Velikoposna molitva Svetog Jefrema Sirina

Velika većina verujućih ljudi vezuje Veliki Post, pre svega, za kratku molitvu, poznatu pod imenom "Velikoposna molitva sv. Jefrema Sirijskog"[1]. Ova molitva se čita na kraju svakog velikoposnog bogosluženja i nju vernici čitaju tokom Velikog Posta kod svojih kuća, u svojim pojedinačnim molitvenim pravilima. Može se reći da ta molitva bolje, jednostavnije i kraće od bilo čega drugog izražava smisao i duh onoga što Hrišćani već vekovima nazivaju Velikim Postom. Evo kako glasi ta molitva:

''Gospode i Vladiko života moga! Duha lenosti, uninija[2], vlastoljublja i praznoslovlja, ne daj mi. Duh celomudrenosti[3], smirenoumlja[4], dugotrpljenja i ljubavi, daruj mi, rabu Tvome. Da, Gospode, Care, daruj mi da sagledam sagrešenja svoja i da ne osuđujem brata svoga, jer si blagosloven u vekove veka. Amin''.


Drevne su ovo reči. Drevan jezik. Pokušajmo zato da se probijemo, kroz slojeve te drevnosti, do pravog smisla i suštine ove molitve. Znamo da su pre 50 ili 60 godina stručnjaci razradili metod skidanja naslaga prašine i čađi sa drevnih ruskih ikona. I, gle, ono što je do tada izgledalo tamno - i to u toj meri tamno da je znameniti ruski pisac Vasilij Rozanov svoju knjigu o Pravoslavlju nazvao Tamni lik - odjednom je sinulo i zasvetlelo tako zapanjujućim bojama, takvom radošću i takvom svetlošću da su se iz korena izmenile sve naše predstave ne samo o ikonama, već i o samom duhovnom stilu i tonu Pravoslavlja, o svekolikom drevnoruskom Hrišćanstvu. I taj drevnoruski stil ikonopisanja je kasnije definisan kao stil "razigranja boja".


No, ovo se može i mora učiniti ne samo samo ikonama, već i sa svi drugim osno-vnim izrazima hrišćanske vere i Hrišćanstva. Neprijatelji Hrišćanstva žarko žele da Hrišćanstvo prognaju u muzeje, da ga u svesti ljudi poistovete sa davno prošlom drevnošću, sa preživelim vdejama i osećanjima, jednom rečju da pokažu da Hrišćanstvo ljudima više uopšte nije potrebno. No, da li je baš tako?


Vratimo se sada molitvi sv. Jefrema Sirina. Udubimo se u tu krajnje jednostavnu molitvu čoveka koji je odjednom postao svestan lažnosti svoga života, kao i svega onog što čini tu lažnost: "Duha lenjosti, uninija, vlastoljublja i praznoslovlja, ne daj mi!". To je ono prvo - "ne daj mi", a to znači: odbrani me, zaštiti me, izbavi me. Od čega? Od uobičajenih nedostataka koji nam, na prvi pogled, izgledaju sasvim beznačajni.


Duh lenjosti. O kakvoj je to lenjosti reč - pita se savremeni čovek - kada svako od nas pada sa nogu od posla, kada se ritam i tempo života sve više ubrzavaju i kada bi nam upravo malo lenstvovanja, čini se, bilo potrebnije više od svega drugog. Međutim, reč "lenjost" ovde uopšte nema značenje nerada i fizičke neaktivnosti. Reč "lenjost" označava, pre svega, stanje duhovne opustošenosti, obamrlosti. Izbavi me od duha te i takve opustošenosti. I, gle, odjednom ukazuje na najstrašniju bolest čovečijeg duha, našu opustošenost. Da, mi radimo, žurimo, jurcamo bukvalno i dan i noć, ali u čemu je suština, koji je smisao sve te žurbe i strke? Zar nam se ne desi da ponekad načas zastanemo i odjednom postanemo svesni gluhote koja je oko nas, gluhote u kojoj pred naše oči jasno izbija sva opustošenost i besmislenost našeg života. Strašan je, u svojoj istinitosti i jednostavnosti, onaj pesnikov stih: "Protumeo živoš i nema ga više''. I, može biti, da mi upravo zbog toga pokušavamo da radom zaglušimo u sebi glas te gluhote. Može biti da svet koji nas okružuje toliko buči i huči upravo da bi sakrio od sebe i drugih tu svoju beskrajnu opustošenost. U ime čega? Kuda? Zašto? "Prošumeo život i nema ga više...". I, gle, zagledavši se i udubivši se u tajnu dara tog - tako prekratkog! - života, mi počinjemo da molimo Boga da nas spasi i zaštiti, da nas izbavi od suštine svakoga zla: pu-stote, besmislenosti, od strašne opustošenosti duše u kojoj tako često prebivamo...


