Projekat destrukcije 13. deo

Tendencija raspadanja


Svet se podelio na dva dela i stoji na pragu revolucionarnih promena. Jedan deo sveta se klanja Bogu, drugi mamonu. Svaki od njih vodi rat za svest ljudi, rat za njihove duše. Čovečanstvo će ili propasti u neograničnenoj slobodi, ili se preporoditi u religioznoj duhovnosti. U sadašnjem trenutku teško je utvrditi čak i to, u čijim se rukama nalazi informativna batina.
Na prvi pogled ona je u rukama zapada. S druge strane, ona u prvom redu ruši svest zapadnog dela čovečanstva. Ispostavlja se da zapad sam sebe bije po glavi. To je neverovatno. Znači, u igri su i druge sile koje koriste zapad kao batinu protiv čvečanstva i celog sveta. Kakve su to sile, razmotrićemo u trećoj knjizi. Zasad naznačimo sledeće: sunce izlazi na istoku, a zalazi na zapadu. Filozofska učenja su nastala zapadu a sve religije — na istoku.
Kako u Evropi stvari nisu tako jednostavne, još teže je odrediti mere kojima bi se ta ista Engleska, ne uzimajući u obzir SAD, mogla vratiti u normalno stanje. Kako se iščupati iz mreže demokratije koja, eliminišući potrebu za razmišljanjem, daje iluziju sreće. Ona govori čoveku: radi šta hoćeš i ni o čemu ne misli, jer si ti slobodan, jednak i imaš svoja prava. Ponovo - starozavetna zmija.
Konfrontacija će ili uništiti svet, ili će ga tako promeniti, da čak ne možemo ni pretpostaviti kako će on da izgleda. Kako će se požrtvovanje uklopiti u priču sa nuklearnim oružjem? Zapad se pretvara u duhovnog invalida, u kolosa na staklenim nogama. Azija i islam, koji su nekoliko vekova potisnuti na margine sveta, vraćaju izgubljen status. Zahvaljujući održanoj tradiciji i religiji, oni će se uspešnije adaptirati na nove uslove, nego oni koji su te uslove sazdali.
Već sada je jasno da je preporod istoka — neizbežan. Uspon istoka se može zaustaviti uništenjem njegove tradicije i religije. Ali istorija je pokazala da je to nerealno. Pre nekoliko vekova, kada je izbor između progresa i religije predstavljao pitanje života ili smrti, istok je izabrao da sačuva svoju veru i tradiciju. Danas, kada je ekonomija ne samo prestala da se suprotstavlja tradiciji, već joj, naprotiv, ona daje snagu, nada da će zapad nekako uspeti da poljulja istok, svodi se na — fantaziju. SAD to osećaju, i sa brigom gledaju u budućnost. U metafizičkom svetu oni će brzo ispasti iz igre. Sudbina zapadnih malograđana mlitavog, nežnog tela, koje zavisi od gomile svakodnevnih ugodnosti, je nezavidna. Njih će najpre izdati upravo njihova elita. Danas je to nadnacionalna elita koju nije briga za svoj narod i svoju Domovinu, jer u njenoj svesti ne postoji ni jedno ni drugo. Za nju ne postoje druge vrednosti, osim novca i lične koristi. To su, u bukvalnom smislu, gliste koje razjedaju čovečanstvo. Našavši se među ratnicima koji ne cene ni svoj ni tuđ život, ovi crvi bi pristali da za novac budu sluge u kuhinji tih novih zulu ratnika, samo da ne bi rizikovali svoj život.
Zapadnjaci su se pretvorili u predmete za proizvodnju predmeta i ne mogu se osloniti sami na sebe. Njihova jedina nada je da će moći da se oslone na svoju tehniku. Ali ta nada slabo vredi. U svetu, gde su tehnologije postale dostupne a granice labave, ona u stvari ne vredi ništa.
Potrošačka civilizacija je - maligni tumor planete. Maligni tumor ne može imati budućnosti. Čak i ako se zapad nekim čudom, uz pomoć fantastičnih tehnologija «pripije» kao pijavica na zemlje istoka, pokrećući u njima procese koji su slični onima u Rusiji, čak i tada je on osuđen. Šta da radi sa Izraelom? Taj jedinstveni sistem je pokazao čudesnu sposobnost opstanka. Dve hiljade godina održati državu i religiju, bez sopstvene teritorije — to nije šala. Građani Izraela, rasejani po celom svetu, dovijali su se da ne izgube nacionalnost i tradiciju, da sačuvaju jezik i religiju. Ispada da zapad nije dorastao Izraelu. Ako bi čak zapad i ceo svet pretvorio u prah, ni to mu ne bi pomoglo. Iz njega bi se ponovo pojavile hiljadugodišnje težnje Izraela, čija je struktura krajnje otporna. Svuda okolo prostire se prašina od ljudi bez svojih korena, životinjskih interesa, i jedino među njima Izrael — živa struktura.
