Najbogatiji srpski ministri

Božidar Đelić i Dragan Đilas odrekli su se državnih plata u humanitarne svrhe.

Ako je suditi prema tome kako se odnose prema platama koje bi trebalo da primaju u republičkoj vladi, bar Božidar Đelić i Dragan Đilas motive za prihvatanje potpredsedničke, odnosno ministarske funkcije, nisu pronašli na materijalnoj strani. Obojica su, naime, odlučila da celokupne plate daju u humanitarne svrhe.Po polovina Đelićeve vicepremijerske plate odlaziće u Fond „Zoran Đinđić” i za nezbrinutu decu sa Kosova i Metohije, dok će Đilasova ministarska plata u humanitarne svrhe „odlaziti” preko Narodne kancelarije, čiji je direktor do ulaska u vladu Đilas bio.

– Moj princip od ulaska u politiku je da od države ne uzimam nadoknadu za svoj rad, ali takođe smatram da je normalno da ministri dobijaju adekvatne nadoknade, imajući u vidu odgovornost koju imaju zbog posla koji obavljaju – kaže Đilas za „Politiku”, a na pitanje od čega će onda da živi, da li će da troši ušteđevinu ili ima i neke druge izvore prihoda, odgovara: „Kao što znate, suvlasnik sam najveće firme u ovom delu Evrope u medijskom poslovanju i imam godišnju dobit od koje ću živeti. Svu svoju imovinu uredno sam, po zakonu, prijavio nadležnim državnim organima.”

I Đelić i Đilas su u politiku ušli već dobro situirani, tako da nije teško pretpostaviti da im ministarske plate, koje iznose oko 100.000 dinara (bez dodataka), neće nedostajati. Sam Đelić nedavno je izjavio da je još kada je 2001. na poziv Zorana Đinđića došao u Srbiju ostavio posao koji mu je donosio godišnju platu od milion maraka. Sada je pak Đelić na udaru Srpske radikalne stranke, čiji ga generalni sekretar Aleksandar Vučić optužuje da je od Odbora za rešavanje o sukobu interesa sakrio da poseduje i 10 odsto akcija Meridijan banke koje, prema Vučićevim tvrdnjama, na tržištu vrede oko 11 miliona evra.

Đelić je, naravno, demantovao sve Vučićeve tvrdnje, rekavši da je svu svoju imovinu prijavio, a konačan odgovor na pitanje ko je u pravu daće Odbor za rešavanje o sukobu interesa za dva dana.

Bogatstvo srpskih političara još dugo će intrigirati javnost, s obzirom da, uprkos obavezi da svoju imovinu prijave već pomenutom Odboru (što su svi ministri nove vlade i učinili), ne postoji i obaveza ovog tela da sa tim podacima upozna i građane. Političarima u Srbiji ostavljeno je da sami odluče da li će informacije o svom imetku da podele sa javnošću. Milovan Dedijer, predsednik Odbora za rešavanje o sukobu interesa, podseća da je Odbor predlagao vladi da se u Predlog zakona o sprečavanju sukoba interesa unese odredba prema kojoj bi ti podaci bili javni, ali da ta inicijativa nije prihvaćena.

– Predlog zakona vraćen je sada ministrima i nadam se da će nas pozvati da o tome još diskutujemo. Očekujem od ministra pravde da organizuje raspravu o ovom pitanju – kaže Dedijer za „Politiku” . On dodaje da je neophodno da ti podaci budu javni i ocenjuje da bi javnost tih podataka omogućila i bolju kontrolu njihove tačnosti, pa indirektno i ocenu iskrenosti i poštenja političara. On, međutim, dodaje da bi, prema njegovom mišljenju, građanstvu trebalo da budu dostupni podaci o pokretnoj i nepokretnoj imovini političara, akcijama i drugim vrstama prihoda, ali ne i o štednji, zato što to može biti opasno.

Sa njim se, međutim, ne slaže Vladimir Goati, predsednik Transparentnosti Srbija, koji je veoma skeptičan u pogledu objavljivanja imovinskih kartona političara, ukoliko nema nikakvih povoda za to.

– Tu dolazi do sukoba dva principa. S jedne strane je obaveza prijavljivanja imovine, a sa druge je princip privatnosti. Zašto bi neko obrazlagao da ima ovakav ili onakav auto, ako ne postoji nikakva sumnja u pogledu načina na koji je on do tog auta došao? Zašto bi se nečija imovinska karta a priori dovodila u sumnju – pita se Goati.

