Srbi zadivili Stari kontinent

Ustanak 1804. i pobede Srba izazvale su ogromno interesovanje Evrope za njima tada nepoznati hrišćanski narod na Bliskom istoku, kako su Britanci nazvali Balkan. Širile su se egzotične priče o divlje hrabrim ljudima s tajanstvenog Orijenta, za katoličko-protestantsku Evropu u to vreme počinjao je već na Savi i Dunavu, koji su zaratili s ogromnom osmanskom imperijom tražeći svoju državu i slobodu.

Istoričari velikih sila iskopali su podatke o davno ugašenoj srbskoj srednjovekovnoj državi i plemstvu, ali nisu mogli da objasne odakle su se pojavili obnovitelji Srbije. Agenti putopisci su se razmileli i Srbi su postali tema bezbrojnih istraživačkih i propagandnih tekstova. Iz ustaničkog vremena o Srbiji je najviše izveštaja agenata u vojnim i diplomatskim arhivima. Takvo je i pismo mitropolita Stratimirovića koga bečka Dvorska kancelarija angažuje kao lojalnog podanika da sačini izveštaj o ustanku:

- Turci ne mogu među Srbima tako lako naći špiona i stoga moraju ulaziti u zemlju njihovu kao u tamnu noć. Nije tako lak posao tačno odrediti broj boraca među hrišćanima u Srbiji. Ni iz iskaza samih Srba i vođa ustaničkih ne može se doznati ništa određeno. Oskudicu u oružju i džebani kao i veštinu modernog znanstvenog ratovanja nadoknađuje u Srba hrabrost i njihov duh.

Kad je Srbija, uprkos svim očekivanjima, uspela da izbori status autonomne kneževine u Osmanskom carstvu, Evropa se strasno posvetila istraživanju Srba, za koje nisu znali ni ko su, ni kako su vekovima preživeli na ratnoj granici hrišćanstva i islama, čuvajući identitet bez ičije podrške. Besteseler je postala knjiga Italijana Bartolomea Kuniberta, koji je jedno vreme živeo u Srbiji kao lekar knjaza Miloša:

- Srbski patriotizam je sazdan od strpljenja i postojanosti. Srbin ima sasvim prav karakter, on je potpuno flegmatičan, i krajnje poslušan prema onim koji njim vladaju, ako oni umeju da ga lepo tretiraju. Ali ako oni hoće da ga uplaše ili pretnjama nateraju na popuštanje, on se lako uzruja i pruža najtvrdoglaviji otpor. Istorija srbskih ustanaka daje dokaze istine za ono što sam tvrdio!

Srbska epska poezija je tada u Evropi poređena s Ilijadom i proučavana kao prenosilac nacionalne istorije, državne ideje i kao moćna motivacija u borbi, jer su guslari pevali u ustaničkim šančevima. Saksonski baron Sigmund fon Herder, koji je 1835. putovao Srbijom istražujući rude, u putopisu s divljenjem opisuje guslara u Negotinu:

- Prišao sam i video slepog čoveka oko koga je stajala ili sedela gomila ljudi. On je guslao i pevao neku istorijsku narodnu pesmu, dok su ostali pažljivo slušali. I ovaj instrument i pesme su jednostavni ali prijatni i podsećaju na pesme Homera i Osijana čiji su se običaji zadržali u zabačenim planinama Srbije. Neka se održe što duže.

Italijanski naučnik Nikolo Tomazeo 1842. u predgovoru zbirke srbskih epskih pesama naglašava da ih je spevao religiozan, jednostavan, hrabar i iskren narod.

- Srbin je istrajan u poslovima koje preduzme i u običajima. Obećanja su mu kratka, ali sveta. Izdaja mu je odvratna. Veru drže i prema neprijateljima. Stranca nikad ne varaju zbog koristi. Srbin je velikodušan sa svojom imovinom. Ispod časti mu je da prosi. Jede mnogo ali jednostavno, jednostavan je u svakom pogledu, ali nije lukav. Srbin ne trpi nejednakosti koje počivaju na oholosti i častoljublju. Voli ručnu radinost, ali ne trgovinu.

Srbiju su počeli da obilaze putopisci koji bi obično zavoleli Srbe, čak i kad su se njihove države borile protiv nezavisnosti Srbije. Engleski anglikanski sveštenik Vilijam Denton je 1862. boravio na Balkanu i po povratku objavio knjigu "Srbija i Srbi" kojom je britansku javnost upoznao s patnjama i borbom srbskog naroda. Direktno se suprotstavio Stratfordu Kaningu, arhitekti britanske politike u Istočnom pitanju koji je insistirao: "Čast Engleske nalaže da koristimo naše oružje i trošimo naše blago kako bismo sprečili da se tursko carstvo raspadne". Denton je stvorio teoriju o zajedničkom genetskom poreklu Engleza i Srba, pokušao da ujedini Srpsku pravoslavnu i Anglikansku crkvu i izazvao pravu erupciju nezadovoljstva engleskih političara kad se pričestio u Studenici.