Sve što je navedeno navodi nas na čitav niz najinteresantnijih zaključaka. Paradoksalnost mogućih zaključaka je toliko velika, da isključuje mogućnost široke diskusije o njima. Kada se Izrael pominje u bilo kom kontekstu koji je usmeren protiv Rusije, onda se može samo konstatovati nastala situacija. Ako je kontekst negativan, to izaziva govor o antisemitizmu i ideja se «utapa» u emocijama. Ako je kontekst pozitivan, onda se rađaju najbesmislenije sumnje u pogledu onoga ko iznosi takvu ideju. Šta uraditi?
Da bi odgovorili na pitanje, usredsredimo se na situaciju. Počnimo s tim, da su današnja shvatanja, koja su prezasićena određenim verovanjima, mitovima i stavovima, pretvorila čoveka u uređaj koji izgovara tuđe misli. Ni pet minuta ne razmišljajući o nekom pitanju, ljudi uvek imaju na njega šablonski odgovor. U suštini, oni su u iluziji da razumeju pitanje. Pseudo-razumevanje stvara oko svesti tako čvrst oklop, da ga nikakva logika ne može probiti.
Da bi se izdvojili iz mase ljudi zajedničkog mišljenja, treba da postavljamo pitanja ne dajući im boju i ocenu. Onaj ko je u stanju da slobodno misli, sam će se dosetiti. Ko nije u stanju, ostaće rob šablona. Pokušaj da se «digitalizovani» ljudi izvuku iz svojih šablona je osuđen na propast. Zato to nećemo ni pokušavati. Ko ne shvata o čemu je reč, i ne treba.
Pored svega rečenog, primetimo da sama po sebi, sposobnost mišljenja ne znači i to, da će se čovek koji misli, zaista u svakodnevnom životu i rukovoditi rezultatima svog mišljenja. Osim povoljnih uslova i talenata, potrebno je još i iskustvo i navika da se razmišlja u takvim okvirima. Ali ako nema takve sredine, kako onda čovek, sa naviknutog načina života i mišljenja, može preći na drugačiji način, koji otvoreno prelazi van svih zamislivih normi? Za to je potrebno probiti čvrst oklop formiranog pogleda na svet, ali da li je običan čovek za to sposoban? Sam po sebi, po svojoj prirodi, čovek je sklon oponašanju, sklon da se ugleda na nekog. Veliki mislioci se pojavljuju u onom društvu koje neguje vizionarsku školu mišljenja, zbog toga što oni u tim uslovima imaju na koga da se ugledaju. Najčvršće i najmoćnije postaju one zemlje gde postoje grupe ljudi kojima je razmišljanje u planetarnim razmerama isto tako jednostavno, kao što je lako domaćici da trkne po hleb. To je uvek elita, i ako čovek poseduje odgovarajuće talente, slavoljublje će ga primorati da teži da se ugleda na elitu. Kad uđe u tu sredinu, i za njega će njihova tekuća delatnost postati norma. Kada razmišljanje o situaciji u najglobalnijim razmerama za nekoga predstavlja uobičajenu praksu, on će pravilnije shvatati situaciju i delovati, nego čovek koji je pametniji od njega, ali za koga je rezmišljanje u tim razmerama čista egzotika. Otuda su vidljiva preimućstva instituta nasleđivanja vlasti, kada se naslednik od detinjstva uči da razmišlja u metafizičkim i državnim razmerama. Za njega to postaje svakodnevna praksa, dok za druge to ostaje fantazija.
Tamo, gde ne postoji vizionarska škola, ne postoji ni ugledni obrazac. Ko pojedinačno pokušava da široko razmišlja i deluje, spada u kategoriju izgnanika, čudaka i ludaka. Ako u dezorganizovanom društvu i nikne veliki mislilac, njemu treba mnogo snage da prevaziđe probleme koji se pojavljuju. Po pravilu, čovek ne može da izdrži i utapa se u sredinu. Kada se ugledni obrasci se ne pojavljuju, onda se talenti ljudi koji bi mogli da čine elitu, usmeravaju u kanale političke i ekonomske kolotečine. Krupno strateško mišlenje postaje nemoguće. Na primer, SSSR koji je usled dominirajućeg materijalizma imao ogroman potencijal, propao je jer bez škole strateškog mišljenja, čija bi razmatranja išla i do hiljadu godina unapred, nije video očigledne probleme. U prisustvu elite to se ne bi desilo.
