Početna stranica > Novosti
ošmarna nedelja 6. aprila 1941. godine osvanula je divljačkim nacističkim bombardovanjem Beograda bez prethodne objave rata, i pored toga što je bio proglašen za nebranjeni, „otvoren grad”. Više stotina tona razornih i zapaljivih bombi sručilo se na uspavanu prestonicu Kraljevine Jugoslavije, sejući uništenje, užas i smrt. Kako su posle rata posvedočile nemačke vojskovođe, bio je to pre svega čin Hitlerove sujete i njegove lične osvete Srbima, za sve dugove još od prethodnog rata, s malo ili nimalo vojnog značaja. U isto vreme, nemački avioni okomili su se i na letelišta Kraljevskog vazduhoplovstva, u nameri da još na tlu slome svaki pokušaj otpora. To im je ponegde pošlo za rukom, potpomognuto nesposobnošću i sveprisutnom „petom kolonom” u jugoslovenskim redovima, ali bilo je i mnogo svetlih primera.
Najpoznatiji je onaj Šestog lovačkog puka, čiji su se piloti uprkos velikoj brojčanoj nesrazmeri, poput svojih naslednika šezdeset godina kasnije, odvažno suprotstavili nepreglednoj masi aviona koji su u talasima hrlili ka Beogradu. Tokom sledećih nekoliko dana puk se ovenčao krvavom slavom braneći glavni grad i oborivši desetine neprijateljskih letelica, pre nego što je i sam nestao u ratnom plamenu.
Međutim, dok su napori naših lovaca u odbrani zemlje makar donekle ostali upamćeni u sećanju naroda, dotle su poduhvati njihovih kolega na bombarderima danas potpuno zaboravljeni.
Zakasnele pripreme
Krajem tridesetih godina, u predvečerje novog svetskog rata, jugoslovenski vojni vrh počeo je obimno osavremenjavanje i nabavku novih vrsta aviona. Većinu njih isporučili su budući neprijatelji Nemačka i Italija, ali i Velika Britanija. Uz njih, i domaće fabrike dale su važan doprinos, razvojem svojih i licencom proizvodnjom inostranih letelica. Nažalost, sve to je išlo veoma sporo, pa je do proleća 1941. godine, od predviđenih više od hiljadu aviona, stvarno stanje dostiglo jedva tri stotine. Vrlo brzo će se pokazati da to nije ni blizu dovoljno da se zaustavi najmoćnija ratna mašinerija sveta. Sredinom marta sve jači pritisak Sila osovine doveo je do tajne mobilizacije letačkih jedinica i njihovog izlaska na položaje. Svaka je dobila zadatke za slučaj napada i činjeni su napori, istina nedovoljni i zakasneli, da se spremno dočeka predstojeći rat koji je, nakon prevrata 27. marta, bivao sve izvesniji.
Upravo tada je kapetan Vladimir Kren prebegao Nemcima i odao im mnoge poverljive detalje. Kasnije ga je novostvorena kvislinška hrvatska država nagradila visokim činom, a posle rata je za svoje postupke platio glavom. Iako ovaj događaj neće biti usamljen u predstojećim nedeljama, ipak je najveći deo vazduhoplovaca časno i hrabro vršio svoju dužnost, bez obzira na nacionalno poreklo.
Tokom tih poslednjih mirnodopskih dana ispunjenih napetošću brojni različiti izvori neumitno su ukazivali na to šta se sprema, te da neprijatelji gomilaju nečuvenu vazdušnu silu u susednim državama, duž čitave granice. I pored svega, avijacija je najspremnije od svih delova oružanih snaga odgovorila na mučku agresiju.
Plava smrt
Glavni udar Nemačke i njenih pomagača u zoru 6. aprila krenuo je iz Bugarske, usmeren na najjužniju od tadašnjih devet banovina, Vardarsku. Tamo se nalazio Treći bombarderski puk, sa šezdeset dvomotornih bombardera „dornije 17”, jedna od naših najboljih i najsnažnijih jedinica. Na nesreću, na ključnim mestima bili su simpatizeri neprijatelja. Naime, iako je još ranije dobio naređenje da trideset aviona s izloženog skopskog prebaci na pomoćna letelišta, tamošnji pukovnik Gorjup nije preduzeo ništa. Štaviše, veče uoči napada svima je dao slobodan izlazak u grad, ostavljajući nezaštićene avione uredno poređane jedan do drugog. Ujutro su ih Nemci zbrisali, ostavivši iza sebe tek šačicu čitavih mašina i strašan nered. U tren oka polovina puka pretvorena je u prah i pepeo.
