Branko Rakočević: Tri eseja o Dostojevskom (III)

. Svi elemnti  proze Dostojevksog  pored toga što su sačuvali osobenu poetsku suštinu zajedno s njom su prožeti dramatizmom.

. Očiglednost posebne uloge  dramskog načela. 

. Tomas Man: Romani Dostojevskog su grandiozne tragedije. 

. Lunačarski poentira: „Dostojevski je duboki i veliki  liričar”.

. Estetska očglednost se ne može učiniti nepostojećom.

. Treći elemant-epski,  u najavi

Romani Dostojevskog  se mogu žanrovski  različito svrstati: roman-ispovest,  roman-tragedija,  religiozno-filosofski roman,   avanturistički i mistični roman,   socijalni roman,  detektivski roman posebnog roda,   dijaloški roman, dokumnetarni roman...

Međutim, svako od navedenih određenja uzeto pojedinačno je nepotpuno i nedovjno precizno.

Po složenosti i sintetičkoj strukturi su bez premca u svetskoj književnosti. 

Ali pri svoj svojoj složenosti i bogatstvu ta struktura sadrži jedistvenu poetsku osnovu-dramsko ustrojtvo.

Jer svi elementi  proze Dostojevskog  pored toga što su sačuvali  osobenu poetsku suštinu zajedno s njom su prožeti   dramatizmom.

Otuda,  da bi  izdvojili dramu i preneli  je u pozorište,  dramaturg i reditelj,  pripremajući se za inscenaciju formalno proznog tkiva, moraju biti osposobljeni da režu po živom organizmu tog genijalnog epskog,  narativnog  štiva, da osiromaše donekle samu dramu na račun njene dubine ili širine. 

Očiglednost posebne uloge dramskog načela

U prozi Dostojevskog je osobena uloga dramskog načela vidljiva i najneiskunijem čitacu njegovih dela. Oni istraživači koji pokušaju da ne primete, ili pak da negiraju    tu osobenost,  sami sebe dovode  pred teške i nezahvalne  zadatke:  da prevladaju i učine neposotojećom estetsku očiglednost.

Tomas Man:  Romani Dostojevskog su grandiozne tragedije

Ali njima  istovremeno predstoji da ospore tačku gledišta Tomasa Mana,  velikog poznavaoca dela  Dostojevskog  koji je rekao da  romani ruskog genija  nisu ništa drugo nego grandiozne drame.

Moramo verovati u esteske sudove   autora „Budenbrokovih“,  „Čarobnog   brega“,  „Legende o Josifu“,  „Doktora Faustusa“  poznajući njegovu poetiku i privrženost epskom kazivanju,  njegovom stvralačkom postupku kojim je nastojao da svojim pripovedanjem obuhvati obilje relanog sveta,  društvenih  zbivanja  i ljudskih  sudbina u njima, nameru da predstavi u jednoj slici predmetni i duhovni svet.  Ne zaboravimo, prilikom pristajanja da uvažimo sudove velikog nemačkog pisca,  intelektualne  gromade XX  veka,  da pomenemo neke odlike njegovog misaono zasićenog i emotivno „prerodilog „ pripovedačkog štiva,  kao što su neprmietno implemetirani ritam njegovih proznih deonica,  ironična ozbiljnost,  spobnost da provede mnoštvo smislovnih planova po jedintvenoj tekstualnoj niti.

Toms Man se naslađivao epskim pripovdenajem i uvlačio,  prosto namamljivao,  na samom početku već omamljene svoje čitaoce da u  s njima podeli svoje uživanje.   Povezujući prirodu romana s takvim pripovedačkim postupkom   spokojnog epskog ritma  romanesnog valjanja ravniačrskog toka Dunava, Tomasu Manu  su napetosti, konflikti i tvrdo uvezani dramski čvorovi u prozi Dostojvskog izgledali kao znaci  koji romane genijalnog ruskog pisca i mislioca prezentuju kao grandiozne tragedije.  

Lirska replika Lunačarskog na povredu „književnog  poslovnika”

Možemo li,  i to s nevrovatmom lakoćom,  odbaciti tezu o prožimanju  lirskim nanosima  tragičnog eposa autora  „Braće Karamozova”? Posebno ako je o izvanrednom značenju  lirskih  nota u kompozicijama Fjodora Mihajloviča pisao jedan tako obrazovan,  pronicljiv,  vispren erudita kao što je bio Lunačarski.

On će u svom ogledu „Dostojevski kao mislilac i umetnik”   objavljenom 1931.  sa sebi svojstvenim darom za umetničke nadahnute formulacije napisati i ovo: „Dostojevski je bio umetnik-liričar. Sve njegove  pripovesti i romani  nisu ništa  drugo nego jedna ogromna  ognejna reka njegovih sopstevnih preživaljavanja. To je  vidljivo  otvaranje tajni koje su skrivene u  dubinama njegove duše. To je strasno pozivanje na svoju unutrašnju  istinu. To je prvi i osnovni momenat u njegovom stvaralaštvu. Drugi bi bio-stremljenje da zarazi čitaoca, da ga  ubedi  i potrese  ispovedajući pred njim svoju veru. Sva ta svojtva stavralaštva bliža  su Dostojevskom više nego i jednom drugom 'rođenom' liričaru,  ako pod pojmom 'liričara'  podrazumevamo stavraoca-pozivara  na prisustvo  potresima  koji se zbivaju sa njegovom dušom. 'Prema tome',  na kraju vremena kojim  je raspolagao za repliku,  Lunačarski je poentirao:  Dostojevski je duboki i veliki liričar.”

