BLEK: Milošević je u Hagu možda bio otrovan, ali je njegova smrt svakako - ubistvo

Predsednik Slobodan Milošević umro je 11. marta 2006. u zatvoru u Hagu. Zbog njegove smrti još uvek niko nije pozvan na odgovornost.

Tokom svih 9 godina proteklih od završetka njegove usamljene borbe za odbranu sebe i svoje zemlje  od lažnih optužbi koje su fabrikovale NATO-države, a samo je jedna država - Rusija - zahtevala javnu istragu okolnosti te smrti. Onim što je izgovorio ministar inostranih poslova, Sergej Lavrov, Rusija je stavila do znanja da nije spremna da tim povodom prihvati uklanjanje od odgovornosti Haškog tribunala i da zato zahteva sprovođenje nezavisne istrage smrti S. Miloševića na vanpartijskoj i međunarodnoj osnovi.

Tribunal je sproveo sopstvenu istragu čiji su zaključci navedeni u izveštaju koji je napisao tadašnji potpredsednik Međunarodnog suda za bivšu Jugoslaviju, sudija Kevin Parker, a u kojem je, kako se i očekivalo, tribunal skinuo sa sebe svaku odgovornost zbog smrti zatočenika.

Međutim, smrt ne može da ostane bez istrage, budući da mnoga pitanja koja se odnose na okolnosti u kojima je ona nastupila ostaju bez odgovora, a oni koji su krivi za tu smrt ostaju nekažnjeni.

Svet ne može da prima rat za mir, a brutalnost za demokratiju.

Svet ne može da se odnosi tolerantno prema vladama koje preziru mir, humanost, suverenitet naroda, samoopredeljenje naroda i vladavinu zakona.

Smrt Slobodana Miloševića očigledno se pokazala kao jedini izlaz iz ćorsokaka u kojem su se našle zemlje NATO-a pošto su nastupile kao njegovi tužioci pred tribunalom u Hagu.

Propaganda protiv Miloševića poprimila je razmere bez presedana. U zapadnim medijima sam proces je predstavljen kao najveća istorijska drama, kao pozorišni komad u kojem zločinac na kraju mora da odgovara za sve svoje zločine. Ali, pošto takvi zločini nisu bili otkriveni, sem onih koje je počinio NATO, svi napori da se fabrikuje krivični predmet protiv Miloševića pretvorili su se u farsu.

Sa stanovišta NATO-a sam taj proces bio je neophodan da bi se opravdali agresija protiv Jugoslavije i puč koji su izvele objedinjene snage demokratske opozicije u Beogradu i koji je podržao NATO.

Kao rezultat tog puča, demokratija u Jugoslaviji je konačno uništena, a Srbija svedena na status protektorata poput Norveške u vreme V. Kvislinga.

Usledilo je nelegalno hapšenje Miloševića, koje su faktički izvele snage NATO-a u Beogradu, zatim njegovo nezakonito zadržavanje u Centralnom zatvoru Beograda i isto tako nelegalno odvođenje u bivši zatvor Gestapoa u Ševeningen, blizu Haga i kasniji šou sa sudskim procesom - sve su to bili delovi drame koja je izvođena za svetsku publiku i koja je mogla da ima samo dva ishoda: osudu ili smrt predsednika Miloševića.

  Slobodan Milošević

Budući da osuda Miloševića nije bila moguća posle svih dokaza koje je sud čuo, njegova smrt postala je jedini izlaz za NATO sile. Jer, oslobađanje bivšeg predsednika srušilo bi čitav sistem ratne propagande NATOmašine i nanelo udarac interesima zemalja Zapada, koje su tu alijansu upotrebile kao čeličnu pesnicu.

Očigledno da NATO nije očekivao da će Milošević moći da se uspešno brani, tim pre, sa takvom smelošću i odlučnošću. Početak procesa mediji su konstantno prenosili, novine su na naslovnim stranama objavljivale saopštenja na tu temu. Suđenje Miloševiću trebalo je da bude najveći događaj veka.

Međutim, ubrzo je medijsko rasvetljavanje tog procesa bilo prekinuto, a informisanje o procesu ostalo na poslednjim stranicama različitih izdanja. Stvari su krenule strahovito loše po NATO stranu i to od samog početka.