On, takođe, upozorava da bi objavljivanjem tih podataka, možda, bolje stojeći političari bili izvrgnuti riziku da se nađu na meti kriminalaca, a Srbija se, kako primećuje, nije pokazala baš najuspešnijom u zaštiti pojedinaca od kriminalnih grupa.

S druge strane, pare koje kao nadoknadu za posao koji rade političari dobijaju od države, nikako ne bi smele da budu tajna, jer je to, kako dodaje Goati, novac koji oni dobijaju od građana, poreskih obveznika.

Čak i da neki funkcioner ne prijavi imovinu, najgore što može da se desi, prema Zakonu o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija, jeste da Odbor javno preporuči njegovo razrešenje, ukoliko je postavljen ili imenovan na funkciju. Pre toga, međutim, Odbor može da izrekne „nejavno upozorenje”.

Ako je reč o funkcioneru koga su na funkciju izabrali neposredno građani, može mu se izreći mera nejavnog upozorenja i mera javnog objavljivanja odluke o povredi zakona, a funkcioneru koga je na javnu funkciju izabrao organ koji je neposredno izabran od građana izriče se, umesto mere javnog objavljivanja odluke o povredi zakona – mera javnog objavljivanja preporuke da podnese ostavku.

Odluka kojom je izrečena mera javnog objavljivanja odluke izvršava se objavljivanjem citata izreke i sažetog obrazloženja u „Službenom glasniku Republike Srbije” i u drugom sredstvu javnog obaveštavanja.

Funkcioneru koji posle prestanka javne funkcije povredi ovaj zakon može biti izrečena samo mera javnog objavljivanja odluke o postojanju povrede ovog zakona.

Prijavljivanje unapred

Negativne reakcije u javnosti izaziva i činjenica da Odbor za rešavanje o sukobu interesa nije u obavezi ni da proveri istinitost podataka koje im dostavljaju političari, osim ukoliko neko nije podneo prijavu zbog sumnje da određeni funkcioner nije u karton uneo sve čime raspolaže, ili pak ako u Odboru sami ne posumnjaju u verodostojnost podataka.

Teoretski, to pruža mogućnost nekome da na početku mandata prijavi da ima, recimo, 500.000 evra, iako ih još nema, ali namerava da ih u narednom periodu stekne, na manje ili više nezakonit način. Upoređivanje prijavljenih podataka na početku i na kraju mandata ne bi, na taj način, pokazalo nikakvu nepravilnost i on za to ne bi odgovarao.

Dedijer, međutim, misli da takve priče spadaju u „svet fantazije”.

– To je više vic, nego mogućnost – kaže on, ali priznaje da se Odbor već jednom susreo sa sličnim pokušajem. Jedan funkcioner nižeg ranga je, naime, prijavio da poseduje, prema Dedijerovim rečima, milion ili dva evra, ali je, kako kaže, bilo više nego očigledno da to nije istina.

– Naknadnom proverom to je i potvrđeno, pa je taj funkcioner kažnjen – kaže predsednik Odbora za rešavanje o sukobu interesa.

Malo javno, malo tajno

Za razliku od srpskih, crnogorski funkcioneri su „transparentni”, s obzirom da imovinske karte tamošnjih 1.700 funkcionera nisu tajna. U Crnoj Gori postoji, kao i u Srbiji, sličan zakon i organ koji brine o njegovom sprovođenju – Komisija za konflikt interesa, ali se tamo imovina koju političari u Crnoj Gori prijave „stavlja” i na Internet.

Tamo, recimo, piše da Filip Vujanović, predsednik Crne Gore, od nepokretne imovine ima vikendicu, koju mu je pre 25 godina poklonila majka, zatim garsonjeru od oko 30 kvadrata u Sutomoru, koju mu je takođe poklonila majka, kao i stan od 157 kvadrata u Podgorici, koji je stekao zamenom dva stana.
Njegova plata je 535 evra. Supruga Svetlana nema nepokretnu imovinu. Njihova deca nemaju nepokretnosti u svom vlasništvu, a nemaju ni prihode.
Podaci o tome da li i koliku ušteđevinu crnogorski političari imaju na računima u inostranim bankama, međutim, velika su tajna.