Srbija na Crvenom Trgu

Prošle godine je vod vojnika Vojske Srbije promarširao ulicama Tripolija, na svečanosti povodom godišnjice velike revolucije u Libiji. Nismo bili saveznici ni u jednom ratu, no malo vojnog marketinga nikada ne škodi. Možda im prodamo i nešto oružja? Tako, posle Romela i Montgomerija u Libiju stigli i Srbi... Sada vod vojnika vojske Srbije ima istorijsku šansu da promaršira tamo gde treba. Da zagazi strojevi korak na Crvenom trgu u Moskvi, na velikoj svečanosti povodom 65 godina od završetka Drugog svetskog rata u Evropi. Jer, na Crvenom trgu, pored ruskih, marširaće i francuski, britanski i američki vojnici. Tamo je mesto i za vojnike iz Srbije, jer iz Srbije tokom Drugog svetskog rata nije bilo ni vojnika ni dobrovoljaca u sastavima divizija koje su ratovale na Istočnom frontu protiv Crvene armije. Nije ih bilo tada, upravo zato treba da promarširaju Crvenim trgom sada. Kada je praksa „vod vojnika na paradi” već ustanovljena u Tripoliju...Istina, najviših političkih predstavnika Srbije nije bilo u Moskvi ni na proslavi 60 godina od kraja Drugog svetskog rata u Evropi. Tadašnji predsednik Hrvatske je bio na toj svečanosti. A hrvatske trupe, snage NDH, tukle su se protiv Crvene armije na Istočnom frontu. Hoće li Srbija 9. maja i ove godine svojom voljom biti izolovana? Iz istorije država pobednica u Drugom svetskom ratu? Ili je pobeda, zapravo, poražena?Politički vrh Srbije ima još mesec dana da poziciju Srbije kao zemlje pobednice u Drugom svetskom ratu naglasi našoj i svetskoj javnosti još odlučnije nego što je to rečeno prilikom prošlogodišnje posete predsednika Rusije Dmitrija Medvedeva Beogradu. Jer zar je moralo da dođe do te posete pa da pod hitno uredimo vojnička groblja?Neko će možda reći da nas Rusi nisu ni zvali na tu proslavu od pre pet godina. Ne znam jesu li nas tada zvali, ili nisu. Sada imamo još mesec dana da nas pozovu. Da sam na mestu onog ko odlučuje u Srbiji saopštio bih već sada Moskvi da sigurno dolazim na proslavu, ili zvanično, ili kao turista. Rusi sigurno ne bi mogli sebi da dozvole da najviši predstavnik Srbije bude tog dana na Crvenom trgu kao turista. Znači, ili hoćete da budete na toj svečanosti ili nećete. Zamislite scenu gde vrhovni komandant oružanih snaga Srbije pozdravlja sa Lenjinovog mauzoleja pripadnike vojske Srbije koji marširaju Crvenim trgom. Pa to ni maršal Tito nije doživeo. Dakle, projekat je ostvariv, samo treba na vreme krenuti sa pripremama. Vod vojnika imamo, avion An-26 koji će ih prebaciti do Moskve imamo, a do Moskve i nije mnogo dalje nego do Tripolija. A nije sve ni u novcu.Ovo je idealna prilika da pokušamo da zalečimo sve rane iz 1945. Jer podele u tumačenju istorije Srbije u poslednjih 70 godina stvaraju i podele u srpskom društvu. Neki se još sećaju istog vremena, ali na različite načine. Za neke je oktobar 1944. vreme oslobođenja Beograda, za druge početak komunističke diktature. Otuda i zanemarivanje Dana pobede u Srbiji poslednjih godina. Za antikomuniste crvena nit komunizma spaja u istoj krvi sve zločine. Ali kako ne primetiti da od tog trenutka ideološka pristrastnost ustupa mesto istorijskom postupku? Jer, istom metodom, ili bolje rečeno istim odsustvom skrupula moguće je napisati i „crnu knjigu kapitalizma” sabirajući milione mrtvih na klanicama 1914–1918, Alžira, Indokine, Afrike... Na račun zemalja kojima su zajednička tržišna ekonomija i parlamentarna demokratija. Strukturalna analiza fenomena totalitarizma na prostorima bivše Jugoslavije, pa time i Srbije, još nije napisana. Ali kako se debata o našoj prošlosti tiče i naše sadašnjosti, ona se ne može prepustiti samo istoričarima. Radi se o našem kolektivnom sećanju na kraju prošlog i početkom ovog veka, gde mnogi tvrde da se istorija jučerašnjice pridružuje politici današnjice.No, revnost sa kojom su oni isti koji su 1968. godine tražili crveni univerzitet „Karl Marks” u Beogradu, a sada osuđuju komunizam-socijalizam u onoj Jugoslaviji, odnosno Srbiji, ne bi smela da istisne iz sećanja činjenicu da je u Drugom svetskom ratu Srbija bila na strani pobednika. Iako, izgleda, da to sada neki ovde onako kao skromno priznaju. Snage Titovih partizana uz sadejstvo trupa Crvene armije u operaciji oslobođenja Beograda su porazile jedinice Vermahta. Tito i Mihailović, ipak, nisu bili „zvezde bliznakinje”.I zato godišnjica pobede u Drugom svetskom ratu ne bi smela da ima neku konotaciju sa ovakvim ili onakvim totalitarizmom kod nas posle 1945. Upravo zbog toga Srbija ne sme da na pobedu protiv nacizma, svesno ili nesvesno, baci bilo kakvu senku. Nema