VIZANTIJSKI MONASI U AMERICI HILJADU GODINA PRE KOLUMBUSA

U istoriji je zabeleženo i u školi smo učili da je Hristifor Kolumbus otkrio Ameriku 1495 godine. Možda bi bilo tačnije ako bi se reklo da je te godine otvorio Ameriku za invaziju i useljavanje u nju raznih naroda iz drugih delova sveta. Postoji mogućnost da je bilo pojedinaca ili grupa koje su Ameriku otkrile pre Kolumbusa, ali se o tome nije znalo.

   Ne znamo tačno kada su i da li su grupe ili pojedinci  dolazili u  Ameriku pre Kolumbusa, ili se čak i useljavali u nju, ali o tome nisu ostali tragovi. Izuzetak čini dolazak  u Ameriku i naseljavanje  Amerike od strane jedne grupe vizantijskih  monaha iz Severne Afrike, Oni su bili nastanjeni kod sadašnjeg grada Gilforda (Guilford) na teritoriji savremene američke državnje Konetikat (Connecticut).

   Pojedinosti o tome otkriva Džan Galager (John Gallager) u svom članku Hrišćanska crkva iz 5og veka u Konetikatu (Connecticut’s 5th century church) objavljenom u časopisu Drevnosti Amerike (Ancient American) broj 54.

Galageru je naučnik Frederik J. Pol (Frederick J. Pohl) rekao da je čuo da u šumama Konetikata postoje neki čudni znaci urezani u kamenu. Do mesta gde se ti znaci nalaze Pola je odveo neki lekar. Pol, koji je objavio nekoliko knjiga o putovanju Skandinavaca u Ameriku, očekivao je da su ti znaci poreklom od Vikinga. Brzo je uvideo da ti znaci nisu iz 10-og veka, nego su mnogo stariji.

Kada je Galager sreo Pola 1976. godine,  ovaj mu je predložio da ode i vidi te znake.  Posle toga Galager je u toku od dve i po godine proučavao, slikao i precrtavao te znake.

Sem tih znakova na tom mestu se nalaze i ostatak svetog prestola sa ostatkom stuba u grčkom dorskom stilu, jedna krstionica u obliku plamena i jedna pravougaona.  Tu su u kamenu ugravirani  svećnjak za 14 sveća, zatim jedan izvor iz koga se izliva voda a u njoj  udubljenja u obliku riba. Pored toga, u steni pored krstionice ima veći broj  udubljenja u obliku riba. Tu se nalazi i jedan natis, grčka reč ιχτυσ što ѕnači riba. To je drevni simvol-kriptogram koji sadrži početna slova grčkih reči ΙΣΟΥΣ  ΧΡΙΣΤΟΣ ΥΙΟΣ ΘΕΟΥ ΣΟΤΙΡΟΣ, što na srpskom znači Isus Hristos Sin Božiji Spasitelj. Taj simvol-kriptogram se koristio kod hrišćana još  u najranijim vekovima hrišćanstva.  Osim toga, na tom prostoru se nalaze u  kamenu urezani  monogrami IS HS Isus Hristos,  kao i monogram  MR Marija Bogorodica.

   Galager i Pol su pitali za mišljenje i druge stručnjake o ovom nalazu kod Gilforda. Na osnovi iscrpnog istraživanja i studiranja Pola i Galagera i mišljenja stručnjaka, Pol i Galager su zaključili da je ono što se nalazi kod Gilforda ostatak drevene hrišćanske crkve i krstionice vizantijsko-grčkog i severno-afričkog porekla.

   Galager piše da su naseljenici kod Gilforda bili hrišćani, vizantijski monasi, a pri kraju članka piše da su to bili pravoslavni monasi iz Severne Afrike. Da su pravoslavni, odnosno vizantijski monasi zaključuje se po tome što su monogrami za Hrista i Bogorodicu bili od slova iz grčke azbuke a i natpisi su  bili na grčkom.

Jedan natpis je na dva jezika. Jedan anonimni naučnik je za jedan od ta dva jezika tvrdio da je to Mik-Mek, jezik Indijanaca u Novoj Škotskoj, a drugi je grčki kako se govorio  u Libiji. U prevodu na srpski tekst glasi: Gospod je večni Otac Njegove dece - čovečanstva. Izbavitelj koji se uzneo na nebo i sedi sa desne strane Oca. U tom tekstu se pojavljuje i simvol-kriptogram  na grčkom koji je na srpskom Isus Hristos Sin Božiji Spasitelj.

   Jedan rimokatolički sveštenik je  natpis kod Gilforda prepoznao kao parafrazu stihova 14-17 i 34 iz osme glave Poslanice Rimljanima. Stil natpisa odgovara stilu grčkog jezika kako se govorio u Kirineji u Libiji u petom veku, u doba  kada su je Vandali zauzeli.  Kirineja je bila jedna od  najstarijih hrišćanskih eparhija. Sto milja dalje prema istoku nalazio se grad Arimahida iz koga su monasi došli u Gilford.

   Kao razlog zašto je grupa pravoslavnih monaha napustila Libiju i došla u Gilford, navodi se progon hrišćana koji nisu bili Arijevci, od strane Vandala koji su bili sledbenici Arijeve jeresi. Vandali su istočno-Germansko pleme poznato po  razaranjima koja su činili i po  njima je ostao izraz vandali. Godine 406 su upali na teritoriju istočno-rimskog, odnosno Vizantijskog carstva.  Na teritoriji Severne Afrike osnovali su svoje kraljevstvo čija je prestonica bila Kartagina. Vandalska kraljevina se održala u Severnoj Africi do 534. godine.

