Krah crvenog čoveka

(Odlomak iz romana Svetlana Aleksijevič, ovogodišnje dobitnice Nobelove nagrade za književnost)

Prvi deo

Iz ulične graje i razgovora u kuhinji (2002-2012)

O prošlosti

-Jeljcinove devedesete...    Kako ih se sećamo? .  To je srećno vreme...   luda decenija...    strašne godine...   vreme maštanja o demokratiji...   pogubne devedesete...   prosto,  zlatno doba...    vreme samorazobličavanja...   zlo i podlo vreme...   burno...    to beše moje vreme...   ne,   to nije  bilo moje vreme...  

Proćerdali smo devedesete

-Proćeradli smo mi devedesete! Onakvu šansa koju smo imali  tada,  dugo više  nećemo imati. I kako je sve bilo lepo počelo deveedset prve! Nikad neću zaboraviti  grupu ljudi s kojima sam stajao ispred Belog doma.

Mi smo pobedeli,  bili smo jači! Hteli smo da živimo.  Naslađivali smo se slobodom.

A sada?  Sad drugčije o tome mislim.

Kako smo  bili naivni dok se god nismo otreznili!

Hrabri,  časni i naivni !Mislili smo da će kobasice izrasti iz slobode. Za sve što se kasnije desilo,  sami smo krivi. Jeljcin,  razume se,  snosi odgvornost,  ali i mi sami.

Sve je počelo od Oktobra

Mislim da je sve počelo s oktobrom. S oktobrom  devedest treće...    „Crveni oktobar“,  „crni oktobar“,  „GKČP-2“...    Tako ga nazivaju.

Pola Rusije je  kretalo napred,  a pola  je naginjalo nazad. U sivi socijalizam. U prokleti sovhoz (sovjetsko gazdinstvo,  prim. prev).

Sovjetska valst se nije predavala,  nije se dala tek onako. „Crveni parlament“   je odbio da se potčini ptredsedniku. Tako sam to tada shvatala...  

Kućepaziteljka: „Uskoro će vam,  buržuji,  biti kraj!“

Naša kućepaziteljka,  koja je došla odnekud iz Tverskog kraja,  a koju  smo žena i ja novčano pomagali, poklanjali joj nameštaj kad smo  vršili prteuređenje stana,  tog jutra kad je sve počelo,   videvši na meni značku s Jeljcinovim likom, umesto „Dobro jutro“,   zlurado je rekla: „Uskoro će vama, buržujima biti kraj“ i okrenula leđa. To od nje nisam očekiao. Odakle joj tolika mržnja prema meni?  I zbog čega?

Gori „Beli dom“
 
Situacija kao  devedeset prve.  Gledamo na televiziji: gori „Beli dom“. Tenkovska paljba.  Cevi okrenute uvis.  Napad  i bombardovanje  televizijskog centa „Ostankono“...    General Makašev u  crnoj beretki  je urlikao: „Više neće biti ni mera, ni sera,  ni hera.!“

 I mržnja...    mržnja. Mirisalo je na građanski rat. Na krvoproliće. Iz Belog doma  general Ruckoj je otovreno pozivao na rat:

„Piloti! Braćo! Podižite avione!.  Bombardujte Kremlj! Tamo je banda!“

Odjednom se neznako kao grad napunio vojnom tehnikom.  Nepoznati ljudi u maskirnoj uniformi.  I onda se Jegor Gajdar  obratio „svim Moskovljanim,  Rusima kojima je  na srcu demokaratija i sloboda.“ Sve kao devedeset prve.  Došli smo,  ja sam prišao...    Tamo je ceć bilo na hiljade ljudi.  Sećam se da sam nekuda bežao zajedno sa svima. Spotakao sam se. Pao sam na plakat na kojemu je pisalo:

„Za Rusiju bez -buržuja!“

Najednom sam predstavio sebi šta nas očekuje ako  pobedi general  Makašov. 

Ugledao sam  jednog mladog momka koji  nije mogao da hoda,  uzeo sam ga na leđa i poneo: „Za koga si? “,  upitao je,  „za Jeljcina ili za Makašova? “

On je bio za Makašova.  Znači,  neprijatelji. A šta sam mogao drugo.  Prebrzo smo se opet podelili na „crvene“ i „bele“.

Ispred hitne pomoći ležalo je na desetine ranjenih...    I svi su oni,  nešto mi se taj detalj urezao u sećanje,  bili obuveni u sportke patike.  Sve su to bili prosti ljudi.  Bedni ljudi. Tamo me je još neko pitao: „Koga si doneoje li on naš ,  ili nije naš? “

„Nenaše“ su  poslednji dolazili na red,  oni su ležali na asfaltu  i krvarili...    „Šta  je vama?  Jeste li poludeli?  Kako to oni mogu biti naši neprijatelji? “

Nešto se za ta dva dana desilo s ljudima...    uopšte se nešto osećalo u vazduhu. Pored mene su stajali neki drugi ljudi koji su malo ličili na one s kojima sam stajao  kod Belog doma pre dve godine. U rukama im šipke iz aramature,  pravi automati koje su delili sa kamiona. 