Nijednoj evropskoj monarhiji nije se dopadala srbska upornost da sami organizuju i upravljaju državom koju su stvorili svojom krvlju. To se najbolje videlo u vreme donošenja Sretenjskog ustava, koji je svim Srbima garantovao građanska prava, što je izazvalo bes feudalnih vladara od Moskve, preko Carigrada i Beča, do Londona. S druge strane, Srbiju su počeli da idealizuju narodi koji su težili demokratiji, nacionalnom ujedinjenju i oslobođenju.

Srbi su se dopali ratničkim Prusima koji su stavarali nemačku naciju. Mladi oficir Oto Dubislav fon Pirh obišao je Srbiju 1829. i ostavio detaljan izveštaj o zemlji i njenim stanovnicima koji su ga fascinirali jednostavnošću i neverovatnom radoznalošću da čuju novosti iz dalekog sveta:

- Veselo raspoloženje ne napušta Srbina gotovo nikad. Svuda se izražava naklonost ka druženju i gostoljubivosti. Srbin ima, uopšte govoreći, mnogo smisla za učtivost i pristojnost.

Pirh je opisao konak knjaza Miloša kao državni štab jer u njoj kao članovi domaćinstva žive i rade najobrazovaniji mladi Srbi tog doba, državna elita predvođena Dimitirijem Davidovićem. On ih opisuje kao poliglote i polihistore posvećene stvaranju moderne Srbije.

- Nalazimo ovde sposobnost, pripremu za obrazovanje, za zakonski poredak, što sve ima da posluži kao primer i kao podrška okolnim pokrajinama. U tome leži značaj Srbije - zaključuje Pirh.

Nemački istoričar Eduard Arnd je analizirao srpsku naviku da često svrgavaju vođe, što je bilo sablažnjujuće za strogo hijerarhijske polufeudalne režime:

- Srbski narod se odlikuje svojim solidnim političkim karakterom. On je zahvalan za usluge koje mu se učine, ali on poseduje u isto vreme osećanje svoga bića i svoje slobode, da ne bi dozvolio da postane slepo oruđe svojih kneževa. On nalazi puta i načina da im po potrebi stavi branu.

Mađare su takođe inspirisali uspesi Srbije jer su hteli da se oslobode patronata Habzburga i obnove sopstvenu nacionalnu državu.

Zato diplomata i istoričar Venijamin fon Kalaj nadahnuto piše:

- I minu vreme svetlosti, nestade srednjovekovne srpske države pa se činilo kao da je srbski narod definitivno zbrisan iz reda ostalih naroda. Ali u početku najnovijeg doba privlači našu pažnju takva pojava, kojoj ravne ne može da pokaže istorija sveta. Posle stoletnog robovanja budi se jedan narod i izdiže do narodne samosvesti. Prost narod, svojom snagom, i bez tuđe pomoći, crpeći oduševljenje iz starinskih tradicija, oduševljen instinktom patriotizma godinama junački produžuje borbu protivu mnogo nadmoćnije turske sile. Ovaj prost svet postade toliko sposoban da opet bude narod i da sebi stvori nezavisnu državu koja odgovara modernim zahtevima. To su Srbi izvojevali početkom 19. stoleća svojom revolucijom, u kojoj su istrajali da se moramo diviti. Zato oni iz svoje prošlosti mogu crpsti veru u budućnost, i zato im je istorija od opšteg interesa za druge narode.

ZEMLJA PONOSNIH LJUDI

Nemački oficir, pravnik i putopisac Gustav Raš je više puta polovinom 19. veka proputovao Srbiju koju je smatrao narodnom republikom.

- Srbinu, koji svoje ministre i namesnike zove po imenu, kome je drugi elemenat demokratskog trojstva, jednakost, najviše u krv ušla, koji za sebe samog kaže svaki je Srbin plemić, sasvim je strana svest koju u Nemačkoj oseća niži prema višemu. Srbin opšti sa ministrom, sa načelnikom, sa senatorom i državnim savetnikom jednako kao sa svojim susedom. Birokratska nadutost i duboka poniznost, to su u "zemlji svinjara" nepoznate stvari - zabeležio je Gustav Raš.

NEMA SRBINA SLUGE

Srbija je u 19. veku bila simbol borbe za slobodu i u njene oslobodilačke ratove išli su mnogi strani dobrovoljci. Jedan od italijanskih garibaldinaca, koji je 1876. ratovao za slobodu Srbije, Đuzepe Barbanti, napisao je u svojim uspomenama:

Nema Srbina sluge. Sve sluge su stranci: Grci, Rumuni, Bugari, Nemci, Cincari i Hrvati. Srbin će i mučno živeti, ali ne može da se potčini vezi slepe pokornosti i takozvanim ponižavajućim zanimanjima. Da čovek ostane zdrav, trebalo bi da bude strogo umeren, kao ovaj svet. Većina se ovde zadovoljava sa tanjirom kuvanog, jako zabiberenog jela. Moje srce jeca i tuži što moram da napustim ovaj dobri i krasni svet.

Boris Subašić,
Novosti