   Za  vreme vladavine kralja Gejseriha (438-472), vršen je nemilosrdan progon hrišćana koji nisu bili arijevci. On je mnoge monahe svirepim progonima isterao iz njihovih obitavališta  po planinama i pustinjama.  Tada je grupa pravoslavnih monaha krenula u izbeglištvo  i godine 480 stigla u Gilford. Da je ta grupa bila pravoslavna može se zaključiti po monogramu za Majku Božiju  koji je  MR Marija Bogorodica. Arijevci nisu priznavali božanstvo Isusa Hrista  i Njegovu Majku nisu nazivali Bogorodica  već Hristorodica.

   Podatke o grupi monaha koji su iz Severne Afrike došli u Ameriku sadrži jedan dokumenat koji je 1926. godine pronađen u  Hoguigu (Tax-Mimoum) u jednoj pustinji u Maroku.

   Galager na dva mesta pominje sasvim kratko dokumenat iz Higuiga, ali o njemu navodi  veoma oskudne podatke. Dokumenat je nađen 1926. godine u istočnom Maroku. Taj dokumenat je proučavao Frederik Pol tokom 1960ih godina. Autor dokumenta je monah koji se vratio iz izbeglištva posle 534. godine, kada su imperator Justinijan i njegov vojskovođa Valtazar potukli Vandale.

   U dokumentu nađenom u Higuigu nalazi se detaljan i živopisan opis razaranja koja su vršili Vandali. Osim toga, tekst u tom dokumentu sadrži i izveštaj o putovanju grupe Severno-Afričkih monaha koji su otplovili  prema zalasku sunca u Asq-Shamal,  to jest u Severnu zemlju, što napominje Severnu  Ameriku.  Da li se radi o grupi monaha koji su se naselili kod sadašnjeg  Gilforda, ili nekoj drugoj, nije sigurno. Deo teksta koji govori o toj  grupi glasi:

U ime bratstva  sada raseljenog u tuđini,  pod zakletvom Hristu Gospodu, svedočanstvo očevidca koji se vratio u otadžbinu brodom, koji se ukotvio u morskom pristaništu sada  u njegovoj otadžbini po drugi put. Svršile su se nevolje koje su nanosili ljudi u pantalonama (Vandali, MM)

   Frederik Pol smatra da su monasi iz Severne Afrike stigli u savremeni Gilford 480. godine.  Šta je bilo sa njima ne zna se. Ako su se u Glford naselili samo monasi, onda je ta grupa morala izumreti do 534 godine, jer nije bilo  žena, ni brakova, ni rađanja dece.

   Pisac ovih redova nije kvalifikovan da ocenjuje tačnost navoda u Galagerovom članku što se tiče grupe doseljenika kod Gilforda. Međutim ima nekoliko mesta u Gilfordovom članku  za koje  je kvalifikovan da  iznese neke komentare.

   Galager navodi da su Vandali vršili progone u rimokaoličkoj crkvi. U vemenskom periodu o kome Galager piše, hrišćanska Crkva nije bila podeljena. Postojala su pet patrijarhata od kojih je jedan bio rimski, ali rimokatolička crkva nije postojala. Osim toga, Vandali su mogli vršiti progone hrišćana na teritoriji rimskog patrijarhata samo pre nego što su prešli u Severnu Afriku. Posle toga su progone vršili u Crigradskoj patrijaršiji  ili Vizantiji jer je Severna  Afrika pripadala toj patrijaršiji.

   Kada pominje Justinijana, Galager ga naziva rimskim imperatorom. Rimska imperija je u to vreme  već bila podeljna na Zapadnu i Istočnu i Justinijan je bio imperator Istočne rimske imperije ili Vizantije.

   Pravougaona krstionica koju Galager pominje je bila krstionica za krštavanje dece. Ovo bi trebalo da znaju baptisti i drugi sektaši koji ne dozvoljavaju krštavanje dece.

   Galager pominje da se krštavanje vršilo trikratnim pogružavanjem u vodi, u ime Svete Trojce. Kasnije tumači da se pogružavanje vršilo tri puta zato što je Hristos proveo tri dana u grobu. To nije tačno, bar što se tiče nas pravoslavnih, jer mi verujemo da se trikratno pogružavanje vrši zato što se krštenje vrši u ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha.

   Pominjući objekat koji identifikje eventualno kao tron episkopa, Galager piše da je episkop prisustvovao krštenju  i konfirmaciji. Ako  su doseljenici kod Gilforda došli iz Vizantije, a Libija je bila u Vizantiji, onda se radilo o mirpopomazanju, a ne o konfirmaciji, koja kod pravoslavnih hrišćana nije postojala i ne postoji. Kod pravoslavnih hrišćana sveta tajna miropomazanja vrši se odmah posle krštenja, istom prilikom.  Kod rimokatolika  konfirmaciju vrši isključivo biskup, kada dete navrši 12 godina, a ne zajedno sa krštenjem  Da li je i sada tako, ne znam, i da li je konfirmacija kod rimokatolika postojala već u petom veku ili ne, nije mi poznato.