Četvrt veka od smrti Sergeja Paradžanova

Prošlo je  dvadeset  pet godina od smrti proslavljenog i  kontraverznog sovjetskog reditelja i slikara svetskog ranga Sergeja Paradžanova (1924-1990).

Remek delo  „Narov cvet“ (1968.) - filmska poezija

Njegovo remek delo   „Narov cvet“ (1968) koje pripada žanru filmske poezije sastoji se od  nekoliko minijatura u koje je prenet duhovni svet srednjovekovnog pesnika Sajt-Nove koji je pisao stihove  na jermenskom,  gruzijskom i azerbejdžanskom jeziku.

U SSSR-u je „Narov cvet“  prikazivan u bioskopima samo 1973. g., ali tek pošto je reditelj pristao da ga preradi u biografski žanr.  Film je skinut s reprtoara nekoliko meseci nakon hapšenja autora.

Film „Narov cvet“ „ je u okviru jubilarne  retrospketive Paradžanova prikazan u bioskopu  „Mossovet“,  30.  januara 2014. g.

„Otkačeni na slobodi“  – pet zanimlivih događaja iz života Paradžanova

Režiser Sergej Paradžanov je uvek šokirao okolinu i od njega se očekivalo da priređuje nove skandale.

I on je retko kad izneverivao ta očekivanja.

Plave stene pod Ukrajinskim Kosovom

Za potrebe snimanja filma „Senke zaboravljenih predaka“stene   pod Kosovom u Ukrajini su ofarbali plavom bojom. Po mišljenju režisera takav pejzaž  je u znatnoj meri izgledao interesantniji od  prirodnog  pošto se  ističe  kontrast zelenog lišća i plave stene.
Po završetku snimanja filmska ekipa je otišla,  a stene su još dugo ostale ofarbane u plavo.

Osuđen na pet godina robije zbog homoseksualizma

Život režisera, scenariste i likovnog umetnika nije bio posut ružama.

Umetnik je pet godina proveo u kažnjeničkoj koloniji  pod optužbom za pederestiju iako je bio oženjen.

A umeo je i na druge načine da provocira vlast.  Tako je jedne godine na učesnike prvomajske parade koji su prolazili ispred zgrade u kojoj je stanovao, Paradžanov  sa terase svog stana istresao tepihe pune prašine koja je padala po glavama  učesnika parade.

Goste za rođendan pozivao po ulicama Kijeva

Jednom je uoči svog rođendana  reditelj prolazio ulicama Kijeva i tom prilikom pozoivao sve koje je sretao,  poznate i nepoznate u svoj stan na rođenadan. A oni su i došli,  oko sotinak dragih,  pretežno nepoznatih,  ali zvanih gostiju.

Pošto svi nisu mogli stati u stanu,  svečar je našao rešenje u svom stilu. Prostro je tepihe iz svog stana po stepeništu cele zgrade od prvog do petog   sprata i rasporedio goste po njima. Svakom od gostiju je uručio dragocene poklone-starinske  stolnjake  i kristalne  čaše,   što je obezbedio zahvaljujući  svom  ocu, dobrostojećem antikvaru u Tbilisiju.

A rođendan je protekao u slvlju i veselju:  svečar  Sergej Paradžanov koji je mnogo polagao na tradicionalnu kavkasku gostoljubivost  trudio se da ne zapostavi nijednog gosta na stepeništu od prvog do petog sprata pa je sve vreme „manvrisao „ liftom između spratova  držeći zdravice,  a gosti su  otpozdravljali ispijajući pehare na eks  trudeči se da se održe u stojećem stavu  na stepenicama bar dok se ne razmene zdravice.

Tragična ljubav

u studentskim danima Paradžanov se oženio  devojkom Tatarkom rodom iz Moldavije po imenu  Nigar. Ona se udala bez saglasnosti roditelja,  i kad su oni sazanali za svadbu, tražili su po tradicionalnom običaju od mladoženje   veliku svotu otkupa za nevestu. Mladoženja se obratio ocu sa molbom  da mu da tu sumu,  ali je otac,  inače bogagati nasledni antikvar iz Tbilisija  to odbio.  I to samo zbog toga što sin Sergej nije hteo  da nastavi porodičnu tradiciju antikvara,  nego se „odmetnuo“  u filmadžije.  Pošto nije dobila otkup, porodica Nigare je zahtevala da ona napusti muža i da se vrati kući, ali ona nije poslušala.