"Od duha lenjosti, uninija...". Posle lenjosti i opustošenosti, kao njihov nei-zbežna posledica, sledi uninije. Zašto su svi učitelji duhovnoga života, svi mudri lju-di i poznavaoci prirode ljudskoga duha i saznanja smatrali uninije najnepopravljivijim zlom u čoveku? Šta je to uninije? Svako je od nas, bez sumnje, iskusio tu čudnu malaksalost duše, tu neobjašnjivu tugu koja neočekivano javi u duši i sobom proguta sve oko sebe, te nam sunčani i prozračni dan odjednom postaje sumračan, prazan i besmislen? U tim trenucima počinjemo da osećamo da nam "malaksava biće...". Dušom ovladava neki čudni sumrak. To je uninije. Naravno, ako se prenemo na vreme uspećemo da prikupimo snage i savladamo taj nalet uninija. A to najčešće činimo tako što ga jednostavno zaglušimo u sebi čime stignemo - radom, opijanjem, ili nečim trećim... Ali, uninije se vraća, ono je sve vreme negde tu i čeka pogodan čas, vreba nas u zasedi. Ono se vraća zato što svaki čovek u najskrivenijoj dubini svoje duše oseća premda to neprestano skriva od samog sebe - svu besmislenost svog života koji se survava ka smrti. "Mi stalno pitamo i pitamo piše Hajne sve dok nam grumen zemlje ne zagušš grlo, ali zar to je odgovor?". I kada se ovo saznanje probije kroz buku i strku svakodnevnog života do srca čovekovog, čoveka sve odjednom postaje besmisleno, sve se pokazuje kao besplodna i uzaludna sujeta. I eto otuda dolazi ono moljenje: izbavi nas od uninija. I to moljenje nije kao što to misle neprijatelji Hrišćanstva - plod bespomoćnosti i straha. Naprotiv, to moljenje predstavlja izraz onog što je istinski dostojno čoveka: sprenmosti da tom uniniju pogleda pravo u oči, da se ne krije od njega, već da od Boga traži snage da ga savlada...
"Duh lenjosti, uninija, vlastoljublja...". Molitva prelazi na drugi plan ljudskoga postojanja, na drugi "ključ" tragičnosti čovekovog postojanja. Vlastoljublje nije prosto želja za politićkom vlašću i vladanjem nad drugima. U takvom prostom vidu vlastoljublje se mnogo ređe nego u onom drugom i dubljem obliku u kome je vlastoljublje svojstveno svakome od nas i predstavlja sami izvor lažnosti ljudskoga života. Vlastoljublje je svaki odnos prema drugome čoveku pri kome želimo da ga iskoristimo kao sredstvo za ostvarenje našeg cilja. Vlastoljublje, drugim rečima, znači podređivanje svih i svega sebi, ponašanje prema svima i svemu isključivo sa tačke gledišta moje koristi, mojih interesa, mene kao najviše i jedinstvene vrednosti.

