Lenjin: 145. godišnjica rođenja

Samo crveni barjaci pristalica Zjuganova

Vođa svetskog proletarijata Vladimir Iljič Uljanov -Lenjin  rođen je pre 145. godina (24.  aprila 1870),  a umro  21.  januara 1924. 

U bišem SSSR-u svaka godišnjica  Lenjinovog rođenja ili  smrti  obeležavana je polaganjem visokim državnim  počastima,  a najviši partijski i državnii organi polagali su vece  na njegov Mauzolej na Crvenom trgu. 

Sada se ovih datuma spominju samo  članovi Komunstičke partije Ruske Federacije (KP RF) koji u povorci od nekoliko hiljada ljudi na čelu sa svojim liderom Genadijem  Zjuganovim  sa obiljem crvenih komunistilčkih barjaka  defiluju ulicama i trgovima Moskve nedaleko   od gradskog jezgra.

Bar dvaput godišnje spominjemo se Vladimira Iljiča

Nema nikakve sumnje da se ličnosti vođe svetskog proletartijata koji je preokrenuo tok istorije moramo spomenjiuti bar dva  puta  godišnje,  na njegov rođendan i na dan smrti.

To  čine, mora se priznati na prigodan način i vodeći ruski mediji  i potrali nastojeći  i da sa današnjeg aktuelnog društvenog i poltičkog trenutka  ponovo uzburkane istorije ove velike zemlje  u kojoj revlucionarno seme  često seje burevensik  i ono uvek nailazi na plodno tlo, osvetle  neke aspekte uloge ličnosti u istoriji,  ovom prigodom Lenjina. 

Da je Lenjin duže živeo,  da li bi  se mogle izbeći Staljinove represije?

Jedno od pitanja kojim se bave mediji,  a najdirektnije  visoko tiražna Komsomolskaja pravda (Komsomolъskaя pravda),  na dan Lenjionovog rođenja    glasi: da li bi,  u slučaju da je Iljič poživeo bar još nekoliko godina,  ako ne i duže (a umro je  u  54.  godini ) bile moguće Staljinove represije. ?

Popularnoj Komsomolki je pomogao da odgovori na ovo ptanje Nikolaj Starikov,  poznati autor većeg broja knjiga o revolucijama i njjihovim vođama.

Prepredenjak,  a ne špijun

Za 91 godinu, kokoliko je prošlo do Lenjnove smrti,  u istoriji Rusije su se dogodile  korenite  pomene, ne retko sa kastrofalnim posledicama,  menjale su se vođe.

Kako bi se sa ove distance moglo pogledati na Ljenina i oceniti negova uloga?

Do oktobra 1917.  Lenjin je bio beskompromisni rušitelj ruske države,  a posle Oktobarske revolucije - ujedinitelj ruskih zemalja

Na ova i slična piatnja pisac – publicista Nikolaj Starikov je davao precizne i kratke odgovore iz kojih proističe  najpre da je do oktobra 1917.  Lenjin  bio beskopromisni rušitelj ruske države.

Kontakti sa stranim obaveštajnim službama,   zalaganja za poraz svoje zemlje u svetskom ratu odvijali su se do početka Revolucije.

A posle nje Lenjin je bio ujedinitelj ruskih zemalja. Bio je utemeljivač nove ruske države,  Sovjetskog Saveza.

Čiji je bio špijun: britnski,  nemački?

Starikov je  je odlučno odgvorio:  Lenjin nije bio ničiji špijun.

To je kasnije izmišljeno sa ciljem da se kompromituje boljševička partija.

Ali postoji i druga strna istine -  iza bilo koje revolucionarne partije  uvek stoje strane obavešatjne službe i strani novac.

Tako je bilo i sa boljševicimas. Ali ne nemačke,  nego engleske specijalne službe.

Strani novac za  „revolucionarne grinfild - investicije

Lenjin je koristio novac iz inostranstva  za dizanje svoje revolucije. A zatim  bi kršio dogovor nastojeći da ponovo  izgradi zemlju.

Kako su se zapadni partneri odnosili prema takvom pravcu delovanja Lenjina?