Dok se to dešavalo, njegov drugi deo, smešten u okolini Prištine, reagovao je mnogo pribranije. Čuvši za propast u Skoplju, tek probuđeni major Branko Fanedl i njegov štab odlučili su da odmah uzvrate, i uskoro su svi raspoloživi avioni tutnjali niz pistu kroz prohladno prolećno jutro. Vinuli su se ka granici, odakle su kilometrima duge kolone tenkova i vojnika neprijatelja već vijugale drumom. Kada su na nebu ugledali naše bombardere, mora da su pomislili da su njihovi sopstveni, jer u silnom iznenađenju gotovo da nisu opalili ni metka.
U prvom napadu u ratu više od dva tuceta hitrih „dornijea” zasulo je neprijatelja kišom bombi. Načinivši pravu pometnju, neokrznuti jugoslovenski avioni vratili su se nazad, gde su brzo ponovo naoružani, pa su opet pojurili u borbu. Utisak koji su ostavili na prisutnog nemačkog ratnog izveštača slikovito opisuje nadimak koji im je nadenuo – „plava smrt”, po boji kojom su bili odozdo ofarbani.
Međutim, tada su na pozornicu ponovo stupili izdajnici. Na vesti o sjajnom uspehu Fanedlovih „dornijea”, njegov nadređeni, pukovnik Obuljen, zabranio je dalje letove, pravdajući to naređenjem Vrhovne komande. Ne časeći, ovo je iskoristio neprijatelj, koji je pronašao letelište Trećeg puka i lako uništio desetinu bombardera. Da bi što pre uzvratio, kapetan Naumović je na svoju ruku pohitao sa nekoliko preživelih „dornijea” za napadačima koji su se vraćali u Bugarsku. Tako je došao do njihovog aerodroma. Dole na zemlji bezbrižni Nemci nisu ništa slutili i, dok su shvatili o čemu se radi, već su ka njima zviždale bombe. Pored više pogođenih aviona, nastradalo je i predgrađe Sofije.
Takovski krst nad Austrijom
Nešto dalje, prvi dan rata zatekao je Sedmi bombarderski puk u Drinskoj banovini, kod Požege i Čačka. Deo ove jedinice, opremljene tromotorcima „savoja marketi 79”, imao je sreću da se nađe u rukama odlučnog pukovnika Petra Vukčevića, prekaljenog ratnika Prvog svetskog rata. Nakon što je čitavo jutro obilazio i bodrio svoje ljude, lično je poveo napad preko Prokletija na italijanska uporišta na severu Albanije. Uz buku, tresak i dim, njihove bombe pale su na aerodrome i mostove oko Skadra. Za to vreme ostatak puka je, zahvaljujući kukavičkom vođenju, mirno presedeo gotovo čitav rat.
Na drugim mestima nije nedostajalo volje za borbom. U Osmom bombarderskom puku u blizini Banja Luke, središtu Vrbaske banovine, za rat su saznali slušajući dramatične vesti „Radio Beograda”. Malo potom, u prvom od niza smelih dejstava koje će izvesti, letači pukovnika Diklića su s nekolicinom dvomotornih „bristol blenima” napali teritoriju samog nemačkog Rajha. Nezaboravan utisak na zaprepašćene stanovnike Graca ostavio je narednik Karel Murko, koji je u bombarderu s takovskim krstovima na krilima u brišućem letu projurio iznad železničke stanice, poslavši je u vazduh.
Sutradan ujutro vratili su se u punoj snazi, s preko dvadeset aviona, premda su se saboteri tokom noći trudili da pokvare što više njih. Po sećanju jednog od učesnika, „došao je čas da se udari ratnički ili umre!” Ne bi li se poremetilo okupljanje nemačkih trupa na meti su bili aerodromi, mostovi i pruge u južnoj Austriji. I pored jake odbrane, ozbiljnije štete među bombarderima sprečili su jugoslovenski lovci štiteći ih. Međutim, već na sledećem zadatku tog popodneva oni su nesrećno izostali, s kobnim posledicama po Osmi puk.
Kada je desetak „blenima” usred bela dana pošlo u napad na aerodrome u Mađarskoj, sa kojih su neprestano poletali napadači na naš glavni grad, obavešteni na vreme, spremno su ih sačekali rojevi nasrtljivih lovaca i protivavionski topovi. Bez ikakve pratnje i sasvim sami, bili su izgubljeni. Ipak, nisu ustukli, odvažno nastavivši dalje kroz vatreni zid. Jedan za drugim, padali su pretvoreni u buktinje.