Praznoslovlje se može nekome učiniti vrlo malim, gotovo beznačajnim grehom. Uostalom, čega u praznoslovlju ima baš tako strašnog? Ćaskanje, brbljanje, prazni razgo-vori... Svi ljudi, svako od nas greši na taj način i sasvim je sigurno da ima grehova koji su mnogo strašniji od greha praznoslovlja. Tako nam bar izgleda, navikli smo da razmi-šljamo na taj način. Međutim, u Jevanđelju je kazano: "A ja vam kažem da će za svaku praznu reč koju kažu ljudi dati odgovor u dan Suda''. (Mt. 12, 36). Stoga je nužno da se zamislimo i sebi postavimo sledeće pitanje: da li je baš sve tako jednostavno i naivno sa tim " praznoslovljem" ? Dovoljno je da se svako od nas, samo na trenutak, zamisli ne o nekim apstraktnim teorijama, već o svom sopstvenom životu, da na trenutak sagleda svoj život da bi odmah shvatio da su upravo reči, reči koje je izgovorio i koje su mu bile upućene, bile ono što mu je donelo, zaista, mnogo stradanja i nerviranja u životu, ono što je otrovalo tolike minute, časove i dane njegovog života. Kleveta, dostava, izdaja, prevara, laž, spletka - sve su to strašne pojave i sve one se one dešavaju posredstvom reči i isključivo posredstvom reči, i sama ta činjenica je po sebi već dovoljna da osetimo stra-šnu silu koju imaju reči.
I, zaista: rečima se izražava i čini dobro, lepota i mudrost. Međutim, reč je ta kojom se dobro, lepota i mudrost ruše. Reč može da otruje duše, da je napuni podozrenjem, stra hom, zlobom, mržnjom i cinizmom. I to ne samo u ličnom i pojedinačnom ljudskom životu. Živimo u eiohi kozmičkog iraznoslovlja. Novine, radio, televizija, knjige, školstvo... sve su to oruđa i simvoli jednog planetarnog, totalnog i neprekidnog "praznoslovlja" koje ima za cilj da nas omaloumi, da nam glavu napuni tuđim idejama, da nas prisili da mislimo onako kako to žele bezbožni "gospodari uma". Može se bez ikakvog preuveličavanja reći da je savremeni svet bolestan i otrovan "praznoslovljem" koje se u konačnom ishodu uvek pokazuje kao laž.


Hrišćanstvo smatra dar reči višnjim, istinski božanskim darom koji je Bog da-rovao čoveku. Hrišćanstvo čoveka shvata kao slovesno biće koje se svojom slovesnošću razlikuje od životinja kao beslovesnih bića. Uostalom, Hrišćanstvo Samoga Boga naziva Logosom, tj. Slovom (Rečju) i za Njega govor u jevanđelju : " U iočetku beše Logos i Logos beše u Boga i Logos beše Bog" (Jn. 1, 1). No, upravo zbog toga što Hrišćanstvo tako visoko ceni reč, prvdajući joj tako veliku tvoračku silu, ono se toliko i užasava prazne reči, "praznoslovlja" koje nije ništa drugo krivotvorenje same suštine reči. A ulravo tim krivotvorenjem reč prestaje da bude oruđe dobra i postaje oruđe zla i tame. "A ja vam kažem da će za svaku praznu reč koju kažu ljudi dati odgovor u dan Suda", govori Hristos. I još stoji u Jevanđelju: "Jer ćeš zbog svojih reči biti opravdan i zbog svojih reči biti osuđen... (Mt. 12, 35-36)".


I svako od nas bi sve dao samo da te prazne reči koje su mu otrovale čitav život nikada nisu ni bile izgovorene!


Svega ovoga treba da se setimo i sve ovo treba da osetimo da bi smo shvatili zašto molitva sv. Jefrema Sirijskog - iz leljost, uninije i vlastoljublje - kao jedan od četiri osnovna ljudska greha, kao jedno od četiri osnovnih zala navodi i "praznoslovlje ". "Duha praznoslovlja ne daj mi...".


Očišćenjem i obnovom reči u njenoj prvozdanoj sili započinje očišćenje i obnova celokupnog života čovekovog. Često kažemo: "Treba meriti svaku reč". Da, upravo meriti. No, meriti ne kriterijumom predostrožnosti, koristi i nekog računa već kriteri-jumom pravde, dobra i istine.

U molitvi sv. Jefrema Sirijskog molimo se Bogu da nam daruje duha celomudre-nosti, duha trpljenja i duha ljubavi. Zadržimo se načas na svakom od ovih pojmova u koji-ma hrišćansko iskustvo od davnina vidi osnovu i izvor dobra baš kao što i u pojmovima lenjosti, uninija, vlastoljublja i praznoslovlja - datim u prvom delu velikoposne moli-tve - vidi i prepoznaje osnovu greha i zla.