Zapadni  partneri su se odnosili prema aktivnostima revolucionara uvek blagonaklono sve dotle dok bi revolucionari rušili.

Čim oni počnu da podižu,  da stvaraju, a na tako nešto nisu sposobni svi revolucionari,  u tom momentu se na njih obrušava gnev stranih bosova i specijalnih službi.

Kad se desila Oktobarska revolucija i pobedila sovjetska vlast,  nije bilo nikakvih atetanta na Lenjina.

Samo jedan  bojažljiv  pucanj esera 1.  januara 1918.

Čim su boljševici ugušili pokret levih esera pokazavši pplitičku volju, počeli su atentati 

Ali čim su boljševici ugušili pobunu levih esera  i pokazali poltičku volju,  odmah su počeli atentatnti.

Kapal ili neko drugi je  pucala   na Lenjina u leto 1918 -drugo je pitanje.

Ubijen je rukvodilac piterske čeke. Boljševici  su uzvraćali   žestoko, uvode crveni teror, provaljuju u englesko poslanstvo, hapse britanske diplomate, ubijaju vojno-pomorskog atašea. 

Britanija nije objavila  rat,  a sad se rat objvljuje zbog potopljenog   broda ili zbog niženja cene nafte

Ali Britanija nije objvaljivala rat. Sad ratove objavljuju jednostavno  i zbog   sniženja  cene nafte. Ili zato što je negde brod potopljen. Ili zato što će tamo neko nekad imati nekavu bombu.  Sve su to  dovoljni razlozi da se započne rat.

Tada se Britanija uzdržavala od objave rata. Zato što su boljševici pokazali karakter i dokazali da se tek -tako s njima ne može postupati.

I atetanti na rukvodioce sovjetske vlalsti su bili nemilsordno kažnjavni.

Iako su bioljševici sarađivali s britnaskom obaveštajnom službom,  oni su ipak u  svim slučajevima pokušaja nedozvoljenih aktivnosti žestoko reagovali. 

Iljič je imao težak karaketr,  istrebljivao je sveštenike,  kozake

Lenjin je bio od onih ljudi za koje se kaže da imaju  težak karakter. Vrlo grubo se odnosio prema svojim poltičkim protivnicima,  Trockog je nazivao „političkom prostitutkom”,  i to  je spadalo  čak u njegove  blaže izraze.

Beleške koje je pisao za vreme zasedanja Politbiroa i Svezaveznog Centralnog Izvršnog Komiteta  (Vlade Sovjetske Rusije) zapanjuju svojom grubošću i prostaklukom.

Veoma surov je čovek bio. U njegovim posle revolucionarnim beleškama se mogu sresti reči kao „streljati“,  „obesiti“.

To je donekle bilo uslovljeno surovostima građanskog rata. 

Od surovog  Lenjina sovjetska propaganda napravila dobrog dedicu s bradom

Ali ne sme se zaboraviti da je tadašnji glavni rukvodilac države Rusije direktno pozivao na nasilje,  na istrebljenje  sveštenika, ruskog kozaštva.

To je sve nanelo nenadoknadive gubitke demogafskoj  osnovi   ruske  nacije.

Od surovog Lenjina sovjetska propagadna mašina je naparvila dobrog dedicu sa bradicom. 


Da li je Lenjin naredio da se strelja poslednji ruski car i njegova porodica?

Ova  istorija do kraja još nije istražena.

Po mišljenju pisca i publiciste Nikolaja Starikova, Lenjin takvu naredbu nije izdao.

To naređenje je najverovatnije poteklo ili  od Sverdlova, ili možda od samog Trockog.

Po poslednjoj verziji to je bila inicijativa ozdo, od Jekaterinburskog sovjeta,  ali ta verzija izgeda najmanje verovatna.

U isto vreme kad su Nikolaja II  i njegovu porodicu pobili u Jekatarinburgu, po ličnom Lenjinovom naređenju su čuvali ženu Aleksandra III  koju su zatim predali u ruke Nemcima, da  bi je nedugo zatim brže-bolje  izručili Englezima. 