Manje od polovine ih je preživelo, a među poginulima su bila oba zapovednika grupa, majori Donović i Tešić, i zapovednici eskadrila, kapetani Vojinov i Jovičić. Sav izrešetan, avion narednika Murka nekako je uspeo da se vrati kući. Sličnu sudbinu doživela je i Jedanaesta izviđačka grupa iz Srema, u Dunavskoj banovini, takođe na „blenimima”, u pokušaju da napadne nemačke aerodrome u Rumuniji.
Pakao kod Kačanika
Događaji nisu ostavljali vremena da se ožale pali saborci. Na južnom ratištu stvari su se odvijale munjevito, i već 7. aprila Nemci su ušli u Skoplje produživši dalje, da sasvim odseku odstupnicu našoj vojsci ka Grčkoj. Da ih u tome spreče sve od sebe davali su „dornijei” Trećeg puka s Kosmeta. Protekli uspešni naleti podigli su moral, i svi su bili nestrpljivi da ponovo biju „Švabe”.
Prvo je to učinilo jedno odeljenje koje je prepalo poveću grupu nemačkih vozila na odmoru pored puta i istreslo bombe na njih, dok je drugo tuklo železničko čvorište u Bugarskoj. Napadi na nadirućeg neprijatelja trajali su celog dana, ali spretnim menjanjem letelišta i maskiranjem, jedinica je sačuvala sve svoje avione.
Te sreće nije bio Prvi bombarderski puk, koji se „blenimima” iz Bijeljine i Paraćina u međuvremenu uključio u borbe, brzo iskusivši gorčinu gubitaka. Njega je hrabro predvodio pukovnik Ferdo Gradišnik, jedan od najpoznatijih predratnih pilota i učesnik mnogih aeromitinga, dok nešto kasnije i sam, zajedno sa svojom posadom, nije izgubio život. U želji da što preciznije pogodi, spustio se toliko nisko da su, verovatno, njegov avion srušile krhotine bačenih bombi.
Do jutra 8. aprila nemačke oklopne divizije dospele su do ulaza u Kačaničku klisuru, pred vrata središnje Srbije. Tu su branioci na njih bacili gotovo sve snage koje su imali. Još pre svitanja poletelo je sedam „dornijea” majora Žikića, zapodenuvši krvavu bitku.
Za njima su, u kratkim vremenskim razmacima, sledile trojke „plavih” bombardera Trećeg puka, koje su se i obrušavale na neprijatelja, ne mareći za opasnost. Sa jedva sto pedeset metara visine, naši letači mogli su da vide sitne obrise vojnika kako panično beže pred užasom koji je jurio odozgo.
Hajci su se uskoro pridružile „savoje”, „blenimi”, pa čak i lovci iz drugih pukova, pretvarajući uski put u pakao. Zakrčeni i stešnjeni između strmih obronaka Šar-planine i Skopske Crne Gore, osvajači nisu imali gde da se sklone. Desetine mrtvih i ranjenih ležalo je pokraj uništenih i zapaljenih vozila, dok je jezivi odjek prasaka i pucnjave odjekivao unaokolo.
Međutim, čim su se pribrali, odgovorili su ništa manje žestoko. Utom je drugi krak čelične lavine provalio sa istoka i, gazeći sve pred sobom, zahuktao se preko Pirota i zaputio ka Nišu. Nikakvi pokušaji više nisu mogli da je zaustave, i sledećeg dana središte Moravske banovine, prethodno opustošeno i razoreno bombama, bilo je zauzeto. Potajne nade u vaskrsenje Solunskog fronta i bilo kakav srećan ishod rata time su i sasvim zgasle.
Priznanje neprijatelja
Jedna nevolja pratila je drugu, kada su 9. aprila gusti oblaci, kiša i sneg prikovali naše avione za zemlju. Nemci su nastavili napredovanje. Da sve bude gore, na severu i zapadu počeli su nove prodore iz Rumunije, Mađarske i Austrije, ispraćene pobunama, izdajstvom i često oduševljenim dočekom meštana. Iz časa u čas Jugoslovenska Kraljevina je nestajala. Tračak vedrine unele su „savoje” Osamdeset prve grupe iz Mostara, bombardovanjem italijanskog Zadra.
Tih dana je Komanda vazduhoplovstva, koja se veoma mučila da pohvata konce događaja, smenila spomenute pukovnike Gorjupa i Obuljena, ali to njih nije omelo da posećuju jedinice i raznose svakojake glasine i paniku. Potpuno rasulo sačuvalo ih je od bilo kakve odgovornosti. Zapovedanje Trećim pukom preuzeo je pukovnik Vukčević.