Pristalice ispovdenog karaktera romana Dostojevskog

Ako bismo navodili ne citate,  nego jedino  imena onih koji zastupaju  ispovedno načelo kao dominatno  u romanima Dostojevskog,  ovaj oged bi se pretvorio u improvizaciju masove scene,  na kojoj opet ne bi mogle stati sve pristalice tog postupka.  A masovnoj sceni kao jednoj od segmenata u dramatizmu proze Dostojevskog u narednom nastavku ovog ogleda  su povećana jedva dva stupca.

Zato ćemo navesti misao samo jednog od njih,  Borisa Bursova,  koji  je u svojoj studiji „Ličnost Dostojvskog“ (1969.) zapisao i ovu misao:

„Smatram da  nema na svetu drugog velikog pisca, čija bi ličnost bila tako prožeta njegovoim delima,  kao što je to Dostojevski…On je stvarno raskrinkavao i otkrivao sebe u svojim junacima i to potpuno različitim. To je njegova stvaralačka osobenost. On je postajao svaki put onaj junak o kojemu je trenutno pisao,  i to na način ne da se prosto u njega ovaploćuje,  nego da sebe nalazi u njemu“. 

Dva rešenja:  ili-ili

Tako smo izvođenjem dokaza    utrli put za najamanje dva rešenja.

Prvo: romani Dostojevskog su skroz prožeti  dramatizmom. To su romani-drame.  Drugo: proniknuti su lirizmom,  pa se,  prema tome,  radi o romanima- ispovestima.

Možemo li na osnovu ova dva hipotetična rešenja suditi o poetici Dostojevskog  po formuli „Ili-Ili”?

A formula „I-I”,  zašto da ne?

Moguće je da se orijentišemo  na formula „I-I”,  ali u tom slučaju  morali bismo rešavati nimalo lako pitanje objedinjavanja različitih poetskih stihija sa,  takođe različitim,  poetskim sistemima u romanima Dostojevskog. 

Ako su njegovi romani toliko dramaični,  a istovremeno i toliko lirični, onda celina dela nije ništa drugo nego tvorevina nastala od ove dve strukture koje  se međusobno prožimaju, da bi se na kraju slile jedna sa drugom.

I treći elemant, epski,  u najavi

Svoje  osnovane pretenzije najavljuje i treći elemant –epski.

Poznato je kakv značaj je Dostojevski pridavao sižejnim zanimljivostima svog dela.

„Najbolja knjiga je zanimljiva knjiga“,   a jednom prilikom čak  je zanimljivost postavio ispred  umetičke verodostojnosti dela i njegove estetske vrednosti.  Leonid Grosman je u svojoj knjizi „Poetika Dostojevskog“ došao do formule:

„Romani Dostojevskog –to je filosofski dijalog koji se proteže   epopejom  doživljaja“ (Moskva,  1925.  Citirano prema elektronskom izdanju knjige  „Nekommerčeskaя эlektronaя biblioteka „Im Werden“, B. R). 

O stalnom prožimanju epskog i dramskog kod Dostojervskog Groman je pisao ističući duboku dramatičnost  opsia u njegovim romanima,  s pravom odbacujući  predrasude o tobožnjoj ravnodušnosti  autora „Zločina i kazne“ prema deskripciji. Grosman navodi da spoljni izgled čoveka u delima Dostojevskog   je često „njegova dramatizovana biografija, materijalna usredsređenost i puna izražajnost  neizbežne unutrašnje  drame“.

Krećući se na granici između epskog i dramskog u delima autora „Zapisa iz podzemlja“, Grosman  dolazi do zaključka koji nekima može zvučati isuviše slobodno,  ako ne  čak i  drsko,  o sklonosti  velikog pisca „da uključi religioznu dramu u fabulu bulevarskih romana“.

Suprostavjenost  lirskog i dramskog načela samo  u  funkciji celovitosti dela 

Lirsko i dramsko  kod Dostojevskog suprostavljeni su samo  ako to zahteva održivost celovitosti dela.

Lirika Dostojevskog je osobena –ona vlada gromadom dramskog izazova i izraza,  trpi iskušenja   prolaženja  kroz   dramatičnu objektivizaciju i personifikaciju; to je lirika bipolarna,  sa dva centra duše, koji  su u večnom idejnom i moralnom ratnom stanju  sa samim sobom. Ali ni dramatizam Dostojevskog nije „sa ovog sveta“:  on je prožet jedinstvom prenapregnute,  otovrene   subjektivnosti, jedinstvom ličnog kreda,  jedinstvom iskrenog ispovedanja.  Što se pak tiče epskog elementa, njegova slivensot sa dramskim i lirskim je očigledna za svakog koji ozbiljno pristupa čitanju romana Dostojevskog. 

Drama u romanu,  a ne roman-drama

Otuda  se  ovde ne može govoriti o romanu-drami,  nego o drami u romanu. I to ne zbog toga što se dramsko ovde imitira sredstvima i metodama romana. I ne jedino  zato što drama predstavlja samo deo poetskg sadržaja dela. 

To bi trebalo da imaju u vidu pozorišni i filmski  reditelji  prilikom dramatizacije i ekranizacije dela Dostojevskog,  kako bi sačuvali duh i stil velikog proznog stvaraoca. Ali prvenstveno zato što je drama „kovitlac“ u opštem toku poetske stihije i samo poptuna predstava o svekolikoj dinamičnoj strukturi romana Dostojevskog , omogućava da se shavti  i oceni   njen istinski smisao i prava uloga.


Branko Rakočević