Rat! Sve je veoma ozbiljno. Pored telefonske govornice su slagali ubijene...    I na njima su sportske patike.  A nedaleko od Belog doma su bili otvoreni kafići,  pilo se pivo,  kao i obično.  Radoznalci su visili na terasama i posmatrali  šta se događa,  kao u pozorištu.

Lopovi i ovde na delu

 I odjednom...    Na moje oči iz Belog doma dva  muškarca  su  na rukama  iznosili televizor,  iz džepova panatalona su virile telefonske slušalice. Na lopove je neko ozgo pucao.  Verovatno su to bili snajperisti.  Ili će čovek biti pogođen, ili televizor koji nosi. Na uklici su sve vreme čuli pucnji.  (Umukno je.)

Kad se sve završilo i kad sam se vratio kući, szanao sam da su ubnili sina naše susetke. Momku je bilo  dvadeset godina. Bio je s druge starne barikada...    jedno je kad smo se sporili u kiubinji,  a drugo kad ubijaju. Kako se to dogodilo?  Nisam tako nešto hteo...    Zato što u gomili...   Gomila je čudovište.  Čovek u go, ili nje onaj isti s kojim si sedeo u kuhinji i razgovarao. Pio vtku,  pijančio. Nikiud više neću  ići niti ću sinove  pouštati...   (Ćuti) Nemam  ppojma šta se desilo,  jesmo li štitili slobodu ili čoveka  u vojnom porevratu? ...    Sad se kod mene rašaju sumnje...    Stotine ljudi je poginulo. Njih se niko ne seća osim rođenih. „Bol nastao na krvi“ ...   (Ćuti) A da je pobedio general Makašov? Krvi bi bilo još više.  Rusija bi propala. Nemm odgovora...    Verovao sam Jeljcinu do deveredet treće godine.

Tada su moji sinovi bili mali,  ali  oni su davno porasli. jedan je čak i oženjen.  Nekoliko puta sam pokušavao...    da im isričam o devedeset prboj,  o devedeset trećoj. Ali njima to nije inetersantno. Mlaćenje prazne slame.

Samo se sakati i glupi nisu obogatili

Oni imaju samo jedno pitanje:

„Tata,  zašto se nisi obogatio u devedesetim kad je to bilo lako?“ zaista samo  sakati i glupi se nisu obohgatili... Debilni preci,  poslovno impontentni.  Trčali su mitinzima. Udisali i mirisali vazduh slobode,   dok su pamertni ljudi delili nafru i gas.


-Ruski čovek se lako  zanosi.  Nekad je  bio ushićen idjama komunizma,  odušeljeno  s religioznim fanatizmom  ih je ovaploćavao u život,  zatim se umoruo,  razočarao se. I reio da  rasksrti sa  starim svetom,  otresući njegov orah sa svojih nogu. Tako je to ruski: počinjari od razbijenog korita. I ponovo nas osedaju,  kako da vam kažem, nove ideje. Napred  -k pobedi kapitalizma! Uskoro ćeo živeti kao na Zapadu.  Puste maštarije.

-Živi se bolje?

-Neki  i hiljadu puta žive bolje nego pre.

-napunio sam pedesetu...    nasotjim da  ne budem sovjetski komunsita (sovkom).  U tome ne uspevam sasvim. radi kod privatnog poslodavca i mrzim ga. Nisam sagalsan sa  deobom kolača,   SSSR „s prihvatizacijom“.  Ne volim bogate. Ne skidaju sa tekevizije sa svojim dvorcima,  spektakuarnim sahranama...    Kupaju se uzaktnim kadama napunjenim majčinom mlekom. Zbog čega mi to pokazuju?  Ja ne umem pored njih da živim.  Uvredljivo.  Sramotno. I ja  nisam promenila.  Suviše dugo sam živela u socijalizmu. Sad se živi lakše,  ali   daleko ne svi.

-Čudi me kako je još mnogo  stradalnika od sovjetske vlasti.

-A o čeu da diskutujemo sa sovkami? Treba pričekati do oni ne poumiru, i uraditi sve po svome. Pre svega izbaviti mumiju Lenjina iz mauzoleja. Šta će nam ta azijatčina!

Mumija se ispružila kao prokletstvo nad nama.

Đavo neka je nosi.

Na Staljinovom grobu  uvek  brda svežih, crvenih karanafila

-Polako,  druže. Vi znate da se sad mnogo lepše govori o SSSR-u nego pre davdeset godina. Nedavo sam posetila Staljinov grob,  na njemu  su brda svežeg cveća. Crveni karasnfili.