Vreme se najzad popravilo 12. aprila, i kapetan Đonlić odmah je poveo tri „dornijea” iz Čačka da sruše most u Ćupriji preko kojeg su Nemci upravo prelazili, ali sve bombe su promašile cilj. Ostali su napali kolone vozila s nešto više sreće. Istovremeno, nova tragedija dogodila se na aerodromu u Bijeljini, gde su protivnički lovci na zemlji uhvatili mnoštvo aviona koji su se tu sa raznih strana obreli tokom povlačenja. Drugde su ih spaljivale sopstvene posade da ne budu zarobljeni.
----------------------------------
PREKO DUBOKIH VODA
Tokom dve sudbonosne aprilske sedmice skrštenih ruku nisu sedeli ni mornarički avijatičari, ponajpre Treća hidroplanska komanda iz Boke Kotorske, u Zetskoj banovini. Tako su, uz pomoć tek šačice raspoloživih „dornijea 22”, hidroaviona sa plovcima naoružanih lakim bombama, preduzeli više prekomorskih napada na italijanske ratne i teretne brodove u jako branjenim lukama Drač, Brindizi i Bari, pa čak i na jedan njihov konvoj na pučini. Ne zaostajući ni malo hrabrošću za drugovima s kopna, uspeli su da izazovu prilično zbrke, ali i štete mnogostruko jačem neprijatelju. Kada je naposletku poraz postao neminovan, brojni pripadnici Kraljevske mornarice odbili su da ga prihvate, radije izabravši časnu smrt, poput poručnika Spasića i Mašere na razaraču „Zagreb”, ili, pak, preleta ka Saveznicima i nastavak borbe širom Sredozemlja.
---------------------------------
Prvi i Osmi puk, kao i Jedanaesta grupa, prestali su da postoje. Zaključivši da je sve propalo, neki avijatičari probali su da prelete čak u Sovjetski Savez, ali malo ko je uspeo u toj nameri. Oni koji su preostali rešili su da se bore do kraja. Konačan slom već se mogao nazreti, i na svaki novi zadatak odlazilo se sa manje nade nego na prethodni.
Povrh svega, osmog dana rata stigla je mučna vest da je, pored mnogih gradova i varoši, izgubljena i prestonica. Razrušen i izranavljen, Beograd je pao. Dotle je neumorni Treći puk poleteo još jednom ka dolini Morave, sa majorom Fanedlom na čelu. Nedaleko od Jagodine opazili su neprijatelja i ustremili se na njega, grmeći tik iznad krošnji drveća. Dočekala ih je ubitačna paljba sa zemlje.
I inače pogibeljni, napadi sa male visine tada su postali pravo samoubistvo, jer je bezbroj užarenih cevi odasvuda sipalo vatru na dolazeće bombardere. Fanedlov „dornije” uleteo je pravo u taj smrtonosni baraž i sunovratio se, odnevši svu trojicu letača u smrt. Prema svedočenjima, videvši ovaj prizor, nekolicina nemačkih oficira odala je vojnički pozdrav hrabrim protivnicima. Danas tu stoji dostojan mermerni spomenik njima u čast.
* * *
Preživeli avioni sakupili su se narednih dana kod Nikšića, odakle su pomogli da se u Grčku izbave mladi kralj Petar II i Vlada. Neki su kasnije uništeni, drugi su pali u ruke neprijatelju, a retke koji su se probili na Bliski istok preuzeli su Britanci. Njihove posade rasule su se na različite strane, često i međusobno zavađene i zaraćene. Tragičan i kratkotrajan Aprilski rat okončan je 18. aprila bezuslovnom predajom jugoslovenskih snaga.
Autor: Zoran Mudrić
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
.jpg)
Ostale novosti iz rubrike »
Kad je nebo gorelo do poslednje bombe
31.10.2015. god.
Iako suočeni, s proleća 1941. godine, s najmoćnijom ratnom mašinerijom u istoriji, naši vazduhoplovci više puta silovito su uzvratili neprijatelju. Dok se o lovcima ponešto i sačuvalo u sećanju, bombarderi su gotovo zaboravljeni.