Radi čuvanja Aleksandre Fjodorvne   i velikog broja drugih članova porodice Romanovih anagažovana je specijalna  jedinica revolucionarnih moranara  koja po Lenjinovom naređenju  poslata  na Krim dve nedelje posle izbijanja revolucije.

Kao da Lenjin u to vreme nije imao nikakvih drugih briga  osim da obezbeđuje porodicu Romanovih na Krimu?

Da li je Lenjin hteo da se što pre reši Romanovih i da njima trguje  sa  Zapadom?

I na ovo pitanje  publicista i književnik Nikolaj Starikov odgovara odrečno. Nešto je drugo bilo u pitanju - rodbinske veze sa kraljevskom  engleskom pordicom.  Sama žena Aleksandra III  bila je rođena sestra  engelske kraljice udove.

Porodica Nikolaja II bila je pobijena zato što je ona bila zakonski naslednik ruskopg prestola. Trebalo ih je uništiti kako bi se sprečilo  da i haos i anarhaija zavladaju zemljom Rusijom. 

Zato se drugi deo carske pordice morao  naći u  rezervi.

Strah od neizvesnosti ishoda Građanskog rata u Rusiji

Jer niko nije mogao znati kako će se zvršiti Građanski rat u Rusiji.

Ako mu ishod bude onakav kao što su Englezi priželjkivali, eto,  odjednom se može naći gotovo,  pripremljeno rešenje za naslednike  carskog trona.
 
A poželjno bi bilo da taj naslednik prestola duguje Englezima za spas života.

Tako se može sa sigurnošću preptpostavti da je Lenjin od britanskih obaveštajnih službi dobio jasno  upozorenje sa zahtevom da posle Oktobra sačuva na Krimu živote  carske porodice Romanovih,  sa ultimativnom naredbom da im ne sme nedostajati ni dlake s glave.

Staljin - najvreniji i najbolji   Lenjinov učenik koji svojih đaka nije imao

Rasprostranjeno je mišljenje da je pri kraju života Lenjin postao svestan  kakva opasnost preti od  Staljina pa je navodno zbog toga pokušavao da ga odstrani iz rukvodstva.

Ali nije u tome uspeo - Ili sam Staljin to nije dozvolio.

Staljin je bio verni Lenjinov učenik.

To što je  Staljin,  u vreme kad je Lenjin bio u postelji  grubo uvredio Ndeždu Krupsku,  je samo jedna epizoda,  istina, ružna. U kojoj je Staljin priznao svojun grešku  i bio spreman i da se izvini Krupskoj,  samo ako Lenjin to bude zahtevao (premda je Staljin  smataro da to ne govori Iljič nego njegova bolest),  uveren pri tom da to izvinjenje ne bi bilo pravedno.

Tzv. Lenjinov testament,  samo uobičajeni način opštenja među partijskim rukovodipocima

Takozvani Lenjinov testament u kome se Staljin kakarketeriše kao grubi osvetoljubiv čovek,  nije ništa drugo nego uobičajeni „manir opštenja“  jednog partijskog druga s drugim partijskim drugom.

U tom Lenjinovom zaveštanju je mnogo ružnih kvalifikacija  upućenih i na adrese drugih drugova. 

Takav je među partijskim kadrovima   bio običaj komunikacije.

Ne sme se ipak smetnuti s uma jedna vrlo značajna činjenica:  da je Staljin  tokom celog svog života,  u svim svojim istupanjima, uvek naglašavao da on  svojih učenika nema, a da je on  sam – Lenjinov učenik i „svi smo učenici Lenjinovi“.

Da Lenjin nije umro tako rano, možda se ne bi ni dogodile Staljinove represije?

Intersantno je da sve vreme za teror i represiju optužuju samo Staljina, a nikada ne okrivljuju Lenjina!

Jer upravo je Lenjin postavio vektor represija.

Za vreme Građanskog rata poginuli su  milioni ruskih građana.  Vladala je glad. Ogromnne bede i nesreće su se obrušile na zemlju Rusiju. 