izgovora zbog „okolnosti”, od 2000. godine valjda se ovde niko više ne plaća za izgovore.Vod vojnika iz Srbije bi morao da bude na Crvenom trgu 9. maja…Miroslav Lazanski Sada vod vojnika vojske Srbije ima istorijsku šansu da promaršira tamo gde treba. Da zagazi strojevi korak na Crvenom trgu u Moskvi, na velikoj svečanosti povodom 65 godina od završetka Drugog svetskog rata u Evropi. Jer, na Crvenom trgu, pored ruskih, marširaće i francuski, britanski i američki vojnici. Tamo je mesto i za vojnike iz Srbije, jer iz Srbije tokom Drugog svetskog rata nije bilo ni vojnika ni dobrovoljaca u sastavima divizija koje su ratovale na Istočnom frontu protiv Crvene armije. Nije ih bilo tada, upravo zato treba da promarširaju Crvenim trgom sada. Kada je praksa „vod vojnika na paradi” već ustanovljena u Tripoliju...Istina, najviših političkih predstavnika Srbije nije bilo u Moskvi ni na proslavi 60 godina od kraja Drugog svetskog rata u Evropi. Tadašnji predsednik Hrvatske je bio na toj svečanosti. A hrvatske trupe, snage NDH, tukle su se protiv Crvene armije na Istočnom frontu. Hoće li Srbija 9. maja i ove godine svojom voljom biti izolovana? Iz istorije država pobednica u Drugom svetskom ratu? Ili je pobeda, zapravo, poražena?Politički vrh Srbije ima još mesec dana da poziciju Srbije kao zemlje pobednice u Drugom svetskom ratu naglasi našoj i svetskoj javnosti još odlučnije nego što je to rečeno prilikom prošlogodišnje posete predsednika Rusije Dmitrija Medvedeva Beogradu. Jer zar je moralo da dođe do te posete pa da pod hitno uredimo vojnička groblja?Neko će možda reći da nas Rusi nisu ni zvali na tu proslavu od pre pet godina. Ne znam jesu li nas tada zvali, ili nisu. Sada imamo još mesec dana da nas pozovu. Da sam na mestu onog ko odlučuje u Srbiji saopštio bih već sada Moskvi da sigurno dolazim na proslavu, ili zvanično, ili kao turista. Rusi sigurno ne bi mogli sebi da dozvole da najviši predstavnik Srbije bude tog dana na Crvenom trgu kao turista. Znači, ili hoćete da budete na toj svečanosti ili nećete. Zamislite scenu gde vrhovni komandant oružanih snaga Srbije pozdravlja sa Lenjinovog mauzoleja pripadnike vojske Srbije koji marširaju Crvenim trgom. Pa to ni maršal Tito nije doživeo. Dakle, projekat je ostvariv, samo treba na vreme krenuti sa pripremama. Vod vojnika imamo, avion An-26 koji će ih prebaciti do Moskve imamo, a do Moskve i nije mnogo dalje nego do Tripolija. A nije sve ni u novcu. Ovo je idealna prilika da pokušamo da zalečimo sve rane iz 1945. Jer podele u tumačenju istorije Srbije u poslednjih 70 godina stvaraju i podele u srpskom društvu. Neki se još sećaju istog vremena, ali na različite načine. Za neke je oktobar 1944. vreme oslobođenja Beograda, za druge početak komunističke diktature. Otuda i zanemarivanje Dana pobede u Srbiji poslednjih godina. Za antikomuniste crvena nit komunizma spaja u istoj krvi sve zločine. Ali kako ne primetiti da od tog trenutka ideološka pristrastnost ustupa mesto istorijskom postupku? Jer, istom metodom, ili bolje rečeno istim odsustvom skrupula moguće je napisati i „crnu knjigu kapitalizma” sabirajući milione mrtvih na klanicama 1914–1918, Alžira, Indokine, Afrike... Na račun zemalja kojima su zajednička tržišna ekonomija i parlamentarna demokratija. Strukturalna analiza fenomena totalitarizma na prostorima bivše Jugoslavije, pa time i Srbije, još nije napisana. Ali kako se debata o našoj prošlosti tiče i naše sadašnjosti, ona se ne može prepustiti samo istoričarima. Radi se o našem kolektivnom sećanju na kraju prošlog i početkom ovog veka, gde mnogi tvrde da se istorija jučerašnjice pridružuje politici današnjice. No, revnost sa kojom su oni isti koji su 1968. godine tražili crveni univerzitet „Karl Marks” u Beogradu, a sada osuđuju komunizam-socijalizam u onoj Jugoslaviji, odnosno Srbiji, ne bi smela da istisne iz sećanja činjenicu da je u Drugom svetskom ratu Srbija bila na strani pobednika. Iako, izgleda, da to sada neki ovde onako kao skromno priznaju. Snage Titovih partizana uz sadejstvo trupa Crvene armije u operaciji oslobođenja Beograda su porazile jedinice Vermahta. Tito i Mihailović, ipak, nisu bili „zvezde bliznakinje”.I zato godišnjica pobede u Drugom svetskom ratu ne bi smela da ima neku konotaciju sa ovakvim ili onakvim totalitarizmom kod nas posle 1945. Upravo zbog toga Srbija ne sme da na pobedu protiv nacizma, svesno ili nesvesno, baci bilo kakvu senku. Nema izgovora zbog „okolnosti”, od 2000. godine valjda se ovde niko više ne plaća za izgovore.Vod vojnika iz Srbije bi morao da bude na Crvenom trgu 9. maja…