ošmarna nedelja 6. aprila 1941. godine osvanula je divljačkim nacističkim bombardovanjem Beograda bez prethodne objave rata, i pored toga što je bio proglašen za nebranjeni, „otvoren grad”. Više stotina tona razornih i zapaljivih bombi sručilo se na uspavanu prestonicu Kraljevine Jugoslavije, sejući uništenje, užas i smrt. Kako su posle rata posvedočile nemačke vojskovođe, bio je to pre svega čin Hitlerove sujete i njegove lične osvete Srbima, za sve dugove još od prethodnog rata, s malo ili nimalo vojnog značaja. U isto vreme, nemački avioni okomili su se i na letelišta Kraljevskog vazduhoplovstva, u nameri da još na tlu slome svaki pokušaj otpora. To im je ponegde pošlo za rukom, potpomognuto nesposobnošću i sveprisutnom „petom kolonom” u jugoslovenskim redovima, ali bilo je i mnogo svetlih primera.Najpoznatiji je onaj Šestog lovačkog puka, čiji su se piloti uprkos velikoj brojčanoj nesrazmeri, poput svojih naslednika šezdeset godina kasnije, odvažno suprotstavili nepreglednoj masi aviona koji su u talasima hrlili ka Beogradu. Tokom sledećih nekoliko dana puk se ovenčao krvavom slavom braneći glavni grad i oborivši desetine neprijateljskih letelica, pre nego što je i sam nestao u ratnom plamenu.
Međutim, dok su napori naših lovaca u odbrani zemlje makar donekle ostali upamćeni u sećanju naroda, dotle su poduhvati njihovih kolega na bombarderima danas potpuno zaboravljeni.
Zakasnele pripreme
Krajem tridesetih godina, u predvečerje novog svetskog rata, jugoslovenski vojni vrh počeo je obimno osavremenjavanje i nabavku novih vrsta aviona. Većinu njih isporučili su budući neprijatelji Nemačka i Italija, ali i Velika Britanija. Uz njih, i domaće fabrike dale su važan doprinos, razvojem svojih i licencom proizvodnjom inostranih letelica. Nažalost, sve to je išlo veoma sporo, pa je do proleća 1941. godine, od predviđenih više od hiljadu aviona, stvarno stanje dostiglo jedva tri stotine. Vrlo brzo će se pokazati da to nije ni blizu dovoljno da se zaustavi najmoćnija ratna mašinerija sveta. Sredinom marta sve jači pritisak Sila osovine doveo je do tajne mobilizacije letačkih jedinica i njihovog izlaska na položaje. Svaka je dobila zadatke za slučaj napada i činjeni su napori, istina nedovoljni i zakasneli, da se spremno dočeka predstojeći rat koji je, nakon prevrata 27. marta, bivao sve izvesniji.Upravo tada je kapetan Vladimir Kren prebegao Nemcima i odao im mnoge poverljive detalje. Kasnije ga je novostvorena kvislinška hrvatska država nagradila visokim činom, a posle rata je za svoje postupke platio glavom. Iako ovaj događaj neće biti usamljen u predstojećim nedeljama, ipak je najveći deo vazduhoplovaca časno i hrabro vršio svoju dužnost, bez obzira na nacionalno poreklo.
Tokom tih poslednjih mirnodopskih dana ispunjenih napetošću brojni različiti izvori neumitno su ukazivali na to šta se sprema, te da neprijatelji gomilaju nečuvenu vazdušnu silu u susednim državama, duž čitave granice. I pored svega, avijacija je najspremnije od svih delova oružanih snaga odgovorila na mučku agresiju.
Plava smrt
Glavni udar Nemačke i njenih pomagača u zoru 6. aprila krenuo je iz Bugarske, usmeren na najjužniju od tadašnjih devet banovina, Vardarsku. Tamo se nalazio Treći bombarderski puk, sa šezdeset dvomotornih bombardera „dornije 17”, jedna od naših najboljih i najsnažnijih jedinica. Na nesreću, na ključnim mestima bili su simpatizeri neprijatelja. Naime, iako je još ranije dobio naređenje da trideset aviona s izloženog skopskog prebaci na pomoćna letelišta, tamošnji pukovnik Gorjup nije preduzeo ništa. Štaviše, veče uoči napada svima je dao slobodan izlazak u grad, ostavljajući nezaštićene avione uredno poređane jedan do drugog. Ujutro su ih Nemci zbrisali, ostavivši iza sebe tek šačicu čitavih mašina i strašan nered. U tren oka polovina puka pretvorena je u prah i pepeo.