Ali nizašto Lenjin nije kriv - sve represije se pripisuju Staljinu.

Samo što je Staljin  potom obnovio i podigao  zemlju, Sovjetesku Rusiju,   učinio je moćnom  državom,  izmenio geopolitički balans u korist Rusije.

Nikad se Rusija nije uzdigla toliko visoko u svojoj moći kao u vreme Staljina

Nikad se Rusija do tada nije uzdigla tako visoko u svojoj moći, niti je svoj uticaj i moć rasprostrla tako daleko i učvrstila bezbednost svojih granica kao za vreme Staljina.

Nikad pojas ruske zone interesa nije prodirao tako duboko u Evropu  kao u vreme sovjetske epohe.

I realno, bilo koji napad na Sovjetski Savez posle velinčanstvene pobede izvojevane u Drugom svetskom ratu bio je nemoguć.

Stoga postoje sve realne pretpostavke da bi i Lenjin da je bio umesto Staljina  postupio na isti način.

Ne smemo zaboraviti da je Vladimir Iljič bio cinični,  proračunati političar i državnik.

Pitanje daljeg opstanka mauzoleja na Crvenom trgu

Ovom pitanju treba prići s tačke uvažavanja volje predaka.   Tamo su  mauzolej,  hram. Kako se mogu porušiti, ako su pokoljenja ruskih predaka tamo dolazili i molili se? Ko sebe može,  i ima li na to pravo,  smatrati pametnijim,  vaspitanijim,  moralnijim od svojih predaka?

Jer istorija Rusije je  neprekinuta. Ona nije presečena ni 1917,  niti je počela 1991.

Sovjetski Savez - to je bila Ruska  država

Ono što nazivamo Sovjetskim Savezom, to je bila ta ista Rusija,  ali samo na drugoj ideološkoj platforni,  u drugim granicama,  sa zastavom druge boje.

Ali to je bila ruska država.

Otuda je neohodno da se sa uvažavanmjem odnosimo prema tim simbolima koje su svojim potomcima ostavila pokoljenja sovjetske epohe. Zato  treba ostaviti Lenjinov mauzolej tamo gde se i nalazi,  na Crvenom trgu.  Zbog čega  bi se unosio suvišni konflikt i u onako prenapregnuti unutrašnji društveni i politički život Rusije?

Neka prođe još najmanje sto godina i onda neka naši potomci  mirno sve razmotre i neka reše kako će postupiti s Mauzolejom,  zaključuje Nikolaj Starikov povodom objavljivanja njegove monografije o Lenjinu. 

Je li moguća pojava nekog današnjeg Lenjina?

Ne bi bilo daleko od realnosti ako bi se konstatovalo da na naše oči taj Lenji pokušava da se pojavi. Iz prostog razlog što je dobijanje novca iz inostranstva za „revolucionarne  namene“ postala dobra,  već ustaljena tradicija ruskih revolucionara.  Tog novog revolucionarnog vođu, lidera - preduzetnika revolucionarnih stranih grinfild investija u Rusiji,  ne bi trebalo  nazavati novi Lenjin,  zato što je Vladimir Iljič uradio ne samo mnogo lošeg,  engo i dalkeo više dobrog za Rusiju,  nego novi Trocki, jer Lav Davidovič, kao što je poznato,  ništa dobro za Rusiju  nije učinio.

Trocki, Zinovjev,  Buharin,  Rikov - ništa dobro za Rusiju nisu učinili

Novi Trocki,  novi Zinovjevi, novi Buharini,  novi Rikovi, danas svakodmevno ulaze u američku ambasadu,  dobijaju „potporu“  od tzv. nezavisnih fondova,  koji pak,  sa svoje strane dobijaju novac od državmpg sekratrijata SAD.

Ništa se nije promenilo,  sve sa revolucijom u Rusiji,  njenim inspitrartorima i naručiocima,  kreditorima  i  „izvršicima revolucionarnih poslova  za strane investitore - ostalo je isto“,  zaključak je pisca i publiciste Nikolaja Starikova.


Branko Rakočević