Tužilaštvo, odnosno SAD i njihovi saveznici, nisu očekivali da će Milošević početi stvarno da brani sam sebe. To je proizlazilo iz neadekvatnih i kontradiktornih zaključaka koje je dostavilo tužilaštvo, kao i iz njegove potpune nesposobnosti da podnese neki dokaz koji bi izdržao bar površnu istragu. Sudski predmet se raspršio gotovo na samom početku, ali pošto je već počeo, morao je i da se nastavlja.

Da je optužba ukinuta ili da je Milošević oslobođen, to bi imalo ogromne geopolitičke i geostrateške posledice. NATO bi morao da objasni realne razloge agresije protiv Jugoslavije, a lideri tih istih zemalja suočili bi se sa optužbama za ratne zločine. Pad prestiža bilo bi teško izmeriti. Jedini izlaz za NATO bio je da se proces završi i da ne dopusti oslobađanje Miloševića i priznanje čitave istine o ratu. Iz toga je logično proizlazila smrt Miloševića u zatvoru i prekidanje procesa.

Parkerov izveštaj sadrži činjenice koje pokazuju da je tokom lečenja Miloševića tribunal dopustio postupke koji imaju svojstva krivičnog dela. Predstavnicima tribunala rečeno je i stalno ponavljano da je Milošević ozbiljno bolestan, da ima probleme sa srcem i da mu je nakon potrebnih ispitivanja bolesti neophodno odgovarajuće lečenje i potpuni odmor pre obnavljanja sudskog procesa. Međutim, tribunal je konstantno ignorisao savete lekara i primoravao Miloševića da učestvuje u procesu potpuno svestan da će ga ubiti napetost koja je prisutna na zasedanjima suda.

Lečenje u Rusiji, koje su lekari preporučili, tribunal je odbio očigledno iz političkih razloga, a interese organizatora tog sudilišta, u čemu god da su oni bili, stavio iznad zdravlja Miloševića. Drugim rečima, oni su svesno odustali od neophodnog lečenja shvatajući da to može prouzrokovati njegovu smrt. Sa stanovišta krivičnog prava sam taj nemar može da se kvalifikuje kao ubistvo. 

Međutim, u Parkerovom izveštaju postoje i neke neobjašnjive činjenice koje zahtevaju dalje proučavanje pre nego što se isključi varijanta o korišćenju otrova ili lekova jakog dejstva koji bi mogli da naškode zdravlju Miloševića: u njegovom telu su otkriveni tragovi upotrebe takvih lekova kao što su „rifampicin“ i „droperidol“. U vezi s tim nije sprovedena potrebna istraga, a taj podatak ostao je bez jasnog objašnjenja.

Ove činjenice zajedno sa neobjašnjenim kašnjenjem prilikom predavanja tela medicinskom osoblju radi patološko-anatomske analize, izazivaju ozbiljna pitanja na koja još uvek nije dobijen odgovor.

Bez obzira na sve nelogične zaključke koji omogućavaju da se sa tribunala skinu sve optužbe, Parkerov izveštaj daje osnov da se povede javna istraga okolnosti pod kojima je nastupila smrt predsednika Miloševića. Prema dokumentima koja je objavio WikiLeaks, T. Mekfaden, upravnik zatvora OUN u kojem se nalazio Milošević, dostavljao je američkim vlastima informacije o Miloševiću tokom boravka u zatvoru i sudskog procesa, a činjenica da je Milošević napisao pismo ruskoj ambasadi nekoliko dana pre smrti, uverila ga je u mišljenju da je predsednik otrovan. Nažalost, Milošević je umro pre nego što je pismo stiglo na odredište za odgovor.

Sve ove činjenice zahtevaju javnu međunarodnu analizu čitavog skupa okolnosti koje se tiču smrti predsednika Miloševića. Analizu treba izvesti ne samo radi njega samog i radi njegove udovice Mire Marković i njihovog sina, već i radi svih nas koji živimo u uslovima konstantnih agresivnih postupaka i propagande NATO.zemalja.

To zahteva pravda, to zahtevaju mir i bezbednost.

(autorski tekst objavljen u moskovskom dnevnom listu „Izvestija“)

Prevela Ksenija Trajković