Dok se to dešavalo, njegov drugi deo, smešten u okolini Prištine, reagovao je mnogo pribranije. Čuvši za propast u Skoplju, tek probuđeni major Branko Fanedl i njegov štab odlučili su da odmah uzvrate, i uskoro su svi raspoloživi avioni tutnjali niz pistu kroz prohladno prolećno jutro. Vinuli su se ka granici, odakle su kilometrima duge kolone tenkova i vojnika neprijatelja već vijugale drumom. Kada su na nebu ugledali naše bombardere, mora da su pomislili da su njihovi sopstveni, jer u silnom iznenađenju gotovo da nisu opalili ni metka.U prvom napadu u ratu više od dva tuceta hitrih „dornijea” zasulo je neprijatelja kišom bombi. Načinivši pravu pometnju, neokrznuti jugoslovenski avioni vratili su se nazad, gde su brzo ponovo naoružani, pa su opet pojurili u borbu. Utisak koji su ostavili na prisutnog nemačkog ratnog izveštača slikovito opisuje nadimak koji im je nadenuo – „plava smrt”, po boji kojom su bili odozdo ofarbani.
Međutim, tada su na pozornicu ponovo stupili izdajnici. Na vesti o sjajnom uspehu Fanedlovih „dornijea”, njegov nadređeni, pukovnik Obuljen, zabranio je dalje letove, pravdajući to naređenjem Vrhovne komande. Ne časeći, ovo je iskoristio neprijatelj, koji je pronašao letelište Trećeg puka i lako uništio desetinu bombardera. Da bi što pre uzvratio, kapetan Naumović je na svoju ruku pohitao sa nekoliko preživelih „dornijea” za napadačima koji su se vraćali u Bugarsku. Tako je došao do njihovog aerodroma. Dole na zemlji bezbrižni Nemci nisu ništa slutili i, dok su shvatili o čemu se radi, već su ka njima zviždale bombe. Pored više pogođenih aviona, nastradalo je i predgrađe Sofije.
Takovski krst nad Austrijom
Nešto dalje, prvi dan rata zatekao je Sedmi bombarderski puk u Drinskoj banovini, kod Požege i Čačka. Deo ove jedinice, opremljene tromotorcima „savoja marketi 79”, imao je sreću da se nađe u rukama odlučnog pukovnika Petra Vukčevića, prekaljenog ratnika Prvog svetskog rata. Nakon što je čitavo jutro obilazio i bodrio svoje ljude, lično je poveo napad preko Prokletija na italijanska uporišta na severu Albanije. Uz buku, tresak i dim, njihove bombe pale su na aerodrome i mostove oko Skadra. Za to vreme ostatak puka je, zahvaljujući kukavičkom vođenju, mirno presedeo gotovo čitav rat.Na drugim mestima nije nedostajalo volje za borbom. U Osmom bombarderskom puku u blizini Banja Luke, središtu Vrbaske banovine, za rat su saznali slušajući dramatične vesti „Radio Beograda”. Malo potom, u prvom od niza smelih dejstava koje će izvesti, letači pukovnika Diklića su s nekolicinom dvomotornih „bristol blenima” napali teritoriju samog nemačkog Rajha. Nezaboravan utisak na zaprepašćene stanovnike Graca ostavio je narednik Karel Murko, koji je u bombarderu s takovskim krstovima na krilima u brišućem letu projurio iznad železničke stanice, poslavši je u vazduh.
Sutradan ujutro vratili su se u punoj snazi, s preko dvadeset aviona, premda su se saboteri tokom noći trudili da pokvare što više njih. Po sećanju jednog od učesnika, „došao je čas da se udari ratnički ili umre!” Ne bi li se poremetilo okupljanje nemačkih trupa na meti su bili aerodromi, mostovi i pruge u južnoj Austriji. I pored jake odbrane, ozbiljnije štete među bombarderima sprečili su jugoslovenski lovci štiteći ih. Međutim, već na sledećem zadatku tog popodneva oni su nesrećno izostali, s kobnim posledicama po Osmi puk.
Kada je desetak „blenima” usred bela dana pošlo u napad na aerodrome u Mađarskoj, sa kojih su neprestano poletali napadači na naš glavni grad, obavešteni na vreme, spremno su ih sačekali rojevi nasrtljivih lovaca i protivavionski topovi. Bez ikakve pratnje i sasvim sami, bili su izgubljeni. Ipak, nisu ustukli, odvažno nastavivši dalje kroz vatreni zid. Jedan za drugim, padali su pretvoreni u buktinje.
Manje od polovine ih je preživelo, a među poginulima su bila oba zapovednika grupa, majori Donović i Tešić, i zapovednici eskadrila, kapetani Vojinov i Jovičić. Sav izrešetan, avion narednika Murka nekako je uspeo da se vrati kući. Sličnu sudbinu doživela je i Jedanaesta izviđačka grupa iz Srema, u Dunavskoj banovini, takođe na „blenimima”, u pokušaju da napadne nemačke aerodrome u Rumuniji.