Duh celomudrenosti. Reč "celomudrenost" je jedna od najdubljih i najlepših ljudskoga jezika. Međutim, značenje te reči kao da je, danas, na neki način "izvetrilo" ili je, u svakom slučaju, krajnje suženo. Za veliku većinu verujućih ta reč danas označava, gotovo isključivo, čistotu polnoga života i predstavlja pojam suprotan polnoj razuzdanosti i razvratu. No, prvobitni smisao reči "celomudrenost" je neizmerno širi i dublji. Ključ za razumevanje tog smisla se nalazi u dvama pojmovima sjedinjenim ujedno u pojmu "celomudrenost": "celovitost" i "mudrost". Može se reći bez ikakvog preterivanja daje reč "celomudrenost" jedna od najvažnijih hrišćanskih reči, jer u njom izraženo ono što je najvažnije i najsuštinskije za Hrišćanstvo. Tom rečju je izraženo hriiAansko shvatanje i opit dobra, odnosno dobrog, pravednog i istinitog života kao celovitosti ličnosti i, otuda, kao mudrosti.


Celovitost ličnosti jeste ono što je suprotno zlu koje je uvek raspad, razdeljenje i razaranje probitne celovitosti i, otuda, udaljavanje od mudrosti. Zato duh celomudrenosti jeste upravo ta celovitost koja sobom obuhvata sav život, taj povratak životu kao celovitosti, ta radost ponovo pronađene celovitosti, to jest mira i harmonije duše, uma, srca i tela radost mudrosti, radost "celomudrenosti".

Posle celomudrenosti dolazi smirenoumlje. Treba primetiti da se ne kaže prosto - "poniznost", već - "smirenoumlje", jer se i reč "poniznost" može shvatati na razne načine. Reč "poniznost" može imati "ropski prizvuk" u smislu skrušenosti i pokornosti, i njome čovek može izražavati prezir prema samom sebi kao čoveku, a time i prema čoveku uopšte: "Ja - mali, bedni, slabi...".


Ali, ne ta i takva "poniznost" kao samoponiženje nema ničega zajedničkog sa hrišćanskim smirenjem kao "smirenjem kao ''smirenoumljem''. Hrišćansko smirenje je ukorenjeno u saznanju i osećanju beskonačne dubine života.

Hršićansko smirenje je smirenje koje dolazi od pobožnog trepeta, od duhovne mudrosti, od bogopoznanja. Hrišćansko smirenje je istinsko smirenje koje dolazi od Boga. Pali čovek ima stalnu potrebu za gordošću, za samouznošenjem i hvalisanjem, potrebu da u njima kao u dimnoj zavesi prikriva od drugih, ali i od sebe samog svoje sopstvene nedostatke. Ljudima istinskogdobra, istinske mudrosti i istinskog života gordost uopšte nije potrebna, jer oni nemaju šta da skri-vaju i zato su takvi ljudi smireni. Hristos, Sin Božiji, govori: "Naučite se od Mene, jer sam smiren srcem''. I kao što se u celovitosti otkriva istinska mudrost kao celomu-drenost, tako se i u smirenju otkriva, prosijava i pobeđuje istinska mudrost kao smirenoumlje.


Posle celomudrenosti i smirenoumlja dolazi - duh dugotrpljenja. Zašto Hrišća-nstvo tako visoko postavlja duh dugotrpljenja? U čemuje vrlina dugotrpljenja? Ovo su va-žna pitanja zbog toga što svi neprijatelji Hrišćanstva glavnu krivicu Hrišćanstva vi-de, pre svega, u njegovoj propovedi o dugotrpljenju. Propovedajući dugotrpljenje i obećavajući neku nagradu tamo za trpljenje ovde, vi, Hrišćani, ustvari odvlačite čoveka od borbe za oslobođenje, vi učite čoveka da se miri sa zlom i nepravdom, vi od njega pravite poslušnoga roba. Međutim, u tome i jeste stvar što je u velikoposnoj molitvi sv. Jefrema Sirijskog reč upravo o nečem sasvim drugačijem što nema nikakve veze sa takvim pasivnim trpljenjem. Reč je o dugotrpljenju koje je projava vere, poverenja, ljubavi. Reč je o dugotrpljenju koje je, zaista. suprotnost onom pasivnom trpljenju u kome čovek diže ruke od svega govoreći sebi: "Ništa mi drugo i ne preostaje osim trpljenja". Ne, dugotrpljenje je pre svega Sam Bog u nama Koji "nije digao ruke od nas", Koji nam i dalje veruje, Koji i dalje veruje u nas ovakve kakvi smo. Zato dugotrpljenje dolazi isključivo od vere da je dobro jače od zla, da je ljubav jača od mržnje i, konačno, da je život jači od smrti... Upravo se za tu božansku vrlinu, za taj božanski dar dugotrpljenja mi i molimo u molitvi sv. Jefrema Sirijskog: da ne posustanemo u našem poverenju u Boga, da se iznutra ne predamo ravnodušju i preziru, da "ne dignemo ruke od svega"...


