuel pridodat je armiji kneza Bagrationa, jednog od glavnih junaka i Tolstojevog „Rata i mira”. Knez je pukovniku odmah poverio komandu nad celokupnom konjicom sa zadatkom da na sve načine ometa napredovanje Francuza pošto su ruske trupe morale da se pripreme za odsudnu bitku koja će se i zbiti kod glasovitog sela Borodina. Veštim pokretima, napadima i povlačenjima, Emanuel je štitio jedinice armije kneza Bagrationa, a u bici kod grada Mira razbio je devet poljskih konjičkih pukova, ponovo ostao bez konja pod sobom i bio ranjen. I prikačio još jedan orden.

Pariz pod kopitama

Devetog septembra 1812. godine kod Borodina, sela na reci Kaloči, na putu Smolensk-Moskva, odigrala se jedna od najkrvavijih bitaka 19. veka. Napoleon s vojskom od 133.000 vojnika protiv Kutuzova sa 117.000 soldata. Pukovnik Đorđe Emanuel još jednom je pokazao zadivljujuću hrabrost i veštinu boreći se dok su konji pod njim padali. Povukao se tek kad je i sam bio teško ranjen metkom u grudi. Iz moskovskog lečilišta, kad je grad namerno prepušten Francuzima, morao je po ozdravljenje u Vladimir. A ubrzo i u nove bojeve.

Sad je dodeljen starom iskusnom liscu, feldmaršalu Kutuzovu, koji ga je odmah unapredio u čin general-majora. General Emanuel savršeno je izvršavao zamisli svog pretpostavljenog, naizgled usnulog starca. Njegova hitra konjica nije ulazila u velike okršaje s francuskim jedinicama koje su, iscrpljene i nesvikle na strašnu rusku zimu, krenule u povlačenje. Ona je samo gonila, iscrpljivala i napadala razdvajajući i zarobljavajući cele jedinice. Bila je to tako strašna vojska da je i sam glas da stiže „Leteći korpus” nagonio neprijatelja na bezglav beg.
I bežali su, a konjanici generala Emanuela sustopice su ih pratili. Sve tamo do čuvene bitke naroda kod Lajpciga, 16-18. oktobra 1813. godine. I tu se dogodio vrhunac njegove vojničke karijere kad je zarobio, glavom i bradicom, maršala Žaka Loristona, nekadašnjeg guvernera Venecije i osvajača Dubrovnika. Spretan ne samo na sablji, Emanuel je, zaobišavši svog glavnokomandujućeg generala Blihera, zarobljenike lično predstavio caru Aleksandru I. Kao šlag na ratničku tortu dolazi i ulazak u sam centar Pariza gde se nekadašnjem momčiću ispod Vršačke kule kod dvorca Tiljeri predala Nacionalna garda. Grad svetlosti je pod nadzorom njegovih kozaka sve do dolaska kralja Luja XVIII.

Zeleni vrhovi Kavkaza

Na povratku u Rusiju ne propušta priliku da još jednom, ispostaviće se poslednji put, obiđe i svoj Vršac iz koga je, dvadeset dve godine ranije, izjahao kao golobradi kaplar. Za tih nekoliko nedelja boravka putuje kočijom, šajkom niz Dunav, jaše prizivajući dane kad je sanjao velike bitke, miriše jorgovane u Herkulovoj banji i raduje se smehu nekih novih devojaka. Sad, razrogačenih očiju i otvorenih ustiju, njega slušaju novi sanjari.
Sledi doba mirnog života i, kao jedan od tvoraca velike pobede nad Napoleonom, putovanja i prijemi po evropskim dvorovima. A onda ga novi car Nikolaj I imenuje za gubernatora Kavkaza i glavnokomandujućeg velike vojske koja je imala zadatak da umiri tada pobunjena plemena i kavkasku oblast konačno pripoji Ruskom carstvu. To mu, 1828. godine, najzad i uspeva. Ali, slede novi ratovi protiv nikad mirnih plemena i novo vojevanje prekaljenog vojskovođe.
Sve do 1831. godine kad, zbog vidanja davnašnjih ali nikad potpuno izlečenih rana, traži otpust iz vojske i odlazi u banju kod Pjatigorska, docnije omiljeno mesto Puškina i Ljermontova, koju je sam izgradio. Odatle odlazi u Novu Srbiju, u Jelisavetgorod, grad koji su osnovali razvojačeni srpski vojnici s Pomoriške i Potiske granice, oni koji su napustili ognjišta u Ugarskoj da bi život završili u Rusiji. General je tu i umro 1937. godine. Rusi su mu podigli veliki spomenik na prilazu Kavkazu. Njegovi potomci danas žive u Rusiji i Americi.

Streljanje posle smrti

U predgovoru najnovijem izdanju biografije generala Emanuela, koju je svojevremeno napisao knez N. B. Golicin, na površinu je isplivao, najblaže rečeno, zapanjujući podatak. General je umro 14. (26) januara 1937. godine. Staza prema grobu nikad nije zarasla jer su njegovi potomci čuvali uspomenu na svog pretka. U kapeli nad grobom molili su se ne samo njegova deca i unuci nego su na poklonjenje dolazili i potomci i naslednici generalovih saboraca. Zabeleženo je da su 1912. godine vence položile delegacije bivšeg Kijevskog husarskog (ranije dragonskog) puka i Jelisavetgorodskog kavalerijskog učilišta.
Deset leta docnije, 1922, grob generala Emanuela ponovo je privukao pažnju. Tačno 110 godina posle Otadžbinskog rata protiv Napoleona, odred komsomolaca, „naprednih omladinaca”, izvadio je generalovo telo iz groba i, uz optužbu da je „carski satrap”, izvršio posmrtnu presudu - streljanje!!!??? A kad je 1998. godine, prilikom gradnje jednog stambenog naselja u blizini grada Kirova (nekada, i odnedavno ponovo, Jelisavetgoroda), sada u Ukrajini, otkrivena grobnica s posmrtnim ostacima Georgija Emanuela i njegove žene, u lobanji ratnika otkrivene su rupe od metaka ispaljene pre 85 godina...