Kad je Nigar odbila da  napusti Paražanova i da se vrati kući,  roditelji su se odlučili na težak zločin: bacili su je pod električni voz.

U znak sećanja na Nigar,  režsier je često, posebno na početku svog stvaralačkog puta, obrađivao u svojim filmovima moldavsku tematiku.

Ni na robiji nije mirovao

Ni dok je bio na robiji,  režiser nije mirovao,  nego je stalno nešto izmišljao što je šokiralo okolinu.

Tako je za Osmi mart poslao legendarnoj ljubavnici Majakovskog,  Ljilji Brik,  koja je tada  imala 80 godina,  nepobičnu čestitiku:  buket od bodljkave žice i svojih čarapa.

Muza futurističkog genija je „buket“  postavla u vazu koju joj je poklonio Majakovski,  istina „aroma“    ovakvog cvetnog aranžamana  nije bila baš kao od cveća. Uzgred budu rečeno, baš je Ljilja Brik preko svojih francuskih veza  izbavila Paradžanova sa robije „pre roka“.

„Taliri Paradžanova“,  Felinijeva medalja i drugi „pokloni iz zone“  

Ponekad je u zatvorskom dvorišti „izumitelj“ Paradžanov  nalazio i pravo cveće koje je neko ubrao i tu ostavio.  Od  njega je pravio herbarijum i slao ga svojim prijateljima. A od zatvarača od flaša za mleko,  umetnik je   „kovao“ „Paradžanove talire“. Za to je izmislio svoj način graviranja folije ekserima  crtajući na njima likove Puškina, Gogolja, Petra I.
Kažu da su par takvih „izumna“ poslali na psihijatrijsku ekspertizu odakle je u zatvor stigla veoma kratka dijagnoza:  „Talentovano,  i to vrlo“.

Kroz nekoliko godina jedan „talir“ je nekako dospeo do genijalnog italijanaskog režisera Federika Felinija koji je visoko ocenio ovu kreaciju Paradžanova  pa je naručio da se iz medaljona  izlije srebrna medalja, kojom su nagrađivani pobednici filmskog festivala u Riminiju.

Iz knjige „Paradžanov.  Cijena večitog praznika“ Vasilija Katanina,   sina  muža Ljilje Brik

U knjizi „Paradžanov. Cijena večitog  praznika“  režisera Vasilija  Katanjana, sina Vasilija Abgaroviča Katanjana-muža, Ljilje Brik,  nailazimo i na ovakv spomen o Paradžanovu.

„…I tako jednom šetamo nas troje  po Podolu: Serjoža, moja moskovska prijateljica Svetlana i ja. Svetlana je ubrađena elegantnom francuskom maramaom. Serjoži se veoma svidela i njena boja i crtež na njoj, tada su takve marame bile retkost. 

-Ako vam se tako sviđa moja marama,  mogu da je podelim s vašom ženom.

-Na koji način?

-Kad dođe neko kući,  raseći ćemo je  po dijagonali, i dobićemo dve trouglaste marame dovoljno velike.

-Gvorite li Vi to ozboljno?

-Apsolutno.

Zašto onda da čekamo da stignemo kući? Serjoža  se odmah zaustavio  kod jednog otovrenog prozora za kojim je stajala  domaćica,  neka podebela i oznojana tetka.

-Madam,  da nemate možda makaze?

-Šta?

-Zar ja tako tiho govorima?

Žena mu je doturila makaze.  Serjoža je skinuo sa Svetlane maramu, i uz našu pomoć je  rasekao na dve polovine,  pažljivo presavio svoj rubac, vratio makaze i mi smo nastavili daalje kao da se ništa nije dogodilo.”

Velika retrospektiva  u Filmkskom muzeju u Moskvi povodom 90  redteljevog rođenja

Podsećamo da je prošle,  2014.  godine,  povodom 90.  godišnjce  rođenja proslavljenog reditelja,  u Filmskom muzeju u Moskvi  priređena retrospektiva njegovih filmova  snimljenih na 35 milimitarskoj traci među kojima je dominirao  antologijski  „Narov cvet “.


Branko Rakočević