-Jeste,   pobili su ko zna koliko ljudi,   ali imali smo veliku epohu.

-Ne sviđa mi se ovo što se sada dešava,  nisam oduševljen.  Ali ni u „sovkome“ neću. Na vraća mi se u

-A ja baš hoću  nazad. Meni nije potrebna sovjetska kobasica,  potrebna mi je zemlja u kojoj je čovek bio čovek. Ranije su govorili „prosti ljudi“,  a sada „prostonarodni“. Osećate li razliku?

Marks se vraća!

-Odrstao sam u disidentskoj porodici...    Na disidentskoj ishrani...    Moji roditelji su se poznavali sa Saharovim, rasturali  su samizdat. Zajedno s njima sam pročitao Vasilija Grosmana, Jevgeniju  Ginzburg,  Dovlatova...   Slušao sam „Slobodu“. I devedeset prve ja sam najzad stajao u lancu okolo Belog doma,   spreman sabi da žrtvujem život,  samo da se komunizam ne vrati. Među mojim prijateljima nije bilo komunista.  Za nas je komunizam bio povezan s terorom,  s GULAG-om.  Sa zatvorskom ćelijom. Milsi smo da je komunizam mrtav. Zauvek mrtav.

Prošlo je od tada dvadeset godina...    Ulazim u sobu kod sina i vidim na njegovom stolu leži Marksov „Kapital“,  na polici „Moj život“ Trockog.  Ne mogu da verujem svojim očima! Marks se vraća! To je košmar,  šta li?  San ili java?

Sin studira na unverzitetu,  ima mnogo drugova  i počeo je da se pridružuje njihovim razgovorima. Piju čaj u kuhinji i polemišu o „Manifestu komunističke partije“.

Marksizam je ponovo u zakonu,  u trendu,  postao je brend. Oni nose trenerke s porstetima Če Gevare i Lenjina.

(U očajanju) Ništa nije  proklijalo,  sve je bilo naprasno.

Vic za predah

-Za predah evo jednog vica...   

Revolucija.  U jednom iglu crkve piju i  kreću se crvenoarmejci,  a u drugom njihovi konji čekaju ovas i frkću. Crkvenjak  dotrči do starešine hrama: „Baćuška,   šta  oni rade   u svetom hramu.“?

-Nije to strašno,  izvesno vreme će se zadržati i otići.   Strašno će biti kad im unuci odrastu“,  odgovori sveštenik.

Evo,  oni su porasli.

Jedini  izlaz je vraćanje pravoslavnom socijalizmu

-Jedini naš izlaz je da se vratimo socijalizmu,   i to pravoslavnom socijalizmu. Rusija ne možeživeti bez Hrista. Kod ruskog ćoveka sreća nije nikad bila povezana s velikim novcem, U tome se i razlikuje „ruska ideja“  od „američkog sna“.

-Rusiji nije potrebna demokaratija,  nego monarhija.

Moćni i pravedeni car.  I prvi zakoniti pretendent na  presto je Glava Ruskog Crskog doma Velika kneginja  Marija Vladimorvna,  a zatim njeni potomci.

-Berezvski je predlagao princa Harija.

-Monarhija je brend.  Oronula starina.

-Srce koje ne veruje je  slabo i bespomoćno pred grehom. Ruski narod  se može obnoviti traženjem Božje pravde.

-Perestrojka mi se sviđala samo onda kad je počinjaal.

Da nam je neko kazao tada da će presednik države biti potpukovnik KGB.

-Nismo bili sremni za slobodu.

-Sloboda,  ravnopravnost,  bratstvo. Zbog tih reči su proliveni  okeani krvi.

-Demokratija je najsmešnija reč u Rusiji. 

Putin demoktrata,  kakav vic.

Staljin  je naš tajni heroj

-Za ovih dvadeset godina mnogo šta smo o sebi sazanali. Otkrili.  Saznali-da je Staljin naš tajni heroj. Izašlo ju desetak knjiga,  snimljeni filmovi o Staljinu. Ljudi čitaju,  gledaju.  Spore se.  Pola zemlje mašta o Staljinu...    Ako pola zemlje mašta o Staljinu,  onda će se on obavezno pojaviti,  u to ne treba sumnjati. 

Vratili su iz Pakla sve zloglasne  mrtvace: Ježova,  Beriju...   

O Beriji su počeli da pišu kako je bio talentovani administrator,  hoće da ga reahibiltuju zato što je pod njegovim rukovdstvom Sovjetski Savez stvorio atomski bombu.

-Dole čekisti!

-Ko je sledeći?  Novi Gorbačov,  ili novi Staljin?  Ili počinje kukasti krst?  „Zig  Hajl!“
 
Rusija se podigla s kolena.

Opasan momenat,  zato što Rusiju nije trebalo tako dugo ponižavati.


Prevod s ruskog: Branko Rakočević