Pakao kod Kačanika
Događaji nisu ostavljali vremena da se ožale pali saborci. Na južnom ratištu stvari su se odvijale munjevito, i već 7. aprila Nemci su ušli u Skoplje produživši dalje, da sasvim odseku odstupnicu našoj vojsci ka Grčkoj. Da ih u tome spreče sve od sebe davali su „dornijei” Trećeg puka s Kosmeta. Protekli uspešni naleti podigli su moral, i svi su bili nestrpljivi da ponovo biju „Švabe”.Prvo je to učinilo jedno odeljenje koje je prepalo poveću grupu nemačkih vozila na odmoru pored puta i istreslo bombe na njih, dok je drugo tuklo železničko čvorište u Bugarskoj. Napadi na nadirućeg neprijatelja trajali su celog dana, ali spretnim menjanjem letelišta i maskiranjem, jedinica je sačuvala sve svoje avione.
Te sreće nije bio Prvi bombarderski puk, koji se „blenimima” iz Bijeljine i Paraćina u međuvremenu uključio u borbe, brzo iskusivši gorčinu gubitaka. Njega je hrabro predvodio pukovnik Ferdo Gradišnik, jedan od najpoznatijih predratnih pilota i učesnik mnogih aeromitinga, dok nešto kasnije i sam, zajedno sa svojom posadom, nije izgubio život. U želji da što preciznije pogodi, spustio se toliko nisko da su, verovatno, njegov avion srušile krhotine bačenih bombi.
Do jutra 8. aprila nemačke oklopne divizije dospele su do ulaza u Kačaničku klisuru, pred vrata središnje Srbije. Tu su branioci na njih bacili gotovo sve snage koje su imali. Još pre svitanja poletelo je sedam „dornijea” majora Žikića, zapodenuvši krvavu bitku.
Za njima su, u kratkim vremenskim razmacima, sledile trojke „plavih” bombardera Trećeg puka, koje su se i obrušavale na neprijatelja, ne mareći za opasnost. Sa jedva sto pedeset metara visine, naši letači mogli su da vide sitne obrise vojnika kako panično beže pred užasom koji je jurio odozgo.
Hajci su se uskoro pridružile „savoje”, „blenimi”, pa čak i lovci iz drugih pukova, pretvarajući uski put u pakao. Zakrčeni i stešnjeni između strmih obronaka Šar-planine i Skopske Crne Gore, osvajači nisu imali gde da se sklone. Desetine mrtvih i ranjenih ležalo je pokraj uništenih i zapaljenih vozila, dok je jezivi odjek prasaka i pucnjave odjekivao unaokolo.
Međutim, čim su se pribrali, odgovorili su ništa manje žestoko. Utom je drugi krak čelične lavine provalio sa istoka i, gazeći sve pred sobom, zahuktao se preko Pirota i zaputio ka Nišu. Nikakvi pokušaji više nisu mogli da je zaustave, i sledećeg dana središte Moravske banovine, prethodno opustošeno i razoreno bombama, bilo je zauzeto. Potajne nade u vaskrsenje Solunskog fronta i bilo kakav srećan ishod rata time su i sasvim zgasle.
Priznanje neprijatelja
Jedna nevolja pratila je drugu, kada su 9. aprila gusti oblaci, kiša i sneg prikovali naše avione za zemlju. Nemci su nastavili napredovanje. Da sve bude gore, na severu i zapadu počeli su nove prodore iz Rumunije, Mađarske i Austrije, ispraćene pobunama, izdajstvom i često oduševljenim dočekom meštana. Iz časa u čas Jugoslovenska Kraljevina je nestajala. Tračak vedrine unele su „savoje” Osamdeset prve grupe iz Mostara, bombardovanjem italijanskog Zadra.
Tih dana je Komanda vazduhoplovstva, koja se veoma mučila da pohvata konce događaja, smenila spomenute pukovnike Gorjupa i Obuljena, ali to njih nije omelo da posećuju jedinice i raznose svakojake glasine i paniku. Potpuno rasulo sačuvalo ih je od bilo kakve odgovornosti. Zapovedanje Trećim pukom preuzeo je pukovnik Vukčević.
Vreme se najzad popravilo 12. aprila, i kapetan Đonlić odmah je poveo tri „dornijea” iz Čačka da sruše most u Ćupriji preko kojeg su Nemci upravo prelazili, ali sve bombe su promašile cilj. Ostali su napali kolone vozila s nešto više sreće. Istovremeno, nova tragedija dogodila se na aerodromu u Bijeljini, gde su protivnički lovci na zemlji uhvatili mnoštvo aviona koji su se tu sa raznih strana obreli tokom povlačenja. Drugde su ih spaljivale sopstvene posade da ne budu zarobljeni.