Poslednji dar za koji se molimo jeste dar duha ljubavi: "duha ljubavi daruj mi, rabu Tvome". Svaka se molitva, u suštini, svodi na to molitveno iskanje i u njemu nalazi svoje konačno ispunjenje. Kada se molimo Bogu da nas oslobodi od lenjosti, uninija, vla-stoljublja i praznoslovlja mi Mu se, ustvari, molimo da nas oslobodi od svega onoga što predstavlja prepreku ljubavi, što ne dopušta ljubavi da uđe u naše srce. Sa druge strane, celomudrenost, smirenoumlje i dugotrpljenje predstavljaju osnovu i koren za razrastanje ljubavi u duši čovekovoj. I zato kada se, konačno, u molitvi - kao sa neba - javi reč ljubav, mi već znamo da je ta ljubav ne samo od Boga, već da je ljubav - Sam Bog Koji ulazi u naše srce, očišćeno i ukrašeno celomudrenošću, smirenoumljem i dugotrpljenjem, očišćeno i spremno da postane hram Božiji, mesto prisustva Božijeg, mesto svetlosti Božije lju-bavi i njene svepobedne sile.

U času dok izgovara reč ''smnrenoumlje'' svako od vas oseća u kojoj je meri ta reč postala strana duhu savremenog sveta i života. Kakvo smirenoumlje, kakvo smirenje kada je svekoliki sadašnji život ustrojen na potpunom egoizmu i samohvalisanju, na opštoj zanesenosti spoljašnjom silom, veličinom, moći i tome slično. Taj duh samohvalisanja od vrha do dna prožima ne samo politički i državni, već i lični, profesionalni i drušgveni život, to jest bukvalno sve vrste i nivoe života savremenog sveta i čoveka.


Našu decu učimo da se gorde zbog ovog ili onog, međutim, tako retko i sebe i njih učimo smirenju. Da bi stvari stajale još gore, jedna od glavnih optužbi koju na račun Hrišćanstva neprestanoupućuju militantni bezbožnicijeste upravo optužba da Hrišćanstvo uči ljude smirenju i poziva ljude na smirenje kao na glavnu hrišćansku vrlinu. Hrišćanstvo po tvrdnjama bezbožnika propoveda ropstvo i pokornost, ono ponižava i umanjuje čoveka i njegovo dostojanstvo, upravo zbog toga što je u potpunosti zasnovano na smirenju. No, ono što najviše začuđuje u svemu tome jeste činjenica da pri svim tim optužbama niko od njih nikada i nigde nije jasno i glasno rekao šta je to hrišćansko smirenje. Niko i nikada nije objasnio čemu uči hrišćanstvo kada govori o smirenju. Niko i nikada nije objasnio na čemu je zasnovana tvrdnja da hrišćansko smirenje ponižava čoveka. Pa Hristos govori za Sebe samog: "Krotak sam i smiren srcem''. I pored toga, teško da će ikome pasti na pamet da kaže da su te Hristove reči svedočanstvo Njegove ra-vnodušnosti prema zlu, Njegovog slepog potčiljavanja bjvlo čemu i bilo kome, Njegovog straha pred silnicima ovoga sveta. Jer, gle, Hristos stoji pred Pilatom i govori mu tako jednostavno: "Ti nemaš nikakve vlasti nada Mnom". Očigledno Je, dakle, da postoje različite vrsta smirenja. Zato, pre no što se iznesu bilo kakve optužbe na račun hrišćanskoga smirenja, zaista je neophodno objasniti o kakvom je to smirenju reč.


