Srpske maline nema ko da obere

U Srbiji, ima zaista popriličan broj, čak 870.559 nezaposlenih. Podaci kažu da  je među njima bezmalo četvrtina ljudi u najboljim godinama, od 31. do 40. Utoliko više je, valjda svakog, ovih dana morala naprosto da prenerazi informacija da su se, recimo, pojedini ovdašnji proizvođači malina ove sezone prilično namučili da za svoje plantaže obezbede - radnu snagu. Da li smo mi to postali lenja nacija, pitanje je koje se posle toga stvarno nametnulo?  Istraživanje Politikinih novinara koje objavljujemo u ovom broju je, naravno, potvrdilo samo to da ni na ovo jednostavno pitanje nije bilo moguće pronaći

jednostavne odgovore. Građani koji redovno, usred ( svakog) dana (i radnog vremena) imaju priliku da uživo posmatraju prizore onih groznih saobraćajnih gužvi na ulicama srpskih gradova, Beograda pogotovo, ili omladinu kako do zore vileni u kakvom lokalnom kafiću, u prilici su, naime, da na postavljeno pitanje samo potvrdno odgovore, zaključujući da smo mi, eto, zaista, postali nekakav narod lezilebovića. Svi oni koji su, opet, bilo kada imali priliku da proprate rezultate kakvog novijeg konkursa za makar privremeni posao, na koji bi se obavezno javio enorman broj potencijalnih pregalaca, voljnih da i za više no skromnu platu argatuje i po deset sati na dan, mogao je, pak, da zaključi sasvim suprotno: nismo se, dakle, baš totalno olenjili.

 A to što poslodavci za određene poslove i radne zadatke ne mogu baš uvek da nađu adekvati kadar, problem je koji ima raznorazne korene. Radna snaga je, recimo, ponekad slabo obučena za nove prohteve novih gazda. Nekad je, ako se radi o gubitnicima (radnih mesta) u tranziciji, reč i o toma da je ona (radna snaga) u nekim već poodmaklim godinama, dakle, po definiciji bez dovoljnog radnog elana. Deo problema krije se, dabome, i u samim poslodavcima: Neki od njih ne samo da škrtare, već ponekad, no osobito tada kada se primakne vreme za isplatu zaposlenih, znaju i da ispare sa lica zemlje!

Celo tržište rada se, pri tom, uveliko promenilo i iskomplikovalo. Koliko do juče  je, naime, ovdašnjim radnicima bilo lakše da otpuste direktora, nego što je moglo da se desi obrnuto. Baš kao što su i Rumuni bili spremni da i za male pare ovde teško rmbače sve do skoro, tačnije, sve dok se nisu obreli u EU, a mi ostali na Balkanu, dok sada Rumuni rmbače po Enleskoj i Španiji, jer tamo mogu da zarade neuporedivo više no kod nas, a mi, ako niste primetili, rmbačimo u Rumuniji, jer tu možemo da zaradimo više nego u Srbiji.

No, radili smo mi drugde i pre - u Nemačkoj, Švedskoj, Francuskoj... Tu smo, uostalom, svojevremeno i stekli zavidnu reputaciju više no solidnih, vrednih pregalaca na koje čovek može da se osloni. I tada i sada je to bili pre svega ekonomsko pitanje. U potrazi za poslom i zaradom, uostalom, i Bosanci ovih dana beru maline u Srbiji, a Srbi grade kuće, ili služe turiste u Crnoj Gori. Poređenja plata u, recimo, Nemačkoj i ovih kod nas, pri tom,  lako mogu da otkriju prave razloge zbog kojih je našim variocima odskora nekako milije da vare u Baravskoj nego u Šumadiji, ali i da pomognu donošenju ispravnijeg, opšteg  zaključak o razlozima ovdašnje povremene upražnjenosti pojedinih radnih mesta, koja novu kapitalističku klasu u Srbiji u najnovijoj njenoj istoriji, primorava da se toliko napreže u potrazi za pregaocima, kadrim da joj obezbede profit, po njenoj meri.