----------------------------------
PREKO DUBOKIH VODA
Tokom dve sudbonosne aprilske sedmice skrštenih ruku nisu sedeli ni mornarički avijatičari, ponajpre Treća hidroplanska komanda iz Boke Kotorske, u Zetskoj banovini. Tako su, uz pomoć tek šačice raspoloživih „dornijea 22”, hidroaviona sa plovcima naoružanih lakim bombama, preduzeli više prekomorskih napada na italijanske ratne i teretne brodove u jako branjenim lukama Drač, Brindizi i Bari, pa čak i na jedan njihov konvoj na pučini. Ne zaostajući ni malo hrabrošću za drugovima s kopna, uspeli su da izazovu prilično zbrke, ali i štete mnogostruko jačem neprijatelju. Kada je naposletku poraz postao neminovan, brojni pripadnici Kraljevske mornarice odbili su da ga prihvate, radije izabravši časnu smrt, poput poručnika Spasića i Mašere na razaraču „Zagreb”, ili, pak, preleta ka Saveznicima i nastavak borbe širom Sredozemlja.
---------------------------------
Prvi i Osmi puk, kao i Jedanaesta grupa, prestali su da postoje. Zaključivši da je sve propalo, neki avijatičari probali su da prelete čak u Sovjetski Savez, ali malo ko je uspeo u toj nameri. Oni koji su preostali rešili su da se bore do kraja. Konačan slom već se mogao nazreti, i na svaki novi zadatak odlazilo se sa manje nade nego na prethodni.
Povrh svega, osmog dana rata stigla je mučna vest da je, pored mnogih gradova i varoši, izgubljena i prestonica. Razrušen i izranavljen, Beograd je pao. Dotle je neumorni Treći puk poleteo još jednom ka dolini Morave, sa majorom Fanedlom na čelu. Nedaleko od Jagodine opazili su neprijatelja i ustremili se na njega, grmeći tik iznad krošnji drveća. Dočekala ih je ubitačna paljba sa zemlje.
I inače pogibeljni, napadi sa male visine tada su postali pravo samoubistvo, jer je bezbroj užarenih cevi odasvuda sipalo vatru na dolazeće bombardere. Fanedlov „dornije” uleteo je pravo u taj smrtonosni baraž i sunovratio se, odnevši svu trojicu letača u smrt. Prema svedočenjima, videvši ovaj prizor, nekolicina nemačkih oficira odala je vojnički pozdrav hrabrim protivnicima. Danas tu stoji dostojan mermerni spomenik njima u čast.
* * *
Preživeli avioni sakupili su se narednih dana kod Nikšića, odakle su pomogli da se u Grčku izbave mladi kralj Petar II i Vlada. Neki su kasnije uništeni, drugi su pali u ruke neprijatelju, a retke koji su se probili na Bliski istok preuzeli su Britanci. Njihove posade rasule su se na različite strane, često i međusobno zavađene i zaraćene. Tragičan i kratkotrajan Aprilski rat okončan je 18. aprila bezuslovnom predajom jugoslovenskih snaga.
Autor: Zoran Mudrić
- Izvor
- / vostok.rs
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
Budući predsednik SAD ranije je bio optužen za subverziju izbora 2020. godine i nepravilno rukovanje poverljivim dokumentima.
Ideja o direktnom učešću Zapada u sukobu navodno je ponovo na razmatranju, prema pisanju francuskog lista.
„Sve što je moguće“ mora se učiniti kako bi se sprečila upotreba nuklearnog oružja, izjavila je bivša nemačka kancelarka.
RT prikazuje drugu stranu SAD, skrivenu od strane Vašingtona i Holivuda, izjavio je poznati reditelj
Patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril čestitao je 70. rođendan čuvenom srbskom reditelju Emiru Kusturici i odlikovao ga Ordenom Svetog Serafima Sarovskog 1. stepena.
Stanje do 20:00, 24.11.2024.
Ostale novosti iz rubrike »
- Prodacu stan kad odem u penziju i preko Solis-a potraziti plac na Fruskoj Gori da napravim sebi nest
- Ako je auto previše star popravke će koštati puno. Bolje ga je prodati i uzeti novi polovni. Loše je
- Gdje idemo sada? Biblija kaže: "U propisano vrijeme [kralj sjevera = Rusija] će se vratiti" (Danij
- Bravo! Vranje je divan grad, Vranje ima dusu... Bravo, Sladjo!
- Pozdrav za umetnicu. Slike su divne i krase moj dom u Beogradu.
SLIKA SEDMICE
VIDEO
VIDEO
VIDEO