Šta je to hrišćansko smirenje? Ono je, pre svega, osećanje istine i to u prvom re-du istine o samom sebi. A istina nikada ne unižava i ne umanjuje čoveka, već ga uvek uzvisuje i očišćuje. Smirenje je, zatim, čestitosti u istini. Ono je odricanje od svakoga prikazivanja sebe u boljem svetlu, od svakog bacanja prašine u oči drugim ljudima u pogledu samog sebe. Smirenje je, konačno, svest o svome mestu, o svojim mogućnostima i ograničenjima. Smirenje je odvažno prihvatanje sebe onakvog kakav jesam... Eto zbog čega je smirenje, slično celomudrenosti, početak - mudrosti i zato se u velikoposnoj molitvi Sv. Jefrema Sirijskog molimo Bogu da nam daruje duha smirenoumlja. Istinsku duhovnu mudrost stiče samo onaj ko ne laže, ko ne preuveličava, ko ne želi da se "pokazuje" pred drugima i izdaje za nešto drugo od onoga što on stvarno jeste. Istinsku duhovnu mudrost stiče, dakle, samo onaj ko spokojno, trezveno i hrabro prihvata život i postupa u životu.


Gledano iz te perspektive, Hrišćanstvo svojim propovedanjem smirenja ne samo da ne unižava i ne umanjuje čoveka, već ga naprotiv uzvisuje i, što je glavno, istinski uvažava. Samohvalisanje je potrebno isključivo onome kome nešto nedostaje, baš kao što je samoulepšavanje potrebno samo onome ko je ružan. Samo se slabi neprestano hvali svojom "snagom". Tamo gde je sloboda tamo nema potrebe za samopropagandom. Tamo gde je istinska snaga tamo nema potrebe za pretnjom drugima. Tamo gde je istinska lepota tamo nema potrebe za "jadnom raskoši kinđurenja". I zato je upravo smirenoumlje ono što očajnički nedostaje savremenom svetu i čoveku, za čim više od svega - iako toga ni sam nije svestan - čezne savremeni čovek koji se davi u moru laži i gordosti.


Posle smirenoumlja u molitvi sv. Jefrema Sirijskog dolazi dugotrpljenje. I tu opet nailazimo na jednu od glavnih optužbi koje bezbožnici upućuju na račun Hrišćanstva. Oni tvrde da Hrišćanstvo propovedajući trpljenje ustvari podriva u čoveku spo-sobnost za protest, za borbu, za zaštitu svojih prava, za stremljenje ka boljem i pravednijem svetu.


Da bismo raskrinkali lažnost ove optužbe najbolje je da se opet vratimo samom Hristu. Da, Hristos je učio dugotrpljenju - "dugotrpljenjem spasavajte duše svoje". Međutim, ono što je Hristos nazivao dugotrpljenjem nema apsolutno nikakve veze sa karikaturom trpljenja koju srećemo u bezbožničkim brošurama, baš kao što ni hrišćanska ljubav prema bližnjem nema baš nikakve veze sa bezbožničkom "ljubavlju" prema udaljenom i bezličnom kolektivu u ime koga su danas milioni ljudi lišeni slobode. U osnovi hrišćanskog dugotrpljenja ne nalazi se pasivna ravnodušnost prema zlu, već ma kako to čudno zvučalo upravo krajnje aktivno osećanje poverenja u čoveka. Ma koliko čovek padao i izdavao ono najbolje u sebi, Hrišćanstvo nas poziva da verujemo da to zlo i taj grehopad nisu čovekova suština. Hrišćanstvo veruje da čovek uvek može ustati iz pada, da se čovek uvek može vratiti svojoj svetloj, bogolikoj suštini... Na koncu konca, dugotrpljenje jeste vera u silu i pobedu dobra u čoveku.

I konačno, mi se na kraju molitve sv. Jefrema Sirijskog molimo za duh ljubavi. Ljubav jeste završni akord ove molitve. Ljubav je istovremeno i skriveni pokretač našega života i njegov krajnji cilj. Sve što živi, živi ljubavlju, sve je ka njoj usmereno i mi ljubavlju dolazimo do poznanja da naš Bog jeste Ljubav.

A.Šmeman

[1] Sv. Jefrem Sirijski je bio jedan od najznamenitijih istočnih hrišćanskih učitelja IV veka.
[2] Uninije - čamotinja, grešno duševno stanje koje u sebi obuhvata tugu (na smrt), očajanje, lenjost, obamrlost, malaksalost, klonulost (prim. prev)
[3] Celomudrenost - duhovno stanje celovite ličnosti koje u sebi objedinjava duhovnu mudrost, sabranost, neporočnost i čistotu života (prim. prev).
[4]Smirenoumlje - smirenost i smernost uma i srca, to jest čitavog bića čovekovog, hristoliko življelje (prim. prev).