Hteli, ne hteli, moramo postaviti pitanje: postoji li na planeti društvo vizionarskog mišljenja, koje ne posmatra događaje s gledišta trenutne situacije, već mnogo šire, s gledišta hiljadugodišnjih procesa. Nemoguće je dati tačan odgovor na to pitanje. Oblast koje se mi dotičemo, nalazi se daleko van granica vidljivih problema. Apsolutna većina čitavog čovečanstva liči na primitivca, čija su znanja o elektricitetu ograničena na prekidač na zidu. On nejasno naslućuje da se iza prekidača krije ogroman sistem snabdevanja, ali se njegovo interesovanje tu završava. Slično tome, i ljudi u najboljem slučaju slute da ovi procesi imaju svoju tendenciju, ali svojim mislima ne zalaze van horizonta svakodnevice i svojih životnih problema.
Može se pretpostaviti da su najsnažnija društva postala to upravo iz razloga što je njihova elita imala školu vizionarskog mišljenja. Anglosaksonci su propagirali teoriju Adama Smita, sami se pridržavajući suprotne teorije, tj. kod njih nije bilo nikakve slobodne trgovine, već samo surovi protekcionizam. U konačnom ishodu, oni su imali strateške orijentire koji su im omogućavali da se taktički koncentrišu na ona pitanja koja će ih dovesti do uspeha. Krupna političska i ekonomska misao im je omogućavala da isplaniraju situaciju ceo vek unapred. Kao rezultat toga, oni su izgradili najmoćniju ekonomsku imperiju. Ali, izgleda da nisu shvatali značaj religije, mada je ovo čista predpostavka, i moguće je da je ovaj faktor takođe uziman u obzir. Možda se u procesu otkrivanja njegovog značaja i pokušaju usklađivanja sa ekonomskim orijentirom, on transformisao od hrišćanskog, u neko drugo shvatanje, a ako je to tako, onda je situacija na planeti mnogo opasnija nego što pretpostavljamo.
Kod Jevreja se nedvosmisleno se može govoriti o prisustvu mišljenja krupnih razmera. Mnogi narodi su intuitivno osećali, da ekonomija sama po sebi ne predstavlja glavni vitalni organ društva. Razlika je u tome, što su mnogi osećali, a Jevreji, tačnije, njihova elita, je to shvatala to na nivou logike. Oni su to ZNALI, i zato je sva njihova energija bila usmerena u prvom redu na metafiziku. To im je omogućavalo da razmišljaju ne samo u granicama vekova, već milenijuma. Iz toga potiče globalni okvir, koji je omogućio izdizanje nad situacijom i zapažanje odlučujućih momenata. Tajna njihovog opstanka kao naroda, u uslovima ostanka bez svoje teritorije, sastoji se u očuvanju elite, koja je čuvala religiju i jezik. Kada je Navuhodonosor pokorio Judeju, on je prognao elitu u vavilonsko ropstvo. Vinogradare i ribare nije dirao. Za njega su oni predstavljali poresku bazu. Čim su iz naroda odvojili elitu, narod je ubrzano počeo da se pretvara u biomasu, koja se asimilovala sa susednim narodima. Ali čim se jevrejska elita vratila, biomasa je ponovo počela da se pretvara u narod.
Teško se može shvatiti istinski značaj elite. Ona se ne vidi, kao što se ne vidi ni kičma, ali ako uklonite kičmu, čovek se pretvara u kožnu torbu mesa, koja je osuđena na propast i raspadanje.
Svaka zemlja je nepovrediva dok ima elitu koja misli i deluje na metafizičkom nivou. Mogućnost pojave i daljeg postojanja elite apsolutno zavisi od religije. Sa nestankom religije nestaje i elita a zatim nestaje i društvo. Da bi se tradicionalna zemlja preporodila, najpre se mora preporoditi elita. Preporod bez vere je nemoguć, ali samo elita to može razumeti i preduzeti odgovarajuće akcije. Malograđanin ne može čak ni da proceni značaj ove potrebe.
Uspostavljen je začarani krug, koga samo čudo može prekinuti. Danas su svakoj tradicionalnoj zemlji potrebne ličnosti tipa Sergeja Radonješkog, Franje Asiškog, Aleksandra Nevskog ili Jovanke Orleanke, koje su sposobne za energično delovanje. Te ličnosti su, čak nemajući pred sobom objekat na koga bi se ugledali, sposobne da same deluju u skladu sa situacijom, i da svojim ponašanjem postanu ugledni obrazac. Čim počne ugledanje na njih, smatrajte da je proces otpočeo. Ono što je glavno, to je skrenuti proces ka tom pravcu. Dalje će on sam dobiti strateške razmere.